Још неко

У овом свету,

у улици што кривуда по ободима бушних џепова

никада не знаш где ћете светлост из таме сачекати

Још неко..

као ти...

да уме... да разуме...

да промени...

да окрене ветар...

да пусти кишу низ моје лице...

да капи чистих бисера

са латица белих ружа

низ образе сперу ове ожиљке...

Још неко...

иза ових редова осећа

тужне песме

ноћ свих балада

танго,

плес у тами испод месеца,

Још неко

има исте прсте

испружене у празно

да додиром продужи поглед

ка теби љубави,

Још неко

дневником ветра љубави

шаље ти своје песме

своје срце срцу твом

Још неко

баш као и ти 

ове ноћи свија 

своје гнездо

покрај прозора и неба.

 

Пролазим и понекад свратим

Можда срећа, а можда и туга

колико је ту само простора

довољно за осмех

исувише просто за пољубац

превише за мали страх

за део себе скривен

откривеним намерницима.

Путник,

баш као и свако искрено срце

лута свим дугама што их кише забораве

и те зелене ретко лепе очи

превише мудре да би се одале

мојим пољубцима тако лако

тако близу

за само кап једне чежње саткане у песми.

Путујем,

можда стигнем, а можда сам ту

опијен гроздом винограда твојих

са усана медног вина

сунцем обасјане долине твојих бедара.

Разумем,

свако ћутање у теби,

оклевање и игру очију,

док трнци крену напоље из ове коже

као сенке

као ђаволи

знојем руке да ми грле.

Ти стојиш,

корачаш,

чекаш,

гледаш и понекад одлазиш

без мене.

Довољно,

да храброст замени име

само једним ћошком

једним зидом што ми се ослања на раме,

а тешко пада

као сваки додир самоће

и тебе и мене кад-кад савлада.

Можда туга,

као звер у нама

дочека да режи-

весник немира и страха

поклопи мрак

разбаца облаке, муње

и после свега пусти звезде 

да се роје,

хиљаде и хиљаде цветова само једног месеца.

И опет,

сватови земљом ходе

поворке од белог

лањског снега

обрће им ветар хаљине и пунђе

шири путем музику славуја.

Кап по кап,

спирам дермек летње ноћи

воз нам стиже, а кофери јуре

трагом туђе крви

некад што мој отац беше

и ја сад идем даље.

Вечност,

тог човека,

упознах га кратко,

кроз приче и сенке

што ме ноћу буде....ниси ти крив сине...

само сузе сјаје

она не разме

већ ми срце даје.

Загрљени тако,

пред јутро да кренем

остадох да лежим

да јој срце куца

дах јој дам да живи

.......................

 . .... .. .. .. . . . ....

Можда срећа, а можда и туга .....

Занос у нама

И ова ноћ у мојим и твојим очима

и све звезде

и њихов сјај

посут на пут

испод белог месеца

свод од жада око врата

огрлица скрива поглед

и светлост тамно зелена

и бели кристал прстена од злата

од додира меких руку

са рамена

кап по кап кише

и плесног покрета

и лепршава црвена хаљина

моја рука око твог струка

и покрет ломи тишину

извијаш се и рукама стискаш моја рамена

враћаш ми поглед

и танго

води наше кораке

по плочама од мермера

шаховска поља црна и бела

да ли си краљица

ил принцеза

добијаш и губиш,

али не остављаш

већ дуго-дуго мене љубиш.

Преврните снове

Нећу да ћутим, пусти ме да лутам својим преврнутим сновима од јуче...знам, знам да ме је тешко пратити слушати, али мени дође, да причам и причам без кафе, да се смејем и смејем, па бре зато имамо осмех да га ширимо даље....али Дејане претерујеш, Како, па овде нема никога сем нас и чује се само тишина ако ћутим и не љубим те, шта да радим, а поред тебе сам, то је мени мало левље од левог и много даље од ближег срцу твом...

Д Е Ј А Н Е.!!!.----Знам да ме волиш, али смири се мало, ...Како то да изведем-Смири ме....Ух што си досадан, иди ради нешто, Ја већ радим нешто лепо, добро, али ради још нешто друго, ма друго није слатко као прво....ооОООо па шта ја да радим кад ми овако досађујеш, па ради исто што и ја или уживај...ти претерујеш, изврћеш ми речи, све ти је смешно....(падају упорни пољубци)....е леп си, љуби ме тако полако, нежно, баш је лепо тако, како ти то знаш...иии

Заспали смо....

Чежња

Међу свим и оним осталима постоји свет

пун веза и мојих осећања што додиром твојим оживи...

....................................................

Предвајам,

бројим,

сабирам да бих поново одвајао,

бројао и делио, сва зрна љубави,

свако перо твог топлог крила,

и додир твоје сенке

у светлу мог мрака.

