OBLACI

И ту међу звездама

Знам да сањаш, познајем те међу звездама и осећам у мени растеш, сваки је дан једна ноћ прескочена у ритму срца и овог времена, да могу сада зауставио бих воз живота на станици моје љубави. Ту бих те питао за плес, осмехом сачекао нежне ручице на моја рамена и сви би нас гледали у нашој младости и нашој лудости. Колико је лако када неког волиш и признајеш. У светлу ове наше мале тајне ја откривам тугу у љубави на перону времена, а плес нас води далеко звездама, а ти сањаш, препознајем те. Спусташ се и подижеш на прсте да ухватиш мој корак, ускоро ће зора, а неко поћи мора, без питања.

У свему видим љубав, а љубав си ти. 

Ту где ти и ја

Ту где сан

покрије нежно

твоје и моје

срце,

ту где нови дан

зором росе 

из наших очију

украде светлост,

ту где 

ти и ја

шапатом

будимо тишину,

ту где ветар

и киша

престају,

ту где смо ми

на земљи

под плавим небом,

ту где

ти, ја

поклоним

пољубац

и пупољк руже,

само ту где ти

оставиш сузе

где радост не престаје

у загрљају-судбине.

...Пијан од туге кроз ноћ...

...Прстима по ободу чаше кружим, као да неког чекам. Вино мирује, тамно црвено упија светлост чекања. Гледам га како је близу, сваки гутљај и укус немирног сна, а можда срце твоје то зна. Исти је пут сваког корака и моје жеље да поделим тај сан. Зашто бежиш у сенку, и бришеш усне од вина, опоре и слатке, као капи росе испод твоје косе на образ, на длан у мој загрљај. Тренутак прође, мисли одлете, остајем сам, можда је добро док тишину слушам, а рука подиже чашу. Чекам да ме опије, не да ме победи, већ јачином својом да отргне од света у сан. Муте се боје, и слике преплићу, комадић простора тражим за један дах живота, тело одустаје, а мозак се бори. Срце је већ јуче признало пораз, у вину је нашло утеху и само светла у мраку, а низ улицу теку туђи путеви, а моји без циља почињу.

Дуг је пријатељу брат, новчаник судбине украо, а ја мој сат у срцу заувек изгубио...

Као тајна

Ноћас ми буди утеха,

ти то знаш,

и немој отићи као сан,

само се јави образом меким место јастука,

да души што пати,

сакријеш ожиљке...

Нешто се деси и нестану снови,

то ниси ти

у игри љубави

као плес од стакла

пролазе дани

нижу се пролећа.

Не смем да будим

и ову зору

у твојим очима.

Како си лепа

као богиња,

у боји злата,

у боји пурпура.

Ћутим ко пре,

али истина јача је,

за бол у грудима,

по кожи сенка лудила.

Спаваш,

а снови лете,

као да си дете

испод облака.

Дајем ти Сунце

у рукама,

посипам латице

на твоје очи

од бисера.

Моја си шкољка,

и највећа тајна,

мојих немира.

Одраз у води

Све боје на свету, испрекидане линије, кишне капи па и пахуље топе се на длану судбине - у нечијм очима познају пут празнине којим прођемо без трага. Не, стварно нећете разумети док читате, али једноставно је...то у нама, што се роди, загризе у живот, одрасте, васпита, да чучи у свом мраку тишине,...једноставно је. Све ми је то бол што сазрева, нахрањена покушајима, победама и поразима, биткама и ратовима, а срце је постало сунђер свих исушених корита. Није се лако одраз разбио у води, пустила си таласе, а таласе је створио ветар, ветру је шапнула ноћ, а ноћ је угасила светло. Светлост у твојим очима, као одраз у води разлио се у мом срцу ноћас највише, а реч је постала камен у грлу. Тишина туге која нас спаја, сенка немира и сенка сумње, сестре испод руку што гнев носе у рукавима. Зашто си човек у лику анђела и одраз мог огледала? Можда би још коју реч потрошио да уздигнем оно што ме ко трн у оку и срцу боли највише, али не вреди, јер спознајем боје и одразе туге. Како је време сурово и тако једноставно спаковало све моје у твоје, а то је свега вредно, опет тако једноставно отишло. Трепериш на ветру моја изгубљена душо, лептир си једне ноћи и једног дана, превише леп и превише стваран. Срећан си младошћу којом ћеш нестати, а несрећан сенком коју никад нећеш упознати. Много је редова између ових редова невидљивим језиком исписано, можда бачено очајем људи који друге људе не виде срцем већ слепим очима. И тако сваки корак и сваки одраз у води још један дан, још један сан, једно треперење светлости у мраку.

