Овај пољубац шаљем теби моја љубави,

Овај пољубац шаљем тихо

у тренутку моје јаве

испрекиданог сна

бојом светлости мора

на месечини моје душе.

Овај пољубац шаљем цвету мом,

изданку, пупољку моје руже.

Овај и сваки други пољубац...

па нек ме и небо и пако узме...

Овај пољубац чувао сам

далеко од тебе,

далеко од себе,

нисам ни знао да га искрено имам.

Овај пољубац,

ти већ знаш,

као и сваки траг,

довео је мене теби.

Овај пољубац

и сваки други

па нек је исти

на твојим уснама, образима и телу

заувек.

Овај пољубац шаљем теби

на ветру мог немира

ове ноћи.

Овај пољубац лута

пут твога срца,

пут твоје реке,

тоне ка твом бисеру.

Овај пољубац је на самом загрљају

испод моје руке и твог рамена,

дај ми своје усне...

О п ч и њ е н

Део мене те познаје, а други део се боји

којим ћу те лако привити уз себе...

знам и ћутим.

 

У свакој сенци која прође преко мојих очију,

у сваком трену овог времена и чекања

пролазе и поново долазе жеље

и надања.

 

Толико је тога у једном погледу

у неизреченим речима

у срцу,

скоро увек да још један пољубац здржим

на самом рубу твојих и мојих усана.

 

Она танка линија

она измењена

на трен заборављена,

и минут само далеко та даљина,

држи мој и твој свет

у равнотежи наде да ћемо ускоро бити заједно.

 

Све док она постоји,

мој смисао живота

је да ту даљину пређем

до твог срца.

 

Лако је корачати

мислима о теби,

твом топлом загрљају, 

тешко је мислити о даљини,

а стајати без искорака далеко.

 

Можда је моје око понело сваки твој осмех

закључало га довољно дубоко у моје срце,

да греје сваку мисао према теби.

Можда сам тако јако заљубљен у тебе

да се још нисам пробудио

на другом крају своје жеље да се она ускоро оствари.

 

Неко је давно пустио стихове да говоре

о љубави, њеној радости и њеној туги,

размишљам само како да јој брже приђем,

задржим уз себе и поклоним своје срце.

 

Откуцај и корак по корак у светлости

под њеном звездом одлазим у сан. 

Понекад живим по старим навикама

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Као и свако зрно тишине у овој соби, у мојој глави вибрира неком брзином, а свет се исто тако мења из буке и галаме, са лица једних у разговор других сенки иза мојих затворених врата.

 

Испрекидана осећања и сва сећања понекад просто својим прстима и мојом душом удахну зимску белину, са прозора скину мраз, ниску капљица од нестварне росе заборављене јесени и јасеновог лишћа поред реке.

 

Рука још једним мирним потезом у ваздуху, у прстима спушта хартију на груди, додиром својим не осећа вечност речи које се боје да буду прочитане још једном, као некада давно девојчици која их није разумела.

 

Сећања, тако топла и прозирна, чак ни на ветру свој плес времена нису изгубила, само сенка старца реметила је ритам уснуле кише и игру памћења.

 

Двадесет девет година од дана сећања, од тачке њеног почетка...

 

-         Нисам сигурна да је познајем, а ви сте њој неки род или већ...слушалица је поново била спуштена, а мисао остала да лети и са једне и са друге стране. Понекад се збуњена запита у себи, кога то тражи, али већ следћи одсјај светлости у мраку понесе немир у време.

 

Вртоглаво и са неверицом ослушкујем тишину, мерену мојим откуцајима срца, како је времена све мање, а ствари толико нерешених и шупљих, као и сваки почетак и ништа друго. Особе су различите, никад се не налазе, давно изгубљени снови, бачене ствари и све те стрампутице живота и наша свесност, да све исто поново радимо погрешно.

 

Мајко, где ти је љубав замела траг? Зашто познајем њега, а не човека кога си волела?

Зашто си залог судбини од мене тако рано отишла? Коме је твоја душа у загрљај остала?

