Сетим се да је лепо волети

Лепо те је волети

живети у нади

осврнути се сваки пут

са истом сликом у очима и у глави

на рамену осетити твоју руку

образ на образ

са длана на длан топлину око струка

загрљај,

лепо те је волети.

 

Неке нам ствари измичу, губе се у пролазу у свакој даљини кишног јутра, одласка на посао без пољупца, загрљаја, -(суштине те несвесне љубави и пажње).

Одлазимо као да морамо, а не одлазима како треба, како је ред...Ја ћу те пољубити у чело док мирно спаваш сном који смо синоћ заједно уснили у сваком том топлом загрљају, промешкољићеш се и на трен крајичком ока поздравити у црном капуту моје раме које промиче на улазним вратима. Зажмурићеш, са руком под јастуком окренућеш се на другу страну на којој остаде мој мирис, наставићеш са сном у којем сам остао стобом. Ситне ствари које значе љубав....

 

Скренуо сам тамо где те нема

Нисам био ту, 

себи-драгој особи на дар,

однетих кофера у ветар,

само сам ходао

и слепо гледао...

 

Блогоград светли

хиљадама свећа

и свака је тугом својом већа,

...знам.

 

Улице - моје су станице

на њима живот

краде нам кораке,

ја знам кадa требам

себе да дам - ћутим....

 

Читам знакове поред пута

и понекад зажмурим - чиста мисао

као ветар проструји.

 

Реч - као да ћути

јесен - као да бледи

и зима што у срцу пролеће штеди.

 

Знам да си ту

као облак у магли

муњу што своју спремаш

да животу своју снагу предаш.

 

РЕЧИ ЗА ЊУ

Normal 0

Ако ми кажу да те нема...

Само су рекли,

ништа друго...

 

Свуда су само речи,

А ти си их штедети знала.

 

Спремала си сваку

Топло, брижљиво, посвећено,

Као кад пеглаш кошуљу белу.

 

Сваку си знала пристојно да обучеш,

Опеглану и чисту да пошаљеш,

Да заблиста изречена.

 

Ниједна није смела да штрчи

Ниједна није крила твоју бригу

Већ само доброту, савет и топлину.

 

Пуно си тога у рецептима својим

И коментарима на блогу

Душом скувала, зачинила и спремила.

 

Твоје богатство у нама

Искрена жеља

Верност без предрасуда

Пут облака

Пут Сунчевог сјаја

Својим си примером,

Показала,

Свима нама.

 

И ако ми кажу да те нема...

Само су рекли,

ништа друго...

 

 

Посвећено једној дивној вредној жени, блогодругарици, и најмиришљавијој улици у Блогограду....нашој ДОМАЋИЦИ...

 

Сводови кајања

Није све у тишини...

... у издисају..

... у трену што постоји,

ако живим само једну ноћ

ако ти обећам један дан,

ако ти Сунцем сакријем Облак,

ако ти зауставим Дугу у очима,

ако ти кажем

ако те слажем,

ако морам то,

јер део по део, мене

пролази кроз сваки свод кајања

учи све оне грешке пролазности

иста-сунчано хладна јутра без руке топле да те покрије

да слије образ уз образ

да те не буди, 

да дише са тобом

да сања оно што ти сан пружа

оно све и више од тога 

што сам пропустио

док ме сводови кајања стижу

у свакој верној лажи.

 

Није све, а као да јесте

док ме грлиш

идаље се знојим

испрекидане мисли

топлим загрљајима недају полет,

сводови таме губе битке,

предаја нади даје врлину љубави моје.

 

Није све у тишини...

поглед је све што ме сада држи

тако близу, а тако далеко

кајем се у ћутању ове тишине

заљубљен-твојим уснама предајем душу.

 

Пролазе сводови кајања

ја кроз њих више не ходим,

светлост је твоја мојој дата,

да блиста забораву што ће да ћути.

Део Облак део Неба

Pise na nebu da se ljubav nad svetom leluja al'ovaj svet ne ume da je doceka...рече наша блогoдругарица Лора1, ја реших само да наставим мисао,

...тај део мене у њој...

није ништа посебно

није ништа скривено, неразумљиво

исто је чак шта више препознатљиво,

свакидашње - слично - лепо - топло и искрено,

половином половине твоје и моје.

 

Некако чудно, као наслеђе среће,

да га носимо, да дајемо, а да га не дугујемо,

својина без власника,

количина немерљива,

али никад сасвим довољна,

из ведра неба, део невидљивог Облака,

само чиста љубав посута,

жеђ самог живота читавог космоса.   