 

Изгарам тренутком пољупца од јуче,

жедан твојих усана меких

мириса твоје дуге косе,

и жмурим сам у овој празнини

хладноћу без твог тела пустам да уђе,

да боли,

да дођеш и да прође,

сваки,

па и овај дан без тебе. 

Да те љубав не уплаши

У свакој нади постоји искра ока твог

и уздах срца мог....

.................................

Некад је тешко кад се збуниш

кад помислиш само 

колико јако волиш

те очи,

то лице,

те усне меке

и косу у којој изгубиш

своје грубе дланове,

и мислиш

и пишеш

и останеш без довољно доброг текста

разрађене шеме-немогућег, а лепог,

а све оно у теби од ње, због ње идаље цвета-тиња јако,

зноје се руке, дланови сврбе, трнци лутају брзо телом,

а очи играју у само једном блистају њеног погледа,

и следи се све у теби када се тај поглед заустави 

онако не као у филмовима што се да видети

већ истински право кроз огледало душе

до самог дна у нама

где и сам тренутак тишине постаје песма анђела.

 

Останеш без даха, а дишеш дубоко само срцем њене љубави,

крилом вечности ветрова што постоје док струје у ушима.

 

Некад је тешко кад се збуниш

кад помислиш само 

колико јако волиш

када се за трен уплашиш

да то нећеш моћи да покажеш.

У белим таласима

Ако бих пожелео и само један пољубац

и он би постао прави у том трену....

......................................

Опијен зором која свиће

Сунцем из океана љубави

израњам руком на твоје раме

док лагано спада бели чаршав

са тако меканог и нежног тела жене.

 

Други талас праћен мирисом јагода

у твојој коси зри, а моје очи трепере

очекујем мило лице и пољубац

на рубу твојих усана боје трешње.

 

Знам како су меки образи твоји бели

чисти јастуци моје душе

у њима све тајне,

неизречене жеље

сваким таласом осмеха твог

без страха упорно провирују.

 

Док љуска моје душе

у немиру твоје љубави

загрљајем плови,

ја своје снове

пакујем теби у косу

изнад витког врата

у сваки увојак

расплетен мојим вештим прстима.

 

И ово море белине

испрекидано нашим таласима

док се руке мешају у загрљајима

дозива срећне звезде поред месеца.

 

Тренуци тишине осликани љубављу

заувек плове у нама,

љубави моја.

И свако воли да је нађе

...Пратим траг који нестаје

очима пуним кише и ћутим...

 

Испод прозора видиш измаглицу са улице како се диже,

као свако дете и његова игра престаје сменом речи-мисли које те вежу за ствари,

за радње, за време и ти поново чекаш, ослушкујеш да дође ред на тебе да у њима

поново залуташ. Лепо је да те само један траг у тренутку врати и да га осетиш исто

као што си га осетио пре. Да ли слабост или сплет догађаја спусти наш гард живота

ниско да нас сви ветрови не поштеде, не знам, али осећам. Лепота је у слабости да нам

се руке спусте и прсти додирну, кроз кожу прострује вибрације топлине и тело и срце

задрхти, само од погледа, само од тишине, само од једног додира. Испод тог свода

од црвених ружа и изнад њега у плавом небу у свим тим сјајним звездама ноћи крије

се време, зрелост признавања, варка сигурности или само љубав у свим годинама, 

мереним месецима и данима, а врло ретко за човека, мера само једног века. Реткост

је судбина да се поклопи срећа у две особе у једној јединој жељи. После тога сви ми

правимо историју: срели су се и спорим корацима, загрљени отишли даље...

Једном ћу написати,

изговорити

само у тишини

те најлепше мисли своје

теби Сунцу које грејеш

ову кожу на мени

и ово срце у мени,

једном ћу признати

свима

када дође ред

да и ја то урадим како треба,

али не сада

док сви други чекају

док сви они очекују

иако им нисам дужан 

пустићу да их то прође,

једном ћу иако то нема везе са судбином

споменути у песми

најлепше очи твоје

оне што ми помутише ум

и преварише срце

да илузије своје смирим,

једном ћу сасвим тихо

прићи образу твом,

а меком јастуку мом

и пољупцем 

дочекати осмех јутра

од тебе,

једном ћу....

али и то неће бити довољно

за све ове дане, године, па и читав век

да схватимо шта је то у нама

и зато ћу понављати исто сваки пут

док год имам сјаја у очима.

 

 

Мислим да свет и све око мене...

Мислим да свет и све око мене...

да си једино ти....разлог..

што постојим,

што својим дахом

мерим откуцај твоје и моје љубави,

што својим очима у твојим

видим сву ту лепоту живота

док куца у нама,

док се рађа из љубави

док учи да дише

да хода ка њој

да нас спаја у свим нашим лутањима

и на крају сваког,

да - смисао живота,

постојања....