 

По ко зна који пут њен дневник исписаних страница живота и поновљеним питањима забораву затвара своје странице.

 

-         Кажу да ће време данас бити са кишом, нагла промена и захлађење, близу нуле, можда чак и минус.

-         Није ми битно доћи ћу на посао, обући ћу нешто топлије, као и увек ништа значајно за мене.

-         Важи се, буди добра и погреши нешто, да те боље разумем. Рекао је то са смешком, који му се вратио, баш као и сваком правом пријатељу, који у овом случају то није морао да буде... само да није ожењен.

 

У маркету је видела нову чоколадну посластицу, тек су је увели у продају, тако слатка штанглица без праве рекламе, паковање урађено са стилом, доста црвене боје измешане лешницима и на полеђини слика бамбија, баш је слатко уз данашњу плату задовољити себе парчетом слатког живота у једном залогају. Ко би рекао да би се сав напор данашњег дана и јурњава по саобраћају у Београду истопила млечном чоколадом са лешницима.

Понекад између редова и судбина љубав однесе

...Ако још једном отворим очи, сам поред ове тишине, у сенки светлости на западу,

ако још један корак у времену буде превише далеко, баш као дах љубави,

опојан и врео, смеран и сам од тебе љубави?

Ако...

(Давно прочитано писмо,пожутели одломак из џепа, поново га спорим покретом врати у џеп капута и крену ка гробљу).

 

...По јасену видим напрслу кожу и ветар како га криви, осећам да свет шапуће

туђе песме, да смо на реци пустили снове, лист по лист плови низ реку.

Ето како је лако доћи поред тебе, насмејати се себи у лице,

додирнути камен,

тамо где је некад куцало срце...

Кратко је све, узалуд изврнуто на светлости мог мрака и у рукама пуним 

туђе земље.

Крив сам без да то ико зна, тешко ми је сада, а отићи даље од тебе више није лако.

Знаш,

ретко нађем себе у другим људима и њиховим животима, а скоро увек

пронађем тугу и патњу.

Знам обећао сам себи, ти бар то разумеш, свету је лако и тешко, а нама није,

бићемо други, говорили смо, а звезде спустали на наша рамена.

Тако је било, сећам се,а свако сећање бледи друже мој.

У сваком случају, ја ето још увек живим животом срећних људи, а другим делом

живим у теби, везан белином твог камена.

Додирнем га и осетим хладноћу, а у себи отворим свет кројен туђом руком и

нашим делима. Понекад се питам да ли смо умели другачије, ал то више није битно.

(Устаје полако, креће ка другом споменику, поново се окреће, оставља поглед

и спорим корацима прилази, из капута вади пожутели папир, отвара писмо, гледа 

унаоколо, ставља наочаре и почиње да чита).

..Дуго ми је требало љубави да схватим како је то волети искрено из свег срца,

снагом која се сама рађа из пољупца из загрљаја и са усана, дуго је само време

куцало на моја врата и у пролеће и у лето и у јесен и ево сада у зиму. Све ми је у

грудима тешко, као да носим камен. Требало је да одем и да те изгубим, како би 

схватио колико ми значиш. И ова прича налик је другима, али ето почињем да 

верујем, нажалост изгубљени слепо верују, а да ли су љубави слепе?

Глупо је писати даље тугом и самоћом, писаћу ти лепотом и љубављу коју узалуд

од тебе тражим, као да ће Сунце сада, а месец сутра. Клизим речима као својим

рукама по твојој кожи, танком врату низ топле бутине и мека колена.

Љубим те песмама овако издалека са неког празног острва,

у мислима везан свилом твојих погледа.

Тако си стварна и нестварна у мојој машти цвет и бисер времена, најлепша

шкољка испод дугих плавих праменова и свих валова. Волим те музиком ноћи,

сјајем свих звезда и милујем ветром што ми те доноси и односи.

Моје си срце, даљина и вечност на овом хоризонту живота остала...

