Обичне ствари су тако необичне

Има нешто, знам да знаш

све друго је претеривање,

а ово, ово је само чиста душа

истина коју љубим у теби

док ти се образи смеју

док је све тако једноставно

у овом компликованом свету.

 

Знам, смејеш се док жмурим

и волим сваку сенку твоје светлости

по додиру твоје меке коже

док се играш са мојим мраком, 

знам да ти је он тако сладак,

ти у њему, а ја сам-лутам тражећи те.

 

Прође и ово јутро преко мог и твог лица,

миловање без неког посебног разлога

сваки зрачак светлости по образима тако меким

као душа.

Ти се ниси пробудила, а ја застао оком својим

да сваки сантиметар топлоте поново освежим уснама,

али те пробудих,

како сам само трапав ил обична шепртља

да Сунце зрацима својим не ремети твој слатки сан,

а ја га прекинух тако нагло и доби загрљај топлине.

Мислим у себи то је награда за следећи пут. 

 

И тако свако јутро магијом својом влада,

а срце љубав чека из прикрајка,

ноћ као и свака друга страница неисписаног живота

пада тихо ил немирно руком уметника.

Знаш, замисао наша да те пољубцем и чашом вина

поред камина са заласком Сунца у море

испратим на својим грудима у још један сан

стварно је чиста романтика.

 

Шта ти још нисам рекао,

да се само сетим,

нисам пуно тога између редова,

али кад их прочиташ

и подсетиш ме

биће само једно

ВОЛИМ ТЕ.

Пуно тога великог у малом свету који речима познајем

Како бих почео, па стао у свим тим корацима размишљања-очекивања

да се нешто ипак деси без да будем узрок ил последица,

несвакидашња ствар, само ситница што преокрене цео свет,

половина твог и мог времена, једном речи љубав,

а она се исписује и изговара тако често

искрено-неискрено

увек сврха постојања и припадања,

несебичног давања,

богатство без богатства,

само вредност у очима и сузама.

 

Тако је крхка свака пахуља кише на Сунцу твоје душе,

а уздах твој ипак довољно миран да се не плашим преране смрти...

 

Мисли моје што шареним лептирима дају своју душу

да небом срећу, твојим бисерним очима прикажу...

 

Исткане нити љубави везују тела у заносу

док се будимо и умиремо...

 

Стихове ове што шири моја душа

сваки сам по себи

један живот

једна песма.

 

Како бих завршио, па стао у свим тим корацима размишљања-очекивања

да се нешто ипак деси без да будем узрок ил последица,

несвакидашња ствар, само ситница што преокрене цео свет,

половина твог и мог времена, једном речи љубав.

Зашто-Зато-када ме питаш

Зашто се вратих поново ту поред тебе

да крила своја умијем ветром твоје душе,

да поред тебе са ове литице погледом испратим љубав

што нас вечно веже-ћутањем мирног пољупца-додира

са твојих и мојих усана тако блиско и тако високо

моја голубице?

 

Одговор скривен у прамену твоје црне косе,

ко би га пронашао тако брзо

у свим овим годинама

завођења

низ меке образе

што понекад и често сузама скриваше сјај

леда од моје слободе да летим сасвим високо

изнад твоје љубави...

 

Опрости, јер дођох да ти се по ко зна који пут вратим поново,

и знаш-време једног дечака једнако је времену једног човека

само поред праве жене која га разуме и воли.

 

Не знам где сам залутао док сам тражио себе,

пут ми је појело време,

а реке су постале уже и краће,

тако ми се срце уплашило откуцајем сваке мисли из таме-

само да ти се вратим...

 

Сви се ми вратимо...

 

Страх више није срамота,

сви се ми плашимо

сви га носимо

баш као и загрљај душе твоје 

у свим мојим сновима

у свим одлажењима

и чак када размишљамо ми се плашимо

и дође тренутк да очврснемо,

да издржимо,

да одрастемо,

и да идемо даље,

али не даље од тебе-него са тобом.

 

Није толико много разлога у нама затрпано животом који живимо

нису све исписане песме, само песме емоција и лепоте живота,

има много тога у овим заплетеним нитима које осећамо

док се преплићу и расту

док саплићу и успоравају

сваки корак,

а корак је вредан труда живота и љубави

сваког цвета-пољупца и игре лептира

љубави моја.

 

Зато се вратих поново ту поред тебе

да крила своја умијем ветром твоје душе,

да поред тебе са ове литице погледом испратим љубав

што нас вечно веже-ћутањем мирног пољупца-додира

са твојих и мојих усана тако блиско и тако високо

моја голубице?

