Живот је боја пурпура

Шта ти даје снагу слободе да је препознаш

да је откријеш

увек нову - јачу

као душа у телу

чекаш кап кише

сузе 

и пахуље

и реке снова

изгубљених нада

вечности сваког чекања 

на крају белих ходника у глави.

 

Ти птицо бела полети

не бледи на платну сликаном

од дуге живота,

само линија

уз додир твог кажипрста клизи

по рубу усана мојих,

знаш ту танку струну

како дрхти

како дише 

како мирише ружа боје пурпура.

 

И опет се деси

иста жеља

топла мисао моја

као дух пред огледалом

гледам у твоје и моје очи...

... никад није прошло...

...никад није било...

...десиће се...

 

 

Шта ти даје снагу слободе да је препознаш

да је откријеш

увек нову - јачу

као душа у телу,

Ти птицо бела полети

не бледи на платну сликаном

од дуге живота,

Живот је боја пурпура.

Ништа ме није тако узнемирило као поглед у даљини...

...Док капи кише спирају пролеће са твог лица

свако се буди другачије

нико није руком судбине 

животу осмех сакрио,

па и ја у твојим очима...

 

Сваким даном листови јесени жуте - падају

ни ближе ни даље

у твојој сенци

искром ока и милог образа

додир руке спусташ тако ниско,

 

Сањам

топлину што клизи далеко од мене

и ветар је носи...

 

Даље и ближе

даље од погледа,

а ближе од вечности.

 

У киши што крије моју слабост

теку сви светови

сви проходани путеви

све исањане жеље

све победе пораза

и куца самоћа

тако гласно

и тако празно

пуна себе саме.

 

Препознајем исцртане слике

рамове старе - наборано платно

пожутеле слике

шиваћу машину

одјек промаје на вратима старе куће,

пролазе године

ређају се сећања

једно од другог јача

и сада тако искрена.

 

...Док капи кише спирају пролеће са твог лица

ја љубав разумем у њеној суштини

док се душе срећу

на пола пута

својим истоком на западу

пролазност

куца,

образ уз убраз

топлог додира,

загрљај још увек вреди

кад исуше језера,

...Ништа ме није тако узнемирило као поглед у даљини...

 

Нађем себе у овом свету

у тишини

како чучим

наопако окренут

испод моста

и питам се

да ли је могуће

да су облаци као реке

док их гледам како теку.

 

Мојим мислима никад краја,

а почетка се више не сећам

тренутак ме сачека - дочека

узнемирен погледом у даљини

теби се надам.

Снег пред пролеће

Нисам ти се вратио тако рано

обавио те овим белим јутром

пахуљама што се спустише тако ниско

по твојој коси,

по твом лицу.

И

мисао да моја није

у овој капи пахуље беле

провидне што клизи

осећајући твоју топлоту,

Жмуриш и Ћутиш

као свака моја тишина

и у овом јутру,

а да те нисам задржао

баш као што задржим дах јецаја

бола у себи.

 

Вратио сам се

баш као што се и ветар врати

и Сунце зађе

и Месец преваром звезда

загреје празнину.

Да кажем

да још увек волим

да останем ту

где сам одувек припадао 

да те волим.

Ако прође

...Ово твоје у мени живи низом речи тишине

шаптане твојим мислима у мојим очима

искрене сузе - нити свиле

низ нежно тело жеље

испреплетане страхом

што кроз кишу румиња

иако нам се образи жаре...

 

...Нисам мислио више од једног трена

ни мање од живота једног лептира

само сјај те светлости у нама

могао је да угаси жељу,

Ако прође...

 

Свету сам остави пруге,

бразде дубоке,

трагове своје верности

смер и правац

самоће и среће,

без избора да залутам

да погрешим

да се вратим

и да пођем...

 

Ако прође...

и ако остане,

твоје у мени,

страхом летње кише која престаје

и јутром што врелину доноси

постаћу и остаћу само сан

у јави твог огледала,

лице без ожиљка.

Временом све дође

Прво све блогере да пуно поздравим, недостајате ми....али временом вас, обиђем, прочитам...итд....Мала беба тражи време, а посао тражи раднике и тако у круг, док се не завртим довољно да чак и овде у вртлогу слетим на трен, трен је довољан за крајичак погледа да украде лепе текстове, песме и позитивну енергију...хвала Вам свима на томе.

Е сада да ја вама узвратим истим.

 

Некако се спусти,

у свима нама,

полако, тихо, нечујно, топло,

изненадно задовољство,

смиреност,

и сваки покрет добије свој волумен,

можда осећај после примљеног пољупца

или додир малих дебељушкастих прстића по образу.

Све то и још пуно тога сличног,

сродног свима нама,

испод плавог свода,

под крилима анђела.

