НЕПОЗНАЈЕМ

Мислио сам да ниси ту, да баш ти не знаш да се смејеш,

Мислио сам да ти очи сијају мржњом и не знањем, а не болом који носиш у срцу.

Мислио сам да си туђ, баш некад као што си био, кад те нисам познавао,

и опет мислим или бар желим да то тако буде и остане, а неће.

 

Покушаћу да пређем само сада по први и задњи пут овај мост, љуљај га најаче што можеш.

Нећу и нећеш помоћи себи док стојиш ту и чекаш ме да пођем и прођем,

слеп си, ил не видиш да нисам сам сам, да поред мене већ стоји неко и да ме држи.

 

У сигурним сам рукама и очима нашао своју срећу, а ти само несрећу.

Окрени се и иди, немој ту на другој страни стајати слепо и немо, изгубио си, пао си, иди, устани, јер ни ја нећу довека овде стојати и старити.

 

 

 

ТВОЈЕ ОЧИ

Сам наслов већ говори доста о ономе о чему ћу Вам причати. Сви ми гледамо овако и онако нико стално дубоко и иза. Одвећ смо навикли да почнемо слушати човека онако пажљиво па све слабије и бахатије јер одмах крену мисли у брзе паметније одговоре без обзира на последице саговорникове приче које већ нису биле или ће бити углавном не саслушамо до краја, а већ дајемо суд. И онда кад већ досудисмо, појави се тишина и погледасмо се у очи,  и шта би, шта је ту, је тако је. Е оно погледасмо се, судисмо, не треба судити, реко смо, а не саслушасмо, и шта све ту још има то знате и сами. Него мени су очи битне, оне најбоље занју, најбољ мере бол у туги, тугу у срећи и претварају смрт у живот или грех у наду.

Очи су огледало душе у самом смислу тих речи. Колико сам само пута човека препознао, или боље овако, на жалост истина је и боли. Колико пута нисам препознао човека кроз његове очи. Знате он хода као човек, дише као човек и можда живи са човеком, па онда сам себи кажем страшно куда овај свет иде.

Исто тако и све наопако и онда ти ја погледам у ситне смеђе и брзе очи па ми све буде тако јасно и чисто да се насмејем кад и он схвати да нам свет није далеко и да се можда исте зоре спремају иза оближњих брда. Човек као лист неисписане хартије ушо код мене у канцеларију, без да је чекао после куцања дао, насмејао се и рекао ти си тај и сео.

Почео је очима да упија канцеларију и све у њој као да гута погледом где шта и како стоји, паметан, брз и дрзак. Распростро своју животну причу увио у један проблем очекује магични штапић од мене јер као ја сам дужан да мистерију решим, а помоћ у сваком случају морам да пружим уз закон или без њега, еби га хороскоп ми такав.

Имена се слабо сећам, али памтим презимена, повезујем са местима и пореклом и добијем оно што личи на профил менталитета и понашање истих пацијената и стручњака што ми пролазе кроз канц и телефонску слушалицу, ужас у боји и црно белом. Да сам доктор одавно би оболео. 

Чујем све и свашта и гледам у све и свашта и никад ми није доста, ал да се вратимо очима. Оно што сам научио пренећу Вама.

Ако су очи више браон него моје, ситније него ваше, ради се о човеку брзом на речима, о човеку који воли да врда који бежи кад се намргоде облаци. Обично има кратке ситне прсте и брзо се смеје и гледа у вас као да имате неког иза леђа.

Ако наиђете на миран поглед кестењастих очију, онда та особа делује сигурно, свесно у сваком тренутку, спора на нагле одлуке и потезе, али несигурна у себе када види и када схвати да се од ње тражи нешто ново без шаблона и пардона.

Када наиђете на крупне браон очи оне су бинго. Карактер тих особа је увек добар, оне се правилно смеју и знају где је граница сна и јаве, обично друге спустају на земљу и знају шта је права мука и оно најгоре за њих је да живе као победници или само преживљавају дане, године без месеци које не броје. Сигурно је једно, да увек помажу и да су јако ретке. 

И тако за сада доста о очима, личиће на задатак за писање о очима...Поздрав 

PESMA

Tvoj sam duznik i kao leptir letim oko svetla

hocu da pobedim i stignem tamo gde me misao vodi

ne znam sta je to poraz ili pad, a padam duboko.

 

Mozda me vidis vec gore kako sam srecan,

a mozda se vec dole kotrljam i bauljam,

nisam stigao krila da vratim, a vec patim.

 

Zasto me gledas,

zasto mi dajes i ne dajes da letim

zasto volis da se igras.