(Из другог џепа вади други папирић и наставља да чита у себи)

..Ако још једном отворим очи, сам поред ове тишине, у сенки светлости на западу,

ако још један корак у времену буде превише далеко, баш као дах љубави,

опојан и врео, смеран и сам од тебе љубави?

Ако све постане исто, тренутком који би заборавио, а онда пришао теби и остао са 

тобом заувек, да ли би била срећна самном? То никада нећу сазнати...

(После задње речи пустио је да и овај папирић однесе ветар, а онда је извадио бледо 

црвени коверат и из њега њено писмо и поново почео да чита)

...Можда нећу стићи да се истински заљубим у једног човека, можда нећу умети праву

љубав да препознам, можда ће ме она збунити и наћи неспремну,можда ћу спонтано 

пасти у руке судбине кад превише време затегне своје струне, а виолина престане 

да свира. Можда ћу ипак упознати само тебе. Пишеш, као да си далеко, као да умеш

да делиш самоћу, сваки њен уздах и издисај хладни, да грлиш и да разумеш

тугу и њену вечност наспрам љубави коју требаш, а која у мени расте. Ти даном

мењаш ноћ, а ја и у ноћима твоју сенку тражим, сузама осмех неумем да вратим.

Ако признам њему, теби ћу опет остати верна, као сваком страху изгубљена

сенка. Још дрхтим у својим речима у својој љубави и она у мени. Ако се икада вратиш

или се врати твоја сенка, љубити тебе или другог човека, налик човеку.

Да ли ћу вас дочекати, да ли ћу вас живим очима волети, младости моја тужна,

можда никада нећу сазнати. Одлазимо сви као и ова јесен, спаковали смо торбе

узели мало ове земље под ногама икренули куд и камо. Жао ми је, али у себи

схватам да умемда волим, а да је љубав сада стигла и да је права. Још једном

кажем расте у мени са свим својим надањима и вредностима. У дворишту,

поред старог јасена остаће урезана порука мојим рукама, једно кратко име

и моја жеља да је пронађете и испуните... Баш ми је тешко видети свет без вас,

поново све ово прочитати, наћи јасен и поново подебљати урезане ожиљке,

а у ветру се надати даћеих неко од вас наћи. Тако је срећна, тако је мила

и весела, како само све у њој расте,гледам јој у образе, загледам руке,

окрећем је и грлим, а сузе теку у мени, венем без наде...Много је година

прошло, нашим судбинама испресецано чак по трећи пут поново истом жељом

љубави коначно цело исписано. Кора на јасену поново пуца, а кише ево почињу,

ја се са судбином борих, ал она узе своје, осећам да сам листом јасена поред

реке близу. Отпловићу, време ми је, ал љубави своје чини испунити никад нећу.

Схватам колико сам волела у чежњи и бризи, схватам много тога, али венем

брже од светлости срећна док гледам у свог анђела...

(Старац је спустио своје наочаре, додирну камен, прочитао њено име, тешко устао

са сузама у очима, кренуо ка девојци поред аута испустивши последњи папирић

судбине). 

 

 

Откако

Откако време куца твојим срцем,

а свет дише туђим плућима,

и ја баш као и ово михољско лето,

са почетка јесени чекам.

 

А чекати као да није тешко,

прећи на другу страну улице,

слично у другима наћи,

везати жељу,

спустити поглед

и руку у руци загрејати,

ипак

јесен ће позна у моје срце доћи .

 

Откако време именом твојим

гута дах мог живота,

ваља латице предивног цвећа

у пољима и ливадама Сунца,

и са облацима шапуће,

ја нисам кренуо даље

од твог погледа, образа

и пољубца на уснама.

 

Можда те је трачак 

игре светлости са прозора

на сто у сенку претворио

да ме подсетиш,

да ме себи вратиш.

 

Као дете са улице

трчим теби у загрљај

овај пут

и сваки пут,

откако 

твоју љубав

уснама узех.

Туга и Љубав

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

 

Нема снаге у ветру, нема топлине у мраку,

ни руке твоје да додиром моју слабост смири.