 

Љубав, здравље и срећа,

2-потребе и једна нужда,

прве две зависе искључиво од нас самих

трећа је природна импресија и персонификација наших жеља,

тако бих у себи понеку мисао зауставио и преиспитао,

а да се неуозбиљим увек би се вратио на мисао љубав,

на здравље као срећу коју смо наследили,

па би поново променио...

на љубав као срећу да смо се нашли,

на здравље као задовољство у коме уживамо

и тако у круг,

а временом све дође

у суштини некако природан ток ствари уреди

да се наше тежње поклопе са реалним потребама,

да се склад настао у љубави преслика кроз нас саме

и тај тренутак смирености, пријатне топлоте у телу,

равнотеже,

произведе срећу,

виђену у нашим очима у нама самима,

тренутна импресија и персонификација,

наш лик у огледалу који нам из тренутка у тренутак бежи.

Сад иде оно АЛИ...Временом све дође и прође...

треба уживати у сваком тренутку живота

иако је он непрекидна борба

иако добија свој прави смисао

тек када нађете другу половину исте јабуке

и када створите још пар здравих половина...

Ово већ не личи на песму, а није ни права проза,

искрено волим што је то у ствари мој тренутак са свима вама блогерима.

Ето још једном, Временом све дође,

па и ја се појавим поново на блог.

 

Поздрав...

Порука је Веруј

Тако задрхти

кратко, на трен се осети,

од мале беле

снежне пахуље

клизне низ длан-процури,

промени се као жеља у нама,

можда уме и да поцрвени

кад јој преврнеш кожу,

уствари, види се

из очију наших

оно лепо у нама што сија.

 

Смејемо се, 

ти чекаш да приђем,

да пустим свој глас

меркајући сваки мој покрет,

а храброст прецењује љубав

за коју осећаш да дајем све,

а то све је моје срце,

ништа више од оног

што ће те део вечности грејати загрљајем.

 

Знам да знаш,

плашим се,

дрхтим,

кораком у искораку

премереном дужином својих речи,

кратким мислима

сведеним на воли ме и не воли ме,

али волим је,

верујем јој

или желим да је тако,

краће желим је

јер је волим.

 

Црвеним-прилазим,

заборављам,

осећам додир њене руке у мојој,

смејемо се у погледима,

а они у нама мудро ћуте топлином.

 

Увек остаје исто у нама

усађено поверење у љубав,

одсјај и одраз наше љубави и доброте,

претварамо се у дугине латице на слободном небу,

у нежна јутра раширених руку

топлином што даје светлост живота,

у сигурне ноћи загрљаја

што чувају сан о светлости живота,

и тако плимом и осеком наших осећања живимо

један тренутак вечности.

 

Љубав и твоје усне

разлог су моје воље

да се пењем високо

да желим више,

да ме видиш

и да те видим

увек ту поред себе.

Заједно у свакој мисли,

чак и када спаваш

ти ме волиш и ја те волим,

чак и када сањаш,

а снови су наше измешане сенке,

ја сањам твој, а ти мој сан о срећи и љубави.

Исти смо у својој немерљивој жељи љубави.

 

Свилом увијене жеље,

испреплетане везе живота и смрти,

дубоко посађено семе,

корен стабла овог света,

годови живота,

боре младости,

дугачке руке и крошње наших кровова

увек су цветале црвеним цветовима.

 

Дишем и дрхтим

као и пре,

туга је радост што прође

изданак оне вечности живота,

и њој се с времена на време приђе,

уме то да дубоко и јако да заболи,

знам да те волим јаче 

од оног што ће доћи кад дође.

 

Као и свака јесен што има своју зиму,

тако и живот има своју сенку,

прелаз између њих увек је љубав

као одраз у огледалу,

док га видим у њему 

ти у мени нећеш избледети

моја љубави....

Увек у његовим очима у мојим причама

Имао сам свет пун људи

залуталих снова

ливаде од цвећа

планине у облацима

шуме са безброј пропланака

дечјих радости

шум мора

и шапат река,

будио се у свим тим сновима,

гледајући њиховим очима,

трчећи и ваљајући се ливадама

бос у трави моје младости,

увек горд и поносан на планинском врху

освојеним само својом слободом,

понекад се сетим да залутам више у себе само због тебе

и толико и толико пута изгубљен и нађен

на пропланку твојих усана

жеђ помирења попијем

док зору поздравим и тебе покријем,

Сад се поред тебе и њега пробудим, некад пре, а некад касније

дечјим радостима срце окупам осмехом његовог живота у мени,

шум мора

и шапат река,

све то ветар самном у глави и срцу носи.