 

Zasto samo ti znas da padam,

zasto su tvoje reci bile pesma

zasto ih samo ja razumem,

zasto me zoves da dodjem

zasto te samo ja cujem

zasto si samo pesma koje se secam

zasto sam ja u mraku tvog svetla 

Zasto? 

 

SAVETI

Wink Tesko je davati savete, a jos teze prihvatiti ih, jel se slazete?

Normalno da da, ali i da ne. I tako ko cas da daje i ne daje ispadne na kraju jaje.

O tom fenomenu saveta niko jos ovde skoro nije poturio neku rec svi smo mi pricali ko o cemu nego o osecanjima.

Sta je za mene savet? To je jedno rafininirano osecanje, precisceno od zamki domisljatosti , dvodimenzionalnosti vec suptilnog pravila ponasanja i distribucije zdravog razuma, sta to bese ovo zadnje?

Toliko o tome. Jedan mi kolega danas rece uradi to sada nemoj sutra nece biti vremena. Razlozim ti ja to sve rec po rec i ne nadjoh cistu sustinu osim ustede vremena ili produzenje roka, sve ostalo prazno i bahato, sa stresom i bez njega na posledice cinjenog i ne ucinjenog. Kuda ovaj svet tako zuri da mi je znati. Sustina ovog sto pisem je prijatelji sto manje saveta zivot ce vam biti laksi i slobodniji.

Ali eto podelim ti i ja slican savet i shvatih posle deset minuta da je i moje dupe progovorilo, izvinite na izrazu, ali bukvalisti kao ja ponekad idu brze ispred svoje senke i ne vide sebe u pravom svetlu pa to cak i nekontrolisano ispadne dobro, mada znam da fles bek loseg sledi. Princip da savet ne primam i da ne dajem padne u vodu jer sam dovoljno mali da shvatim da su mi potrebni jer sam postao veliki da ne bih gresio, pardoniram ne bi smeo gresiti....i tako ko je svega briga i svasta, svacega uff bas glupo..... 

Sve su kao ti, drugacije i belje

....................................... 

Ne mogu da zaboravim

drugoj poljubac da poklonim

jer tesko je, kad brzo proslo je.

 

Gledam je, a ona smeje se

isto pocinje, ali drugacije.

Osmeh pun reci bez dodira,

a dodiruje, meni opet tesko je.


Sirim, siris tragove i mirise

i sve je ko pre

tuga u vinu prestaje.

 

Smejes se

i ja smejem se,

grlim te i sapucem,

gledam te.

 

Sve su kao ti, drugacije i belje,

a opet iste ko ti.

 

MESEC U VODI


Mesec u vodi i kap na dlanu,

suza u oku stala je
 

Zora ne svice rano, a sunce za oblak

i ja sam tu
 

vise ti nisam prijatelj ni drug

vec neko nestvaran i lud


u masti bez iceg na sebi,

u sebi prazan i slep.

Daleko se smejem i tiho me cujes,

blizu sam blizi, ponoru svom

u beskraju tezim i trzim

smisao svoj.....

ЉУДИ КОЈЕ ПОЗНАЈЕМ И НЕ ПОЗНАЈЕМ

Видите пријатељи да данас многе ствари нису уреду и да кажем нешто у персонификацији светла које нас тренутно греје и грејаће још неколико хиљада и хиљада година.

Жао ми је што нисам до сада више путовао и што нисам видео све облаке овога света и сва Сунца која се крију иза њих, али бар она која познајем и која сам видео и осетио их учинила су да мој живот буде богатији и лепши.

Желео бих да ето овако, као сада док читате ове редове делим то са Вама увек.

Све прљавштине и изгубљене и мрачно, празне путеве, лаке и брзе, проклете среће која се само тако зове, а у народу широко позната ствар на брзину и превару стигао до неког трона, баците у воду када ово читате.

Смисао ових редова је да сам ходао другом страном улице слеп и глув, саплитао се око разних пробисвета и чекао зелено да се упали док су други претчавали.

Гледао сам више него што сам могао да видим и морам да признам некада сам и ја морао да паднем, али то је живот, то су облаци иза којих се појави неочекивано светлост, то смо ми , а ми смо људи. 

Мислим да је загонетка и нужно зло када напишем песму па је понекад пар пута прочитам, а она ми сваки пут нешто другачије објасни и каже више него први пут када сам је писао.

Сан и осећања у њих човек никад неће моћи свесно да уђе и да каже да их разуме, већ да их има и да су почев од топлих преко хладних итд. другачија од једног до другог човека.

Оно што је сигурно могу да кажем да тражимо сви ону другу половину јабуке која ће се спојити у једну целу целину, неко је рекао да мора да нас буде два и био је у праву. 