 

Нема светлости у зори ока мог,

ни по пољима жита.

 

Нема твојих корака

нити твоје сенке,

нема ни пољубаца,

ни загрљаја.

 

Душе нам се скриле.

 

Туго моја како си тешка,

ти руке немаш,

а давиш ме јако,

ти облик немаш,

а трајеш полако,

ти ћутиш,

а ја вапај после бола пуштам.

 

Ипак си сама без сенке

ко што ћу и ја бити

када од мене одеш.

 

Туго, нећу те никад заволети

ко што заволех њу.

 

Ти можеш у мени да плачеш

попут ситне кише

низ образе бледе,

да ме изнутра гориш,

да ме не штедиш.

 

Ти ћеш ме имати вечно

у забораву времена,

а ја,

ја ћу се једном

теби у инат,

осмехом детета

ругнути тада,

и онда отићи,

Ипак туго моја,

сродићеш се поред мене

као пас поред луталице.

 

Венуће цвеће као и наше руке,

пустаћеш суво корење дубље,

ја ћу те идаље чувати

иако наопако растеш у мени.

 

Бићу ти пријатељ када непријатеља немаш.

 

Сада туго моја мало одмори,

окрени ми леђа,

зажмури у мраку,

сачекај росу,

успавана буди у мојој коси

и седи полако временом

што боре спрема

свима нама,

па и теби

без реда.

 

Ви моје очи

што од звезда

светлости тражите сада,

немојте снити,

јер ни оне снити неће.

 

Узбуркан талас плиме и осеке,

мириса мора и боје јасмина,

сада на њеним уснама утеху

моје усне траже.

 

Ниси далеко,

испод овог свода,

најфинијом свилом

песмом славуја

и крила лептира

у мојим грудима заточена,

сама,

именом својим,

Љубави.

 

Куцаш спорије,

ослушкујеш тугу

и она ослушкује тебе.

 

Плашим се да те не изгубим.

 

 

Сада сам сигуран,

да,

волети је лако,

живети целим бићем

тешко

је.

 

Можда сам срећан у својој туги,

можда несвесно богат

њеном самоћом,

ходницима

белог и празног,

а опет,

док је део тебе у мени остао да куца,

ЈА,

осећам живот

венама да тече.

 

Све се мења

све нам пролази

реком без повратка,

и птице изнад нас

идаље лете,

и дететов

осмех из плача прерасте

и постане човек,

а човек да постане детете

тежи одувек.

 

Љубави,

сада када је туга преварена,

заварана својом лепотом,

тешким речима,

предворјем раја и пакла,

на самом почетку живота,

кораку до сна,

росом цвета зоре

што Сунцем нестаје,

рећи ћу....,

а ти се само

насмеј њеним осмехом,

ако је и он тако тих

у овој даљини

од мене до тебе,

спојен нити танке струне виолине

штојош понекад осетим у мраку.

 

Волим те и сијам изнутра,

кријем, ал сакрити њену љубав

умети никада нећу.

 

Тако је бистра и чиста у овој јави

покривена даљином блискости

мојих и њених образа,

увек загрејана у хладној ноћи.

 

Руком својом љубави у мраку крени

спрам звезда ка мени успавај месец,

чувара нашег

тајну му повери......

 

Испрекидана песма

од хиљаду парчади

оштрог стакла

светлуцаће по стази

која се губи далеко.

Прстима по белим чашавима

скидаш сене мојих и твојих уздаха.

 

Иста си у сваком огледалу

где моје очи виде срцем

твоје лице, твоје усне....

 

Будан из прикрајка ослушкујем

промену времена,

промену годишњих доба,

смену облака, кише и Сунца.

На мени остају трагови,

изнутра чист,

једном рођен,

припадам само теби.

 

Само сада,

могу бити твоја сенка

која се понекад склупча,

а понекад задрхти од страха.

 

Нема облика, нема мириса,

већ само трептај душе

и осећаја,

у рукама,

на уснама

испод загрљаја,

у погледу,

у кестен очима,

само у нама.