 

Лето цвета у нама

...Да, баш тако, сам са собом, онако у себи мисао-емоција

пролије сузе свих немира сливених у једну боју-боју светлости

мог топлог Сунца, једног срца, давно продате душе,

уздаха што се кроз грање и шибље овог света-

свих тих улица, за човека као из сна пробуди- запљусне га

после осеке нови талас, баш то га чека

све живо да покрене

да трепери попут лептира

шарена светла семофора...

...И кренем даље, онако сам у себи са тобом у мислима

измешаних љубављу свих пољубаца слатких ситних трешања

првих са твојих усана, изгубљен-сам, пронађен твојом жељом

са образа свиле од паперјастих облака....

...набрајам стихове, риме, свест изгубљену од срца

давно што неким чудом зову судбина-претварам се

да је не познајем, а ни она мене не зна,

заобилазим све оно што се заобићи мора,

без обзира на све-тебе увек срећем..

...сазрева свако зрно па тако и ти у мојој глави,

не знам дал сам далеко нит близу,

сваким додиром славу победе видим 

и још већег пораза ја се стидим...

...како лако падају сенке-пашће и ова моја,

са лишћем твоје јесени и погледа мог из ћошка

у ком ме ова сета неспремног нађе,

ал тако то иде, део среће део туге

два друга покрај пута....

...ето не казах оно што смем,

ал сакрих душу своју иза ових редова

баш као кад птица сакупи крила

остаде ништа да ме опет збуни...

...Ћутим тако тренутак два

у глави пишем неисписане речи 

сувим мастилом туђег пера и не знам

зашто се нађох неспреман за два добра друга...

....игром свих ових мисли о теби 

још увек опијен лепотом зелених очију сањам

свет дугиних боја, не видим шта ме то држи још на земљи

кад си за мене звезда, а ја сазвежђе твога свода...

...ако ме неко икада склони са твога светла-

без да ми дође време и да ме тело изда,

молим те-скупи храбрости срећо

да наш изданак процвета...

Очи, срце и моја рука

Ево ту, баш данас,

када се сетим,

тренутак погледа

прамена црне косе

зелених очију,

још мало па и ја да се збуним,

али не, нећу да заборавим

тај дан данас,

ево ту...

Знам, неки ће рећи и ја ћу оћутати,

уосталом чекам сам,

ово јутро баш као и оно предвече,

нисам ти никада рекао,

само чекам да се сви тренуци лепоте сакупе,

да се погледи поклопе

и све звезде упале,

јер и тако за мене

сјај твојих очију постаје већи и топлији у срцу.

Ево ту, на празној клупи у парку седим,

чини ми се мало глупо без тебе поред,

ма шта ми се чини јесте тако без тебе,

срце је то, вуче на страну доброг,

разум то тек треба да разуме.

Моја рука лута по дрвету што године крије,

фарба је већ добила друге нијансе времена,

ми старимо, а наша осећања зре.

Ниси поред мене, а мислиш о мени,

нисам поред тебе, а знам колико ми требаш

и сваки пут се питам, а сада све чешће

имали још нешто више да дам?

Ево ту у овом тренутку данас

баш као и онда мисао са тобом

тако ме топла снађе,

као нит Сунца што на руци паде,

пређе преко срца

на мој образ твог пољупца.

Недостајеш да поделимо време

све наше снове

и нашу љубав

од почетка.

Ево ту сада, ниси стигла,

ја сам проверио

време је стало

и опет нас чека идуће године,

не, нема везе, ма биће нас више,

тог ће мо дана доћи заједно,

само једном искром љубави тог времена. 

 

Срећан нам дан Милена

Коцка Леда

Ја,

Ја немам штит ни плашт

да се одбраним

да се сакријем

да останем ту

да преживим

за само откуцај

једне капи 

на стакло

без боје

провидно 

као моја душа,

после тебе.

 

Пролази ветар

кроз моје мисли

хвата у вихор

уснуле лептире

све оне што 

су без снаге

остали у мени,

диже их високо

па баца ниско,

неће никад стићи

да рашире своја крила

нит Сунцу

да покажу шаренило душе своје.

 

Коцка леда низ тело

раздваја капи док се топи

тако дубоко у мени,

не знам

шта мислиш

где спаваш

и у ком правцу сањаш.