 

Vetar

Dugo me nije bilo, kisa je padala, a vetar kasnije duvao u prazno, u mene. Vratio sam se kada je vec bilo kasno, ali iygubio sam ono sto sam poneo i nista nisam uradio sto sam zamislio, bas kao i vi nekad. Strasno i nije strasno kada gledas sa jedne a kada gledas sa druge strane, vetar ponovo duva, a u glavi nove ideje. Idemo dalje.

Drago mi je sto su jos uvek tu neki dobri ljudi, citam ih i verujem u vetrove njihovih prica i pesme koje ostaju tu.

Evo i jedne moje>

Smetao sam sebi, svojoj senci u polu osvetljenoj sobi

nisam nasao u njoj sebe vec tebe

mogao sam da te zaboravim da te izgubim 

bas kao sto svi mi gubimo ponesto,

ali nisam.

Moralo je to svetlo da se poigra sa mojom senkom

i bas kad je cigareta bila pri kraju

kao da sam cuo da se neko iznad mene osmehnuo

nisam se okrenuo, okrenula se moja senka

Brzo je taj neko pobegao, znao sam da je vreme,

vreme da se vratim tamo gde sam juce stao.

Ugasio sam svetlost iznad glave i otisao u san. 

 

Mnogo je toga ovako zagonetno proslo kroz moju glavu i kroz moj san a da mi se nesto slicno sutra desi ne znam sta je. Pisem govorim i slusam druge sta pricaju, cak sam poverovao da vidim i vidim ono sto ce se sutra desiti.

U pocetku samo scene ali vec i dogadjaji prvo koji ce se desiti meni a sad i drugima, pocelo je sve cesce, da se desava, ne znam zasto.... 

Neko koga sam sreo na netu

Evo sada me ponovo ima, posle toliko vremena i posla.

Upoznao sam nekog na netu, sasvim namerno, cisto mi je trebala konverzacija,jer smo ljudi drustvena bica koja trebaju i imaju mozak i razmisljaju i niti koje zovemo sudbina su...

da opet pricam mnogo....Sudbina je slicna i lici na internet, ali ga se mi ili plasimo ili ga ne razumemo.

Svi su na svetu isti bas kao ti i ja i oni koji citaju ove redove. Ja znam da nista nisam rekao novo, ali sam dao jednu ideju o kojoj ce mnogi posle i pre mene razmisljati misliti i igrati i pevati. Ostavlja trag kad kazes da je internet samo jedna cestica sudbine i peska u vremenu, u svemiru koja nas veze u jednom trenutku i bas kad se eto nadjemo tu jedno sa drugim u vezi desi se nesto lepo i ispuni nasu sudbinu.

Mozda nisam ovo lepo srocio i necu ga srociti ali neka bude tako.

Povezi ono sto umes zelis i mozes i bices srecan a neko ce to vec razumeti. To je tako cisto i obicno i svakidasnje, trapavo nesigurno ali brate moje iskreno....pozdrav svima 

Neki drugi ljudi

Danas je Sunce visoko, a moji snovi blede, jutrom se ulice bude. Grad je moj ostao iza mene, a ja krenuo dalje. Nista vise, a ni manje uvek isto kajanje, sto se budim dok svi spavaju i nestajem kad svi oci otvaraju.

Prebacujem papire sa jedne na drugu gomilu, citam ih u letu dok padaju. Neka tudja slova, neki drugi ljudi, izgovori cudni, neki vrlo cudni ljudi. Kafa me ceka, a kolega mi smeta, stranke se guraju u nekom redu bez reda. Nista mi vise nije vazno dok srcem hladnu kafu, smejem se u sebi dok pogled luta kroz prozor. Na ulici hodaju neki cudni ljudi, svi kao da znaju sta hoce idu sa ciljom.

Opet se vracam dok papiri lete, a ja ih citam u letu. Sada je slusam dok prica cudne price, lica se smenjuju, a vreme tece. Dorucak za ruckom sve bez sklada ide, prija mi greska koju svesno pravim. Sef se misli, a njoj ruke drhte, opet se smeje covek iz senke. Iza mojih ledja on il ona me prate, slusaju reci koje pricam, iza zatvorenih vrata neke cudne oci, neke cudne misli. Zasto pitam se tudji zivoti uvek privlace druge, a vreme tece. 

Pakujem kajanje i vracam staro odelo na sebe, odlazim nazad polako, a oci vec vide daleko. Sunce se krije, a mesec ceka... 

Tamo gde si ti


Tamo gde si ti

nekad je tresnja cvetala,

i latica ruze sanjale.