Туга и Љубав

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

 

Нема снаге у ветру, нема топлине у мраку,

ни руке твоје да додиром моју слабост смири.

 

Нема светлости у зори ока мог,

ни по пољима жита.

 

Нема твојих корака

нити твоје сенке,

нема ни пољубаца,

ни загрљаја.

 

Душе нам се скриле.

 

Туго моја како си тешка,

ти руке немаш,

а давиш ме јако,

ти облик немаш,

а трајеш полако,

ти ћутиш,

а ја вапај после бола пуштам.

 

Ипак си сама без сенке

ко што ћу и ја бити

када од мене одеш.

 

Туго, нећу те никад заволети

ко што заволех њу.

 

Ти можеш у мени да плачеш

попут ситне кише

низ образе бледе,

да ме изнутра гориш,

да ме не штедиш.

 

Ти ћеш ме имати вечно

у забораву времена,

а ја,

ја ћу се једном

теби у инат,

осмехом детета

ругнути тада,

и онда отићи,

Ипак туго моја,

сродићеш се поред мене

као пас поред луталице.

 

Венуће цвеће као и наше руке,

пустаћеш суво корење дубље,

ја ћу те идаље чувати

иако наопако растеш у мени.

 

Бићу ти пријатељ када непријатеља немаш.

 

Сада туго моја мало одмори,

окрени ми леђа,

зажмури у мраку,

сачекај росу,

успавана буди у мојој коси

и седи полако временом

што боре спрема

свима нама,

па и теби

без реда.

 

Ви моје очи

што од звезда

светлости тражите сада,

немојте снити,

јер ни оне снити неће.

 

Узбуркан талас плиме и осеке,

мириса мора и боје јасмина,

сада на њеним уснама утеху

моје усне траже.

 

Ниси далеко,

испод овог свода,

најфинијом свилом

песмом славуја

и крила лептира

у мојим грудима заточена,

сама,

именом својим,

Љубави.

 

Куцаш спорије,

ослушкујеш тугу

и она ослушкује тебе.

 

Плашим се да те не изгубим.

 

 

Сада сам сигуран,

да,

волети је лако,

живети целим бићем

тешко

је.

 

Можда сам срећан у својој туги,

можда несвесно богат

њеном самоћом,

ходницима

белог и празног,

а опет,

док је део тебе у мени остао да куца,

ЈА,

осећам живот

венама да тече.

 

Све се мења

све нам пролази

реком без повратка,

и птице изнад нас

идаље лете,

и дететов

осмех из плача прерасте

и постане човек,

а човек да постане детете

тежи одувек.

 

Љубави,

сада када је туга преварена,

заварана својом лепотом,

тешким речима,

предворјем раја и пакла,

на самом почетку живота,

кораку до сна,

росом цвета зоре

што Сунцем нестаје,

рећи ћу....,

а ти се само

насмеј њеним осмехом,

ако је и он тако тих

у овој даљини

од мене до тебе,

спојен нити танке струне виолине

штојош понекад осетим у мраку.

 

Волим те и сијам изнутра,

кријем, ал сакрити њену љубав

умети никада нећу.

 

Тако је бистра и чиста у овој јави

покривена даљином блискости

мојих и њених образа,

увек загрејана у хладној ноћи.

 

Руком својом љубави у мраку крени

спрам звезда ка мени успавај месец,

чувара нашег

тајну му повери......

 

Испрекидана песма

од хиљаду парчади

оштрог стакла

светлуцаће по стази

која се губи далеко.

Прстима по белим чашавима

скидаш сене мојих и твојих уздаха.

 

Иста си у сваком огледалу

где моје очи виде срцем

твоје лице, твоје усне....

 

Будан из прикрајка ослушкујем

промену времена,

промену годишњих доба,

смену облака, кише и Сунца.

На мени остају трагови,

изнутра чист,

једном рођен,

припадам само теби.

 

Само сада,

могу бити твоја сенка

која се понекад склупча,

а понекад задрхти од страха.