...Твојим жељама вођен

Пут Сунца и тихе реке

бистрог ока преко Мораве,

у једној кући на пола хоризонта

око склопи соколе.

Ветар да будем,

поглед да изгубим,

у твоје срце

слатке снове да оставим.

А оставићу све

туђе светове,

да бар на трен

усана врелих

пољупце добијем.

Признајем,

срце своје продајем

за тебе,

за све твоје додире.

Твојим сам жељама вођен

до краја,

и увек мало ближе

до раја.

О дану живота

Ноћ је разбила стакло мојих осећања, окренула се даном кише и облака на мене, зар је свет био тако стабилан претходног тренутка, у неку руку сигуран и чист. Погледом сваког пролазника ивице зграда, прозори и кровови кућа скупљали су капи воде. Не знам, а знам да ходам истом улицом, булеваром испод крошњи кестена, ма не знам да ходам танком линијом среће и туге, љубави коју носим.

Пут мојих руку ка твом лицу, образи меки, а усне твоје љубави пуне грле ми душу. Како се слике стапају у глави, а ја још увек ходам, јао трчим за бусом.

Осећам се тако урбано у овој великој кошници, Београду са свим својим различитостима у очима људи, видим сенке које се саплићу и осмехе који се прескачу, није све у времену да се стигне, уради и заборави.

Нема трагова на прозору поред мене, само ушће река и корито испуњено водом, много је бродова уз обалу везано својом судбином.

Излазим са картом, није била представа, али се сваког дана купује и очекује премијера, мада је лоше ово ГСП позориште свуда.

Ето ме на степеницама, пењем се полако и пребацујем киши сада када је престала, пакујем речи, повезујем људе, мислим о храни и кревету, а онда?

Е, а онда сан неће доћи, кревет је тврд, и пуно свега тога и ничега до правог правцатог разлога и узрока, фалиш ми ти.

Пут мојих руку ка твом лицу, образи меки, а усне љубави пуне да грле ми душу.

Сва ми је срећа у теби, схватам потребу јачом од живота, живим да одем и да дођем. Окрећем се у круг, а круг са коцком леда топи моје снове у време. Време опет својим током у кориту кише, дана, ноћи, бродови везани својом судбином на ушћу, а весели дечачић се смеши са обале реке.

По ко зна који пут...

По ко зна који пут...

по руци те милујем

и уснама додирујем

као да шапућем.

По ко зна који пут

чаролијом те призовем,

ниском од бисера

за своје срце везујем.

Ту на јастуку моје душе

пустила си снове

да заплове,

а луку си давно

у мени кришом саградила.

..Негде са пролећа

скривеном сузом љубави,

срце задрхти ал победи,

уздахом туге преболи..

По ко зна који пут

песме ти пишем Дунавом,

да ветар носи латице

твог и мог срца

ружине цветове.

По ко зна који пут

дечак са копна

гледа бродове

куд пролазе.

..Негде са пролећа

скривеном сузом љубави,

срце задрхти ал победи,

уздахом туге преболи...

Нешто у себи из разговора

Које је боје небо твоје душе путниче љубави? Крилима бежиш у песми, а причом течеш као река, Стапаш се са планином на хоризонту, у ноћима путујеш до месеца, које је боје твоја душа? Постављам питања, а плешем прстима по сликама, ниједена тако необична, упечатљива. Небо није твоја граница, задиреш високо и дубоко, шириш се као ваздух и постајеш магла мог немира. Шта ћу ти рећи, сред нашег разговора очима? Понекад сам празан изразом лица, тренутком туге, понекад сам близу превише да се поверује, уистину путујем као и време, пратим себе у својим жељама и њу срцем, верујем да смо заједно у средини приче која живи. Јастук под главом мени бежи, који је твој ослонац? Опет трептај твојих крила путниче љубави врати ми мисли на њу. Свет је неком шаренилу цвећа сличан, људи латицама, а деца пчелама. Чему смо ти и ја на клупи слични путниче љубави? Који је облак оставио плес на твом небу да га гледаш? Обликом си сличан детету које се игра, испуњен формом моје маште, баш тако да осетим да те познајем дуго. Зашто би се померао када можеш да нестајеш и да се појављујеш, свуда си око нас и око ње. Савест је твоја сестра које се плашиш, увек је конкретна и чврсто стоји на земљи, путује само истином и верна је њој самој, а и старија је изгледа. Досадио сам ти питањима, време је да заспим, а ти да одлетиш шапатом љубави до ње...