Мислим да свет и све око мене...

да си једино ти....разлог..

што живим, дишем и највише волим...

Гледам у љубав

Гледам како тихо ил нервозно пролазе дани нама свима,

гледам како се нижу ил њишу по улицама, дрвореду голог па зеленог,

гледам нејасно сада ил мислим само о томе.

Гледам пролази време ил осећам ветар,

гледам како изгледаш сада или те грлим и љубим,

гледам засенак других ил мерим њихову љубав у очима,

гледам у тебе и видим себе или те превише волим,

гледам, а не знам шта доноси сутра,

гледам и чекам поново сутра...

Вредно у теби

Није у сну само одраз

и мила, нежна рука,

тај бисер твој,

топли длан

једнак срећи

што греје 

моје биће,

да вредно у теби

из тебе

прелије бујицом топлине.

 

Твоје у мени

вредно свог злата овога света и више,

од драгуља и жада,

пут белог мермера хриди од порцелана,

танког стакла од свиле

исплетеног плаветнилом неба

звездом-звезде.

 

Да,

постоји такво биће

у теби љубави моја.

 

Сваки тренутак тишине,

кутак скривене душе

и откуцај тог времена

вредан имена твог

и мисао моја

љубави сплетке

увек чар и драж

твог бића.

 

Вредно у теби

прозирно

чисто

искрено

шапатом

пренето

у загрљај мој.

 

И ја ћутим

у твојој тишини,

душа из очију чита стихове ове,

ред сваке звезде што ти се клања светлошћу љубави моје.

Уме са годинама

Да, знам

само твој топли длан

у длан

бисер и сан...

Ми смо две тужне песме

свијене у крило вечности,

Да, ја то знам

и нисам сам

јер умем да дам

и да опраштам.

 

И умем са годинама сам

да боре са осмеха склоним

и преварене речи

у тишини да смирим

Умем, ја то знам

и кад пукну стакла

да одраз твој

склоним у срце,

ја то знам,

негде дубоко у нама

сви таласи и олује

да прођу, 

да се дам

потпуно предам

свом анђелу и другу.

 

Умем са годинама

да станем

да поново пређем

пут и слике

да покренем,

да загрлим

да волим

да дуго гледам у тебе у твоје очи...

 

Умем са годинама да чекам.

За њен дан као и сваки следећи

Лепа је ова ноћ са звездама у твојим очима,

блисташ,

а образи твоји шаљу топлину

са длана руке директно у срце

да куца јаче него пре.

 

Смењују се дан и ноћ,

снови дечака сазревају

као и зрна пшенице

просутог брашна за бели хлеб.

 

Још увек смо ту, сами,

док пролазе нити тихе љубавне песме,

ми гледамо загрљени у даљину,

а мисли нам лете преко рамена,

ја ћутим у твојој тишини 

и нежно те љубим,

заборављам сваку реч

пољупцем што поклањам теби.

 

Руке ти мере сводове мојих рамена

прибијаш се за трен,

па ме гледаш,

па ћутиш трагом моје тишине

и све је ту

баш као у бајци, а није.

 

Љубим,

грлим и волим

сваки део тебе

што дише у мени.

 

П.С.

Нека свим женама овај дан буде као и сваки следећи, уз много љубави и загрљаја.

Поздрављам и честитам 8. МАРТ 

 

Откуцаји

Разумем,

ноћи ове,

приђем сенком скривен

испод пазуха...

 

Нећу ти рећи ни шапатом

у твојим очима наћи,

само траг тишине,

са усана слатких вино зрелог грожђа,

што убраше беле-круте руке човека.

 

Чекајући,

да све зажмури у овом свету од плиша за мене и тебе

бројим пољубце као звезде.

 

Пловим,

телом твоје жеље-загрљаја и саме чежње,

а своје спутане снове гушим,

кад дође време...

 

Неизговарам,

а праштам ћутањем бића, што чучи у мени,

волети, а неумирати

колико јаког у животу има са усана

у речи

Љубав

што 

шуми у нама.

Тако мало, а јефтино за вечност

Пут до твојих руку беше дуг,

сада су око мене,

грле ми душу топлином својом,

избацују страх од празнине,

од оне самоће у нама.

 

Склапамо очи своје,

у загрљају ћутимо

и на трен пољубимо једно друго.

 

Загрљени, тако брзо мислимо,

а ништа не смислимо,

само стегнемо јаче

и док трен прође

и пољубац подсети

да смо срећни

и сами,

ипак мисао да је тако мало увек довољно за све остало....

 

Не осећамо, само стојимо на њој,

а она се врти.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 ... 27 28 29  Sledeći»