 

Нема облика, нема мириса,

већ само трептај душе

и осећаја,

у рукама,

на уснама

испод загрљаја,

у погледу,

у кестен очима,

само у нама.

Љубав нема права на грех

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

Кад двоје људи стану

у линији ока усне крену

у пољубац,

у осмех,

као залог времена...

 

Загрљајем Сунца ближи,

 а изнад облака,

љубав нема права на грех.

 

Све је твојом руком

мојим срцем,

ту поред нас

латице отворило,

као траг у времену,

заувек остало.

 

Није судбина ил друга страна месеца,

твог и мог образа,

сама крива и превртљива

туђим сновима крила предала.

Ниси ти, а нисам ни ја,

само два

изгубљена путника.

Загрљајем Месеца ближи,

а још увек изнад облака,

љубав нема правила.

 

Сваком своје време

даје и отима,

нама је срећа стигла

после ветрова.

Свима је свет

очи затворио,

а нас је њихов мрак

приближио.

У болу туге

што срца носе,

а сузе сијају,

нађох у теби,

своју утеху.

 

Љубав нема права на грех,

а ветар време за страх.

 

Кад двоје људи стану

у линији ока усне крену

у пољубац,

у осмех,

као залог времена...

Треперим у ветру

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

По која кап сузе на уснама из очију које испраћају лето, спуштеном руком држе се за успомену, а јесен краде ветру мирисе цвећа, дрхти ово срце док трепере крила живота.

 

Именом се твојим препознах,

у гласу,

у трену,

у овом светлу,

по ко зна који пут,

испрекидана прича,

једна сенка

и једна љубав

поново

као суза на уснама

мирис руже боје пурпура.

 

Тако те је лако љубити,

будити се у твом загрљају и

паперјастим осмех твог лица

растеривати магловита јутра

и кишне облаке,

а опет,

тако те је тешко задржати

близу,

да дишеш и куцаш

место мог срца.

 

Прођем трагом сећања између ноћи у мају и јутра на твом рамену, сенком се насмејем као да још увек будим твоје око, твоје усне и додиром умивам твоје тело.

 

Исто је срце застало да куца,

истом се мимиком

ход дечака по киши

претворио у сан

једног мушкарца.

 

Време је у мени и теби

поново овом кишом

вратило наше наде,

изгубљене снове

и сва наша буђења

пре свитања.

 

О како је велики страх

што расте у мени,

испрекиданом мрежом рибара

ухваћен празним таласом.

 

Насукан на обале живота

длановима пуних песка,

а о чима у једној шкољки

збуњен чекам

откуцај свог живота.

За тебе што си увек ту у мени

Има и светлост и таму срцу тако блиску

у свом том налету и загрљају свежине

уме да грли изгубљене снове дечака

његове суве усне и дуге прсте.

 

Коврџе своје крије, исправља руком,

ближа је мојим пољупцима

него својим жељама,

уме само да воли,

а то је довољно сада и увек.

 

Ја је такву познајем

на уснама својим

сањам њено име,

и као љубав,

и као сан,

постоји

за мене. 

 

Игром очију чује само речи неизговорене,

погледом их враћа

као загонетку другим људима,

а мени бајку коју живим 

у њеном срцу и сваком пољупцу.

 

Свако је краљевство принцезом и принцем признато,

а ово наше има само нас

да га делимо и чувамо

док расте љубав у нама.

 

Безбрижна је светлост на небу

у звездама поред месеца,

у зори изнад и испод белих облака,

твојих и мојих очију

док гори у нама љубав.

 

Исти стихови другим речима

крену од мене у твоје срце,

а додиром прстију по свиленој кожи

и пољупцем заврше сваку моју мисао.

 

Увек исти стихови остају,

другим речима изнова будна,

а у њима увек једна,

ЉУБАВ, 

твоја и моја.

Друга страна месеца

Понекад је прича и писање изговор за стварност у којој живимо, оправдање свих наших мисли, речи и осећаја.