Између снова и мириса руже

Дуго сам тражио снове

и један цвет руже

далеко од заборава скривени

и једном давно обећани

никад до краја исањани

никад до боје латица

у срцу да осетим мирис.

Како те је тешко желети

како те је тешко чекати

венути сваке јесени

и рађати се поново с пролећа.

Ништа није лако без тебе

и у мислима лутам често

даље од оног што смо обећали

и изнад облака створих царство

јер на земљи не беше довољно љубави,

од нас остаје само сенка да бледи

писма да лутају

адресе да се губе,

а обећања бришу.

Дуго сам тражио снове 

и један цвет руже

поново да сањам

поново да осетим

и сваки пут себе издам

баш кад мисао мре,

ти ме превариш па се појавиш.

Рано се вратих теби слободо да пишем без срама

Рано се вратих теби слободо

из једног ропства у друго,

законом очуване хладне лукове

господарства и презира.

 

Не знаш моје име,

а њиме ми кидаш кожу са леђа

знаш да боли, да не пролази,

сама си себи света

у сваком походу срама.

 

Рано се вратих теби слободо

непрозирна од ових црних дана,

светом је овим корачао ђаво,

посуо коров и зло у нама.

 

Откад ме знаш у риту самоће

вечери гладне без јаука,

ја своју слободу писањем браним

мислима својим док живе у мени.

 

Рано се вратих теби слободо

у белој кошуљи без рукава

од њих истих

браћом што зову

ја и љубав забораву посла.

 

Рано се вратих теби слободо

тишином у кутку душе што мре.

 

Рано се вратих теби слободо,

прође ми време

дођоше снови

и чудни ожиљци заборава.

 

Сад је у мени пролеће рано

мирис пољских цветова.

 

Рано се вратих теби слободо

да поново нађем љубави гнездо.

 

Увек је било искушења

страхова разних и срама,

ал именом твојим

и нада почиње да се јавља.

 

Рано се вратих теби слободо

да моје нејако јача

да глас свој из грла пустим

да своју драгу загрлим и љубим.

 

Рано се вратих теби слободо

да истину кажем у лице.

 

 

Да се више не делимо и да не одлазимо

Није лако ставити своје мисли

протурити их кроз срце

и из тог филтра вратити

све што ће у нама довољно дуго остати

да нас подсети и увери

ко смо,

шта смо

и чему тежимо.

 

Све те поделе и мали ратови

са свим тим лошим речима у ветру

носе наше судбине на пусте обале.

 

Пријатељи слобода је море различитости,

а мудрост у сваком свитању и заласку,

не мoj те да нас таласи понесу превише високо,

у пенушавости белог на песку вода сама исчезне,

свака је плима одраз осеке,

ваша реч иста као живот ваше душе,

када је тешко само дишите.

 

Овај блог.рс доживео сам као место у срцу сваког од нас, можда превише лично, можда не по дефиницији да је блог електронски дневник, али ето свако од нас кога сам својим речима додирнуо мислим да је задржао за тренутак моју мисао, мој део душе, моје пријатељство, ништа друго у замену сем узајамно поверење и ширење позитивне енергије.

Овај свет у коме живимо доста нас је поделио од себе самих од стварних вредности, заменио нископрофилним излизаним клишеима-полтронским односима у мултинационалном глобалном хаосу у једну обезвређености саме јединке, саме душе.

Осетио сам потребу да се изразим на другачији начин, да нешто променим, да пробам и да успем бар у жељи да дам крила свим оним правим вредностима и јединој која све обједињује да полети у нама и из нас...а то је љубав...отуда мој ник КРИЛА АНЂЕЛА.

Криво ми је када неко одлази који својим речима даје смисао и мојој идеји, исто ми је криво када се неко намерно спрда са људима сличним мени, а не покушава да помогне у идеји дружења, размени мисли и давању искуства.

 

Један апел читајте и коментаришите по својој вољи, пристојно и умерено, овај блог је пре свега пријатељско место, ја лично никада нисам никога напао нити је мене ико напао.

 

Не одлазите и не делите се. 

 

Поздрав

Део душе и тела

Ако ме нађеш да лутам пространствима црвених дина пуних мириса руже,

да ме златно наранџаста светлост покрива у мислима, 

знај бићу само једна душа у шкољци ухваћеног времена,

само једна барка - ишчезле пахуље туге у твојим очима,

ништа више од оног мало што је остало тихо као сат живота да куца...

 

Опет, ако ме не нађеш ту где сам рекао да ћу бити,

није ни важно, важно је само да покушај траје,

да се смењују дани и да нестају ноћи

да их има за мене мање, а за тебе више,

знаш нестају и они...

 

Све у своје време

љубав није само бајка

чекање у погледима

и тренутак среће,

велика је то целина за мене и тебе

чији смо део...