 

Нема граница

није као материја

по осећају увек је познатог облика - топла,

лака дефиниција.

 

Покреће све нас

и дели такође.

 

У сваком бићу одабере како ће се појавити и када ће се појавити.

Да ли је то природна њена или његова лепота?

Да ли ће то бити у његовим или њеним причама или песмама?

Да ли ће се осликати душом ил ће се једноставно извајати?

Да ли ће то бити остварена или неостварена жеља сањара?

 

На крају нам мисли у сну заврше као део Облака, као део Неба, размислите и видећете где ће стићи ваше мисли, ваша љубав.

 

Одговор: тамо где је и почела.

 Pise na nebu da se ljubav nad svetom leluja al'ovaj svet ne ume da je doceka...рече наша блогoдругарица Лора1, ја реших само да наставим мисао...

 

Поздрав још једном Лора1.

 

Ако те сјај ока привуче

Само те сјај у боји ока привуче

дуга по кожи крене да лута

у нека сећања од пре,

топим сваки тренутак сенке

откривен твојом кожом,

образом длана милујеш

и прстима по коси

долином мира и нежне тишине

путујеш.

 

Река низ литице крије своју струју

од мог погледа чиниш да бежи

у другом сам трену лист што плута

пред понором што нудиш.

 

Овим се лицем кријем од људи,

ал ти видиш оно право.

 

Сваком се чежњом поново надам

и пупољком росе цвет твој сањам.

У ветар

Некако си остала још увек ту,

као сенка,

као топлина прирасла срцу,

као мало топло Сунце,

као живот кога немам.

 

Некако сам погрешио сањајући те,

некако кришом нисам штедео сваки одсјај твој,

другачије си ћутаља,

а ја се смејао,

другачије си дисала, а ја ослушкивао,

на крају крајева разумео сам само твоју фигуру,

оно изнутра штедео сам у себи,

дајући ветру да те однесе,

сваку твоју реч,

сваку жељу, лепу мисао,

песак среће који је исцурео.

 

Нисам разумео златно зрно јесени - твоје дуге косе,

нисам разумео лице у ветру - што ћути погледом љубави,

осликао се одраз у мом срцу,

верни ожиљак моје самоће у теби,

само пар кратких корака на обали сећања да нађем.

У ветар мисао о теби изговорим

и ту тишину дуго упамтим.

 

Окренем страну ноћи,

дан поклоним самоћи,

руке срцу спустим

и затворим своје очи.

 

Као мало топло Сунце,

као живот кога немам.

Одсјај

Играш се као и пре 

другачије-нежније.

Грлиш , љубиш

и ћутањем прилазиш ближе,

познајеш ме боље  него....,

а опет се вратим

ту где сам некад био....

и ветар носи твоју косу у моје лице,

пролеће у лето 

све се смеје око нас-

 

Шта, ко од нас зна

да верује увек

пољупцу

знам сам...

 

 

Април има своју песму

Две латице ничу из твојих дланова

кожа се од кишних капи буди

дише дубоко сваку мисао моју,

ћутиш у загрљају неба

у мојим рукама

облацима што по дану плове

од твог истока до мог запада.

 

Тако је лепо сањати вечност

у твојој коси

кроз смеђе влати

очекујем пољубац,

топао длан

- ил образ,

да само око зажмури - пожели

усне да споји

и цвет да процвета.

 

Април једног почетка

и једног краја

сасвим тихо ова песма нестаје.

Тако мало

Тако мало од тебе

довољно за моју душу

да стане време,

и капи пахуља

на стаклу образа мог

да се топе у љубави,

у погледу,

док милује хладно чело

бледе образе твоје,

топла рука мири све немире.

 

Знаш,

ћутиш,

пусташ да клизи језа низ тело

грлиш јаче

док дише страх у нама

твој уздах - мог издисаја,

пече ме сопствена кожа,

љубим ту где не смем

где ћеш ме издати по ко зна који пут.

 

Тако мало од тебе

довољно за моју душу

да бол превари срећу

да срећа клизне кроз љубав - пољупца твог.

За две кафе

Нисам хтео да ћутим,

нисам желео да одем,

а ветар, хтео је да дува јаче...

Опет ту у разуму своје сујете

делим и узимам исто што и пре,

ћутим као по протоколу,

разум,

и није тешко да заборавим,

а све време трпим другу страну себе,

ко по историји исписаној...давно,

нек ми неко ако сме у лице

каже то је судбина

тако је суђено,

само је ред дошао на тебе,

уради - учини да нестане,

да прође као свака вест од 24 часа,

а сваки час, као минут твог и мог живота...