Ништа мање и ништа више, него кад човек зажмури пред људима које познаје, који су род-рода свог, а трунка црног у белини запрљаног по дубини породице, одвећ отргнут и презрен.

Поставка свега, сликом осликана да плени лепотом и својом дубином из тишине буди у нама лепо, али све лепо живом игром света и људи по улицама ремети склад својим немиром.

Излазимо из кућа једних и других пуни проблема, бола и беса, безмало осећаја урођене блискости.

Повређене сујете, одрастањем, одвајање испрекиданим сновима дечака у лептировом лету, опијени новом светлошћу особе поред себе.

Нешто нас је само појело у нама, изменило основне вредности, развило љубав тамо где јој није место.

Да такво место постоји у нама, у њему су родитељи, сестре, браћа, рођаци, пријатељи и сви остали. 

Предрасуда, завист, оговарање и љубомора, сложне ћерке брата мржње између нас самих.

Толико је тога урушено у тренутку мојих речи у мени, толико је тога сузом проклето изнето, да би душа поново умела да дише.

Понекад је изговор, а понекад и казна исписана реч опомене оном који чита и разуме.

Никад није касно наћи светлост у цвету који се роди искром твоје наде. 

Бледимо

ОН:

...Ето колико ти значим, само на корак од тебе ћутим, искрено те волим и мрзим у својој тишини. Шапат твоје душе чујем, а плашим га се. Није ли свеједно искром ока дати и зажмурети?

ОНА:

Опет гледаш у страну спуштене главе, размишљаш о свему, пребираш, одвајаш и цениш слепо. Искрено је срце дати, а руке сада враћам у своје крило, зашто ме то тако заболи и уплаши.

Свака реч ћутке-прећутног и далеког неизречена.

ОН:

Затвори собу своје прошлости, подели осећања у тренутак ове туге, утробу гладног вука засити њеним очима.

ОНА:

Ситост близине моје дај њему, да из далеког сна врати нежне погледе у моје усне и образе.

ОН:

Опет несаницом звезда вођени у мраку, а са даном пуним облака и досадне кише, будимо наша тела сабласти судбине.

ОНИ:

Са перона туђе таштине тапкамо несрећни и празни у реду без поласка и повратка.

Све је подређено ветру и нашим очима.

Окрећем се, окрећеш се, док бледи полеђина белог папира у жуто на Сунцу овог хоризонта између погледа.

Поклон Врању

Секо убава

сит ми је туга големка

стала у чашку

по руб от фртаљ

на гиџку ту стару

во гроздот што 

купи со вије 

суве рукама,

кам да ти приђем

со реч да ти речем

једну тајну век века.

Са стар човек прича ми детко,

трсија травку никлу

на планинку.

Ве ти ја био онде под пенџер

слушка ти потанко

ушима без шуш 

да чујем,

иска ми детко једну кос

во један лис од траву,

постаде мало,

узе лис

и погледа у мене

па ми рече

по озбиљно:

" Софка ти Мито малката

вино ти покисло, увен ти цветој

со га руку сади у недељу твоје девојче",

иска ми то

и удену белу лис од траву,

со косу покошену

да видем у прсте моје.

Ја су му гледа,

окрећа и понајпосле

упита:"А бе детко со тако збориш со мене,

крајком те гледа како косиш

у тебе снагу виде, у руке

у откос, а ти мене тутну белку травку,

и рече ми со ћут

моју тугу голему

да бива, за кој?

Детко:"Мито, синко

иди си кући

во твоје сопче,

узми си бело кошуљче,

уми си лице у реку 

и сакај руку од твоје девојче".

...Ја ти се сакупи

прерипи плот од кућа,

уми си лице у реку

преко поља потрча

и у моје девојче се загледа.

Искам ти руку од оца

у беле руке ја гледа

куца ми срце ки у зајца.

Прођоше два лета

и у зиму роди се Никола.

Моје ти женче

копа у башта,

по руку зној капа,

а Никола заплака....