Не познајеш

Као тиха плима

у сред летње ноћи

поплави срце

те жедне усне

и цело тело удави у ноћ.

 

Не познајеш тај ред,

шта прво осетиш кад изгубиш.

 

Да ли ти се усне осуше,

а руке постану грубе,

и срце испод дебеле коре

куца у страху?

 

Усред летње ноћи

док звезде мењају своја места

и сјај у туђим очима,

мени слика бледи.

 

Не познајеш тренутак

кад срце поплави туга

тај јак глас тишине и грча.

 

Не познајеш тај осећај

док жедне усне

друге усне желе,

док тело страх у поплави хвата,

док низ кожу трнци јуре

не познајеш-

јер не смеш

да зажмуриш

мојим очима.

Да наставим

...Да питам,

како је то док чекаш?

Лупкаш ли прстима по столу

или по ободу прозора

можда га чујеш како пуцкета

као и моје срце за тебе.

Да питам, како се мисли роје у твојој луцкастој глави

док очима луташ по соби, малом простору свог сигурног скровишта,

а напољу читава несигурност, пут који ћеш да пређеш босим ногама.

Да питам,

да наставим,

још неко,

тамо са друге стране света

у мислима својим чека исти тај поглед

ослушкује пуцкетање дрвета

лупкање прстима.

Да питам, да наставим, да ћутим

о тој тишини у нама

што мислима гуши

сваки трен времена,

искру да гори

птице да лете....

Да наставим

па да ћутим,

још неко има исте мисли моје

још неко чува име твоје

још само тај неко постоји

на другом крају моста.

Да наставим

да стојим

да чекам

да поново ћутим,

али у твојој тишини

у твојој близини

да поглед-погледа вратим,

а светлост твојих очију заувек да памтим.

Још неко

У овом свету,

у улици што кривуда по ободима бушних џепова

никада не знаш где ћете светлост из таме сачекати

Још неко..

као ти...

да уме... да разуме...

да промени...

да окрене ветар...

да пусти кишу низ моје лице...

да капи чистих бисера

са латица белих ружа

низ образе сперу ове ожиљке...

Још неко...

иза ових редова осећа

тужне песме

ноћ свих балада

танго,

плес у тами испод месеца,

Још неко

има исте прсте

испружене у празно

да додиром продужи поглед

ка теби љубави,

Још неко

дневником ветра љубави

шаље ти своје песме

своје срце срцу твом

Још неко

баш као и ти 

ове ноћи свија 

своје гнездо

покрај прозора и неба.

 

Пролазим и понекад свратим

Можда срећа, а можда и туга

колико је ту само простора

довољно за осмех

исувише просто за пољубац

превише за мали страх

за део себе скривен

откривеним намерницима.

Путник,

баш као и свако искрено срце

лута свим дугама што их кише забораве

и те зелене ретко лепе очи

превише мудре да би се одале

мојим пољубцима тако лако

тако близу

за само кап једне чежње саткане у песми.

Путујем,

можда стигнем, а можда сам ту

опијен гроздом винограда твојих

са усана медног вина

сунцем обасјане долине твојих бедара.

Разумем,

свако ћутање у теби,

оклевање и игру очију,

док трнци крену напоље из ове коже

као сенке

као ђаволи

знојем руке да ми грле.

Ти стојиш,

корачаш,

чекаш,

гледаш и понекад одлазиш

без мене.

Довољно,

да храброст замени име

само једним ћошком

једним зидом што ми се ослања на раме,

а тешко пада

као сваки додир самоће

и тебе и мене кад-кад савлада.

Можда туга,

као звер у нама

дочека да режи-

весник немира и страха

поклопи мрак

разбаца облаке, муње

и после свега пусти звезде 

да се роје,

хиљаде и хиљаде цветова само једног месеца.

И опет,

сватови земљом ходе

поворке од белог

лањског снега

обрће им ветар хаљине и пунђе

шири путем музику славуја.

Кап по кап,

спирам дермек летње ноћи

воз нам стиже, а кофери јуре

трагом туђе крви

некад што мој отац беше

и ја сад идем даље.

Вечност,

тог човека,

упознах га кратко,

кроз приче и сенке

што ме ноћу буде....ниси ти крив сине...

само сузе сјаје

она не разме

већ ми срце даје.

Загрљени тако,

пред јутро да кренем

остадох да лежим

да јој срце куца

дах јој дам да живи

.......................

 . .... .. .. .. . . . ....

Можда срећа, а можда и туга .....