Да

ценим те итекако 

више него себе,

сенку своје сенке,

јер по ожиљку сећаш ме,

да боли - боли,

не цепа се живот човека као вест од 24 часа,

сваки крај минута

вечност једног сата,

а чекања је било много

времена мало.

--------------------------------------------

Прошло је неко време, надам се добро и за мене и за тебе. Ако је та судбина избор сличан мом, драго ми је да ћеш читати ове редове. Пошто пијемо кафу, а речи напросто желе да их чујемо, признаћу ти да ти се дивим. Да, деле нас велике разлике, толико мени  и теби небитне, али оне су на неки начин и разлог мог и твог опстанка. Сада се све мења једним даном ноћи, надам се већ колико пута ту бирану реч употребих да се никада више нећемо срести у истим условима. Желим ти све најбоље...поздрав

Песму разумеш, она је и разлог да ти се јавим, такав је договор.

Зрело

Ако ме питаш зашто ћутим

очима ћу скренути твој поглед

од таквог питања,

ако не одеш ни тада

ћутаћеш као и ја,

ако одеш

није те брига за пријатеља.

Живот је боја пурпура

Шта ти даје снагу слободе да је препознаш

да је откријеш

увек нову - јачу

као душа у телу

чекаш кап кише

сузе 

и пахуље

и реке снова

изгубљених нада

вечности сваког чекања 

на крају белих ходника у глави.

 

Ти птицо бела полети

не бледи на платну сликаном

од дуге живота,

само линија

уз додир твог кажипрста клизи

по рубу усана мојих,

знаш ту танку струну

како дрхти

како дише 

како мирише ружа боје пурпура.

 

И опет се деси

иста жеља

топла мисао моја

као дух пред огледалом

гледам у твоје и моје очи...

... никад није прошло...

...никад није било...

...десиће се...

 

 

Шта ти даје снагу слободе да је препознаш

да је откријеш

увек нову - јачу

као душа у телу,

Ти птицо бела полети

не бледи на платну сликаном

од дуге живота,

Живот је боја пурпура.

Ништа ме није тако узнемирило као поглед у даљини...

...Док капи кише спирају пролеће са твог лица

свако се буди другачије

нико није руком судбине 

животу осмех сакрио,

па и ја у твојим очима...

 

Сваким даном листови јесени жуте - падају

ни ближе ни даље

у твојој сенци

искром ока и милог образа

додир руке спусташ тако ниско,

 

Сањам

топлину што клизи далеко од мене

и ветар је носи...

 

Даље и ближе

даље од погледа,

а ближе од вечности.

 

У киши што крије моју слабост

теку сви светови

сви проходани путеви

све исањане жеље

све победе пораза

и куца самоћа

тако гласно

и тако празно

пуна себе саме.

 

Препознајем исцртане слике

рамове старе - наборано платно

пожутеле слике

шиваћу машину

одјек промаје на вратима старе куће,

пролазе године

ређају се сећања

једно од другог јача

и сада тако искрена.

 

...Док капи кише спирају пролеће са твог лица

ја љубав разумем у њеној суштини

док се душе срећу

на пола пута

својим истоком на западу

пролазност

куца,

образ уз убраз

топлог додира,

загрљај још увек вреди

кад исуше језера,

...Ништа ме није тако узнемирило као поглед у даљини...

 

Нађем себе у овом свету

у тишини

како чучим

наопако окренут

испод моста

и питам се

да ли је могуће

да су облаци као реке

док их гледам како теку.

 

Мојим мислима никад краја,

а почетка се више не сећам

тренутак ме сачека - дочека

узнемирен погледом у даљини

теби се надам.

Снег пред пролеће

Нисам ти се вратио тако рано

обавио те овим белим јутром

пахуљама што се спустише тако ниско

по твојој коси,

по твом лицу.

И

мисао да моја није

у овој капи пахуље беле

провидне што клизи

осећајући твоју топлоту,

Жмуриш и Ћутиш

као свака моја тишина

и у овом јутру,

а да те нисам задржао

баш као што задржим дах јецаја

бола у себи.

 

Вратио сам се

баш као што се и ветар врати

и Сунце зађе

и Месец преваром звезда

загреје празнину.

Да кажем

да још увек волим

да останем ту

где сам одувек припадао 

да те волим.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 ... 28 29 30  Sledeći»