Искорак у осмоаприлску ноћ

...ноћ почиње кораком луталице, месечевим звездама, завесом позоришта живота на улици, уличним светиљкама и тробојним семофорима. Патике и до ивице пета ногавице од фармерки, горе тренерица испод ње мајце и мп3 плејер у ушима, а музика таква да може да се маршира....неки нови клинци, а неке старе успомене времена које нас подсећа, честе слике у бусевима ГСП-а. Река и мирис њене тишине у мојим плућима, усидрени бродови, лењи и оронули, светлост се игра по њиховим телима, нигде капетана. Како је склад под сводом моста заузео свој тренутак вечности, слику коју уметници виде и теже без успеха да пренесу на своје платно, а песници у својим песмама. Живот је река која трепери у нама и поред нас. Сви се ми понекад зачарамо том сликом као и зором коју дочекамо са Сунцем у очима. Гледам још наизглед голе гране стабала испод Победника Београда, Калемегдан у цвећу и море пролазника, посматрача, заљубљених, срећних и веселих лица. Све је баш онако како треба да буде, изненађен да свуда око себе осећам смиреност у ваздуху уживам у шетњи док река тече својим ритмом. Срце куца полако, а мисли путују ка теби познатим речима:" Волим те много", тако је једноставно из лепог и смиреног издвојити тугу и рећи волим те.. Пар стотина трептаја ока и опет прва звезда враћа све у мени на почетак,фалиш ми у сваком кораку који ме вуче назад. Једноставно те осећам, познајем све оно што си ћутањем сакрила од мојих очију, а видим у мислима. Да си ми сада близу рекао бих ти све то, просто у пољупцу на уснама, на образима, шапутао на клупи загледан у реку. Био бих ти тако блесав и искрен у загрљају испод рамена са главом на твојим коленима и очима упртим у звездама. ...ноћ почиње кораком луталице, месечевим звездама, завесом позоришта живота на улици, уличним светиљкама и тробојним семофорима...

Дах Београда

Дође време да се ветар заглави у јарбол белог плиша насликане барке мирном руком љубави. И тек, али тек по неки дрхтај срамежљивог пољупца, па баш некако оно слатко из даљине у твоје образе, на твоје вреле усне, заврши... Ко ће га знати између редова, пољем младих цветова у речима, ситно заобљеним словима, смешак испод увојака...Знам, знам само ја и ти моја заљубљена. У мојој песми у мојим сновима, извезена јавом, жеља претворена, понешена, отворена љубав загрљена и пролећем опијена. Пут у даљини, а даљина близином срца и власи косе меке као свила, ту поред мене у мирису твојих додира. Ех да је душа сат од стакла и сломљеног огледала, комадићем сваког откуцаја и крајичком ока у мени вечно расута, да је скупљам и огледам се тренутком вечности у сваком твом погледу док сијаш милионом расутих зевздица у мени. Мост туге у овој ноћи спорије прелазим, чекам да се светла погасе, да остане само шум реке поред Београда, кружим погледом у звезде тражећи моју сјајну, најсјајнију. Ушће, а на ушћу брод плови, тако мирно и непомично као насликана барка мирном руком љубави. Тако сам лако повезан у мрежу наше љубави и наше туге, недостајеш у срцу што куца временом заробљених ветрова у јарбол белог плиша насликане барке мирном руком љубави.

Неко као ти...

Неко као ти, у тишини слатка и фина, тиха музика душе и светлошћу преко нежног рамена, створена да живот учини лепшим. Неко као ти... поред мене лежи, неко као ти... поред мене дише. Није свако као ти, није нико као ти, једноставно није. Неко је сан, а ти си јава, неко је сенком заменио дом, неко је срце преварио и дугу заборавио.

Чекам, па се и замислим за друге и себе више

...Опет сазнаш сан моје јаве, на рубу белих зидова пукотине тражиш, нису све твоје и моје грешке, наше су само бачене речи погледа мрских спаковане глупости. Љубав је увек остављала трагове ожиљка туђих, а наших.

Волим и кад ме болиш јаче и сечеш мушко моје. ЈА, ја не знам колико је издржати тешко или лако признати бол душе. Ветар сам твог немира, ватра твог пламена, почетак са краја твојих прстију, жедна земља капи воде твог извора. Усправно ходам телом духа кога нема, постојан тек толико да ме виде празне очи и испију празне чаше.

Свет је добио места у мојим очима да се сакрије. Лажем ако те изгубим, кажем бесан себи у браду волим те и требаш ми јако, а већ скрећем поглед неверице другом страном шина у трамвај којим је твоја сенка отишла.

Исто толико корака, исто толико страхова пребројаних и урезаних у ове некад меке дланове, о како те волим и плашим се.

Спао сам на колена у својој гордости, обрисао прозоре својих сећања, пустио светлост успомена, пронашао стабљику цвета, поклон од мирисних латица, на пожутелој страници потпис твог имена.