Занос у нама

И ова ноћ у мојим и твојим очима

и све звезде

и њихов сјај

посут на пут

испод белог месеца

свод од жада око врата

огрлица скрива поглед

и светлост тамно зелена

и бели кристал прстена од злата

од додира меких руку

са рамена

кап по кап кише

и плесног покрета

и лепршава црвена хаљина

моја рука око твог струка

и покрет ломи тишину

извијаш се и рукама стискаш моја рамена

враћаш ми поглед

и танго

води наше кораке

по плочама од мермера

шаховска поља црна и бела

да ли си краљица

ил принцеза

добијаш и губиш,

али не остављаш

већ дуго-дуго мене љубиш.

Преврните снове

Нећу да ћутим, пусти ме да лутам својим преврнутим сновима од јуче...знам, знам да ме је тешко пратити слушати, али мени дође, да причам и причам без кафе, да се смејем и смејем, па бре зато имамо осмех да га ширимо даље....али Дејане претерујеш, Како, па овде нема никога сем нас и чује се само тишина ако ћутим и не љубим те, шта да радим, а поред тебе сам, то је мени мало левље од левог и много даље од ближег срцу твом...

Д Е Ј А Н Е.!!!.----Знам да ме волиш, али смири се мало, ...Како то да изведем-Смири ме....Ух што си досадан, иди ради нешто, Ја већ радим нешто лепо, добро, али ради још нешто друго, ма друго није слатко као прво....ооОООо па шта ја да радим кад ми овако досађујеш, па ради исто што и ја или уживај...ти претерујеш, изврћеш ми речи, све ти је смешно....(падају упорни пољубци)....е леп си, љуби ме тако полако, нежно, баш је лепо тако, како ти то знаш...иии

Заспали смо....

Чежња

Међу свим и оним осталима постоји свет

пун веза и мојих осећања што додиром твојим оживи...

....................................................

Предвајам,

бројим,

сабирам да бих поново одвајао,

бројао и делио, сва зрна љубави,

свако перо твог топлог крила,

и додир твоје сенке

у светлу мог мрака.

 

Изгарам тренутком пољупца од јуче,

жедан твојих усана меких

мириса твоје дуге косе,

и жмурим сам у овој празнини

хладноћу без твог тела пустам да уђе,

да боли,

да дођеш и да прође,

сваки,

па и овај дан без тебе. 

Да те љубав не уплаши

У свакој нади постоји искра ока твог

и уздах срца мог....

.................................

Некад је тешко кад се збуниш

кад помислиш само 

колико јако волиш

те очи,

то лице,

те усне меке

и косу у којој изгубиш

своје грубе дланове,

и мислиш

и пишеш

и останеш без довољно доброг текста

разрађене шеме-немогућег, а лепог,

а све оно у теби од ње, због ње идаље цвета-тиња јако,

зноје се руке, дланови сврбе, трнци лутају брзо телом,

а очи играју у само једном блистају њеног погледа,

и следи се све у теби када се тај поглед заустави 

онако не као у филмовима што се да видети

већ истински право кроз огледало душе

до самог дна у нама

где и сам тренутак тишине постаје песма анђела.

 

Останеш без даха, а дишеш дубоко само срцем њене љубави,

крилом вечности ветрова што постоје док струје у ушима.

 

Некад је тешко кад се збуниш

кад помислиш само 

колико јако волиш

када се за трен уплашиш

да то нећеш моћи да покажеш.

У белим таласима

Ако бих пожелео и само један пољубац

и он би постао прави у том трену....

......................................

Опијен зором која свиће

Сунцем из океана љубави

израњам руком на твоје раме

док лагано спада бели чаршав

са тако меканог и нежног тела жене.

 

Други талас праћен мирисом јагода

у твојој коси зри, а моје очи трепере

очекујем мило лице и пољубац

на рубу твојих усана боје трешње.

 

Знам како су меки образи твоји бели

чисти јастуци моје душе

у њима све тајне,

неизречене жеље

сваким таласом осмеха твог

без страха упорно провирују.

 

Док љуска моје душе

у немиру твоје љубави

загрљајем плови,

ја своје снове

пакујем теби у косу

изнад витког врата

у сваки увојак

расплетен мојим вештим прстима.

 

И ово море белине

испрекидано нашим таласима

док се руке мешају у загрљајима

дозива срећне звезде поред месеца.

 

Тренуци тишине осликани љубављу

заувек плове у нама,

љубави моја.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 ... 28 29 30  Sledeći»