Tamo gde si ti  Sunce ljubila

i mene kao Oblak grlila

Tamo gde si ti

svi su sada zaspali

Tamo gde te vise nema

tamo vetar jako duva

tamo gde si ti...

Moja granice, pocepana stranice

knjige koju nekad citah ja,

Moja zenice, zrno psenice

tamo gde si ti

sad lete nemiri 

neki drugi mi. 

 

Sve ono cega se sada setim, a i kako mi srce i mozak pise i oseca

Citam vrlo retko u zadnje vreme, vise kroz oci ljudi oko sebe i njihove razgovore vidim i ucim i zao mi je ponekad kad vecina njih skrene u tudj zivot na los nacin opravdavajuci tudj uspeh svojim neuspehom.

Jednostavno mi nije jasno zasto im tako bedno prolaze sekunde, minuti, sati,dani, meseci , godine, decenije i nikad se ni jedan kamen ne pomeri sa tog mesta, a vetrovi stalno duvaju.

Kad bih podigao list, nasmejao se i rekao nekom od tih ljudi ovo je sreca, on to nebi razumeo, da li bi razumeo neko od vas.

Dubina i visina nase svetlosti i tame je nekad mala a nekad velika, na nasu srecu nismo svesni ni jedne ni druge velicine. Ja verujem da se svako rodi srecan i dobar, a da ga vreme zezne. Isto tako trudim se da sve ljude nasmejem poguram i da tezim da im bude dobro. Ponekad previse od sebe dam, a ponekad preteram, vidim im to u ocima.

Ni sad nisam siguran sta zelim da izadje iz mene da bi me neko razumeo ili vec sta. Al eto pisem da bi posle makar ja na tenane pokusao nesto da shvatim i gde mi je prst pojeo rec.

 Sve reke reci koje su se kretale oko mene ove radne nedelje neverovatno teskog i psihickog posla vezano za ljude jednostavno odzvanjaju mi u glavi i evo ih sad opet. Odluke je tesko donositi, doneo sam ih mnogo i zbog njih mogu da padnem. Ne brine me to nego me brine sto ih moram donositi sve cesce i sve ce biti tezih situacija, a ljudi to tesko shvataju da moraju da se menjaju i da se okrecu ka novom...

Sve ih nekako pogledam i kazem sebi svaki dan kad krenem na posao da je vreme da odem i pocnem nesto novo. Problem je sto mi ljudi veruju sto ih spasavam njih samih, njihovih gluposti i sebicluka, ljubomore, mirim ono sto se miriti ne moze. Uslo mi je sve pod kozu previse, pa me sada gusi.

Dok vozim ka poslu svako jutro mi se u stomaku prevrce, a kosa mi se masni od nervoze svakog dana. Kako je to kad pukne covek... 

Kad kad me vidis

Kad kad me vidis, u prolazu se setis,

nasmejes i okrenes glavu.

 

Svi nisu ko ja, a jos manje ko ti

dva cudna srca u toj ulici

ka istoj obali uce da plove

sa jedrima punim.

 

Nasa ljubav je vecna,

ljubav je vecna.

 

U glavi mi senka tvojih ociju

na rubu usana jos nemir

vrelih poljupca

 

Sad znam gde mi je luka

i sta radim kada Sunce zadje

zagrlim te, stegnem jako

kad kad i ne znam kako

ljubav je vecna.

 

Tuga

Sve jednom podje po zlu

kada odes tad pocnu nemiri.

Svakom Sunce otkrije sjaj

u tvojim i mojim ocima.

Niko ne zna gde je kraj,

ali jedno znaj..

ja volecu i onda kad boli

i kad tuga prekrije sne.

Ja volecu i onda kad gori

i kad tuga podeli sve.

Sve gusi i ne da,

da pridjem, a bezao bih,

sam od svoje senke

u mraku  ostao.

Sad tuga mi je sve,

sve sto ostaje i posle izdaje.

Ljubav i greska

Kraj prozora gledam daleko neko svetlo,

kapljice sitne polako klize niz staklo,

mozda jos leptir leti u meni, 

a svetlo jos uvek je daleko.

 

Mozda me negde vidis onako

kako se smejem i kako se plasim

Mozda je ljubav bila brza,

a mozda je greska, mozda si tuzna.

 

Ni sam ne umem, sve da razumem

poslusam srce, sakrijem ruku

poljubim usne ti dodirnes kozu

mozda je greska sto gledam

u svetlost i tamu.

 

Mozda je ljubav kad si ti,

a ja nisam u pravu. 

 

«Prethodni   1 2 3 ... 23 24 25 26 27 28 29  Sledeći»