Име љубави

Исписана реч

ко клупко успомена

чува вез

душе и снова

срећу радости

ока и топлих загрљаја

име љубави.

Како је волети лако, мирисати косу у загрљају, а руком пловити кроз косу анђела. 

Ту си ми сада и срећан сам. Ниси далеко, ту си, веруј ми, ја верујем, а речи не лажу,

лажу само људи и њихове очи, моје су слепе. Заљубљен у твоје брзо гутам без укуса

ове дуге дане, грабим зору пре зоре и пожурујем ноћ да прође. 

Није лекција, слободно прочитај

Верујем да траг времена кроз светлост дана и мрак ноћи може да задржи свест о љубави.

Она је тако нестварно објашњена и прихваћена од нас самих. У књигама исписана кроз речи и осећања припадања и привржености другој особи.

Зора и залазак, бакарно плаветнило неба и мора, зимско бело и пролећно цветно, баш као уздах и пољубац- пупољак љубави.

Она се буди јутарњом росом и заласком Сунца, рађањем Месеца у мојим и твојим очима.

Познаје твоју и моју душу песмом и пружа руке нашим осећањима топлине да нас преплаве.

Сажета рима у стиху плесом највиткије балерине, најлепшег бисера, пируете живота.

И увек ухваћени искрено питамо себе да ли је/га довољно волим?

Питање носи пола одговора у коме се види задовољство и срећа.

Смејем се задовољан и срећан, испуњен топлином твога бића у дану, у ноћи у загрљају љубави.

Љубави...

...јер су ти усне меке      Објасни ми :ЈА- Волим твоје меке усне, као да су
и чекају                                                створене за моје пољубце.
да пољубац слети.

...јер су ти руке топле                   :ЈА- Када на својој кожи осетим твоје руке,
и њима грејеш моје срце.                       осећам се сигурно и вољено.

...јер ти је кожа глатка,                 :ЈА- Сваки мој и твој страх нестаје нашим
и више не осећаш језу,                          загрљајем.
у мом си загрљају.

...јер твоје су очи лепе,                  :ЈА- У твојим очима видим вечну младост.
а у мојима ћеш вечно
остати млада.

...јер када кренем                          :ЈА- Нашао сам бескрајно плави круг и у
и када станем,                                       њему своју звезду.
никада нећу остати сам
љубави моја.

Волео бих да својој вољеној особи понекад објасните неку своју песму коју сте или написали или прочитали, баш онако како сте је доживели, пресликали вашим емоцијама.

Волео бих да љубав увек задржи тај магичан сплет околности у којима се јави на први поглед, додир, утисак у овом брзом времену, променљиве ћуди света који не зна куд ће.

Волео бих да ове плесне кораке сваки човек зна срцем напамет и да их понавља често са особом коју воли.

Поздрав

Кристали кварца

Опет тако лепа и искрена мисао, и као песма славуја, лагана и пријатна, реч пријатеља. Прочитана много пута, задржана у нашим сновима, блиска додиром и топла образом јастука твог, скривена и понекад нестварна. У кристалу кварца, на ободу прозора траг једног погледа, искрених очију боје кестена, мисао која се тихо препричава. Ником је не би сакрио, али од тебе бих је сачувао у свом капуту унутрашњег џепа у мраку.

Однео је ветар и покрила ноћ сјај кристала кварца у ходу једног човека. Рука која је годинама пре тога чврсто држала струк и лепу фигуру жене-девојке коју је волео, сада дрхти, али не у страху...

Остало је драма која се понавља, а коју сви познају.
Није судбина човека да живи, већ да преживи део који труцка и полако откуцава, али што би се сад гушили смислом живота и наших циљева.
Ипак лако је волети на први поглед, а ја, ја сам научио да је волети кристале кварца можда једино што ћу заувек волети.

Кристал кварца није скуп, део је савремене историје уметности коју не познајемо, а која је око нас. Наводио бих ја свима вама примере од електронике, силицијума, па све до угљеника и дијаманата, али опет је то неки кристал, а кварц је јефтина природа истог у мојим очима, реплика вредности живота, битна је само идеја у лажном сјају овог времена »Кристал кварца».

На неком вашару они продавци разне бижутерије за децу, између свега и свачега, као и осталог накита, протурили су један прстен у мојим очима, налик прстену који сам носио и скинуо. Сав је сијао или га је подржала светлост пролећа. Купио сам га под изговором за сестричину, упитао продавца од чега је, а он је изговорио од кристала кварца зачуђен што нисам узео још пар сличних за 50 динара, питао је и добио од мене одговор да чак и само један довољно сија у туђим очима.

Ноћ је сакрила сузу, а сузу је однела роса.
Кристали кварца најлепше сијају на заласку.