 

Некад само неразумљиве поруке у речима

што теку као реке без извора,

а понекад и саме мисли скривених погледа тишине,

ево и ноћас узимају данак сна

изданак нове зоре.

 

Проћиће све ово што нас чека

и док исто куца у нама

поред мора као мисао таласа

отшкринућемо врата

твог истока и мог запада.

 

Ако ме нађеш...пробај сада, ту сам међу оним звездама.

 

 

Много пре

Много пре тебе
ни близу
одвећ далеко
мисли поделише
сваку зору
и сваку ноћ
и ову тишину_

Много пре тебе
ја узех
једну ружу
њене латице
у своје руке
сву лепоту облика
дах радости и туге_

Много пре тебе
срцу ближе
осетих зрелост јесењих плодова
препознах кишне кораке своје
и дугу у тим зеленим очима_

И сада када те гледам
док мирно спаваш
поред нашег сина
много пре тебе
видех
ту срећну слику
живота мога_

Ретроспектива за све и за Драгишу

Порастимо заједно, ту близу у нашим очима у нашим срцима искром жеље живота родитеља. Порастимо њима сличним у свим различитостима спознаје овог света, порастимо спорошћу брзине заљубљивања и дружења.

Кад већ растемо свом снагом и вољом, растимо са осмесима, са веселим погледима и звиждуцима.

Много је људи у овој години ушло у кутак моје душе и оставило топао траг среће, жеље и наде. Сви су они некако срасли самном једну срећну мисао о дружењу и ширењу позитивне енергије, са страница Блогограда, преко порука, сладоледа у чак тако далекој, а у уствари тако блиској Москви.

Па нека је и за трен у нама сваког дана овакав осећај и у 2012. години бићемо сви богатији и срећнији.

А сада нешто за све нас:

 

По изгледу родио сам се 

на своју мајку и на свог оца,

по осмеху

поделио сам сунчеве латице

и месечеве сенке,

у свет

у новој кожи

која осећа топлину и љубав.

 

Још своје додире не препознајем,

а осећам туђе и топле,

дишем и борим се

као и ви велики

са свим оним што не разумем.

 

Знам да нисам сам јер ме ви чувате

Срећан сам

и врло често плачем

јер не  знам другачије за сада да вам 

објасним-кажем шта ми смета 

и шта ме иритира,

али кад ме окупате, весео сам и смирен,

спреман ѕа сан да порастем.

 

Поздрав за све БЕБЕ од Драгише.

Подржавамо, учествујемо и поздрављамо БИТКУ ЗА БЕБЕ.

 

ЗА МАМУ-инспирацију:

 

Ниси знала како је то

нисам знао како ће то,

десило се спонтано и лепо

одједном брзо кроз трку

једног јутра до породилишта

успутно бројање контракција

и већ после четири ипо часа

чуо се мали Драгиша.

 

Хвала ти пуно мама за сина наследника.

 

 

 

Од нечег слично

Само на увојку твоје косе,

...док се ломио лед

док су пуцкетале високе потпетице

нечији образи и туђи дланови

покривен капутом и сомот на кожи

говор у тишини,

чекам да ми кажеш

као што си умела многима од пре

док се гаси жеђ

док умире плод твоје жеље

док се котрљаш ту пред мојим речима

док облачиш црно у сенци погледа испод ока.

Кажеш ниси крива

криви су сви други

што су стали ту поред нас

што су и њима неке твоје лажи...

што је само разлог да ћутиш

тако чист и невино крив...

Опрао бих образ

поцепао сва бела платна

од мириса наше коже,

али и тада био бих крив...

Ово чекање док кријемо руке једно од другог

ово бежање погледима

ово беснило између нас тако јако куца

зашто се чекамо више

зашто се кришом гледамо

зашто осећам да изговорено не вреди више

зашто предаја постаје победа....

 

увек због љубави..

Од људи до сваког срца

Од људи до сваког срца

притаји се тајна жеља

заживи као кап Сунца

на длану девојчице-дечака

мала ситна искра доброте и сажаљења

и ти је онако случајно приметиш

љубав дише у свим стварима.

 

Исцртаваш сенке на белим зидовима од њене косе

дланови осећају ветар у тој белини меке-нежне коже

и све као да се спуста низ образе додирује

и жмури тишином њене близине.

 

Исто тако њена друга страна

понекад споредним улогама

да чудну вредност што избледи,

што се неоствари у потпуности

него скрене својим сјајом,

а време чудима својим

врати ружу мириса

тамо где је некад од љубави остала суза.

 

Од људи до сваког срца

живи јаче од судбине....љубав.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 27 28 29  Sledeći»