 

Ја ти се маја по чаршију,

незнаја за тије работу,

но детко мудро прича..."Збори ти ја

Мито о белку травку,

у влас што има,

искам ти вино црвено

што ги са грозд од гиџку сакупи

кап по кап измеља и у буре стави".

Еве детко бокал и чашка

пији со радост уз младост моју,

неми збори о ту травку.

Детко попи устаде и оде без реч,

о тој време оста бокал и чашка

на астал да стоје.

Примаче се ноћ

у некој доба женче ме упитува:

"Ко је ти је ово смотуљче

под астал?",

ја га узе, погледа и размота,

оно бела травка остала.

Детко ми гу остави за лек 

од дете, тако писа.

Време пролази,

травка си расте,

и на другу годину

ја ти покоси

изнад куће,

и изриља,

да женче посади цветови убави,

на место где детко коси некад.

 

И би субота дан и дођоше гости

из подрум наточисмо црно вино,

бокал донесе мој син,

и женче служише пријатеље

и песма и мезе,

и вече се спусти,

оста трпеза и бокал.

 

Сунце јутром смени месец

сас све звездице и

женче сакупи астал, 

а ја се довати за бокал,

би кисело, те га баци,

женче крену за цвеће

да сади у недељу,

Никола спија, 

ја се метну на дрва

со цепку за шпорет.

 

Прокука из кућу дете,

жена прва притрча,

ја ти се свртим врз њих

и виде Николу у хладан зној,

мене се све окрену

посрну лево, десно

у Николу гледа,

сине мој...вика...

Истом ти разби

постари ћуп,

узе белу травку и посла жену

да скува воду,

у воду стави белу травку,

прекрсти се и дадо сину да пије,

обриса му зној са чела

и загрли га јако.

...Е ме детко упозори, не гледа

у голем свет горе, 

у облаци бели

што зором зоре,

а ноћ ми се спушта

па нас успава

и вино покисело

жену ми превари

да посади

у недељу

цветак.

 

Никола се пробуди,

очи отвори

и проговори,

сузе нам падоше

по лица

и срећа велика,

детко право збори

и за све знаје,

ни вино црно ни цвет

у недељу

не бива.

 

Сестро убава ја ти зборим

ово ми гу душа отој снивала.

Близу си

Корак по корак до сна

у оку плавог неба

и сна дечака

у песми овој кружиш

прамичком пламена љубави

ближа си ми...

 

Као дах на ветру истине

пруженим дланом судбине

из груди мир немира

што пређеним мостом

туга прекрива

љубав у мени скривена

ближа си ми

моја једина.

 

Истом сам водом лице умио

гладан тебе у себи остао

по ко зна који пут,

путем других отишао

и вратио се,

Ближа си ми љубави.

 

Цвет, цвета сваке речи

коју си пустила 

да лети истоком

мог запада,

враћам ти ружу ветрова,

лептиру мог цвета, немира,

ближа си ми љубави...

 

Волим те,

ближа си ми

са мишљу снаге коју немама,

а која је велика.

 

Волим сваки твој

поглед у даљини

руком спремљен поздрав

фигуру смирености доброте срца

које тихо куца у мом телу,

волим сваки пољубац који је остао

још да дише у мени

још да ме буди

још да ме лудог држи

још да ме по води, води

Ближа си ми...

љубави...

 

Нема трагова

Одвој ме од земље

по коју кап кише

са длана пусти,

у облак бели

пошаљи свој поглед.

 

Знам,

рећи ћеш само.......НЕМА трагова....

 

По сутону у мрак

низ твоје тело,

низ твоје усне...

нема трагова.

 

Одвој ме од Сунца,

ко лептира од цвета

и пусти да треперим,

знам,

нема мириса и нема трагова.

 

По сутону у мрак

низ твоје тело,

низ твоје усне...

 

Више нема трагова

од сећања далеко

до вечности близу

више нема трагова

У нама потреба нестала.

 

 

«Prethodni   1 2 3 ... 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 ... 28 29 30  Sledeći»