Иза облака
За мене то није облак,
за мене и тебе...
можда је нешто друго,
можда је...
светло пред тамом,
хладно у топлом,
ипак ће пољубац
на твоје и моје усне,
одмерити одлазак.
За нас то није облак
пун кише и пахуља,
за нас мора бити
нешто сасвим друго,
мора да је дуга
иза облака,
умотана у тугу тренутка
и откуцају срца,
мог и твог страха.
Не то није облак кише
у очима,
то нису сузе у огледалу
лица мог
и лица твог,
то је искра среће
поновног сусрета,
јаког и топлог загрљаја,
то није облак сећања.
За моје Сунце иза облака...
У белој пахуљи
Тако богато сиромашна,
мала и велика,
спакована-спремљена,
поклоњена...
Можда је то жеља,
а можда и љубав,
можда је бојом бела ил црвена,
само моја пахуља.
Данас је јутро мога неба,
вечерас хоризонт ока твог
у белом покривачу
сакрио паперјасту мисао о љубави.
Песнику је душа воде жедна
усана твојих пољубаца,
писцу сигурног додира,
јаког загрљаја,
чврсте земље под ногама.
Свима си срећна бела пахуља,
чаробна хаљина,
искра на ободу света,
правац југа и запада,
и опет моја ружа втрова.
Заспала на мом рамену,
сном јаве додира топлог,
у срцу свиле
окупане пољубцима
ока бистрог,
сачуване младости,
невине
росом ока
кристалне сузе
горског језера и беле планине,
у белој пахуљи.
...а у СРЦУ топло и кад веје...
Колико дуго ослушкујеш кораке из сенке?
Лице у светлу и сенка у мом огледалу, блисташ и кад си далеко, одраз на топлом длану.
Јеси тако поспана у мојим песмама или те хладно мало заголица, па се окренеш на страну мог образа?
Топло је и меко гнездо које си свила пољупцем меким на мојим грудима.
Куд ветар дува и снег веје у твоје прозоре, а сенка ватре из твојих очију у моје срце топло греје?
Лако те је насликати у ветру, речима које немам, а које су тако близу тебе, а живе у мени. Препознајем их сваким даном нашег одвајања, са новим мразом у звездама, у мојим очима.
Сви су ми људи блиски, својом добротом добри, а искреношћу верни и знају кад ме Сунцем откријеш, а ветром однесеш од њих. Срећа је тако лака, у твојим рукама топла и достижна. Сва си ми од пурпурних латица, хоризонт мог мора и нашег неба, залазак са запада и река са истока.
Препознајем плиму, осећам осеку, сваки уздах у мраку,
мог мора талас,
чујем глас како ме дозива.
Са твог светионика пада светлост на уморног морнара у твојим сновима,
на рамена мог срца,
а оно куца само за тебе.
Одвајам дане, минуте и сате, ситним корацима тихог немира. У себи збрајам блесаве рачунице, очекујем позиве и поруке, ал увек се завере, па ме преваре и док се окренем већ ме победе и освоје, твоје мисли, речи спаковане, веселе:"хајде брзо врати се".
Majka
Остане по ко зна који пут
увек као мирис
као слатка истина
бола који прође.
Затрепери у нама
сакрије се у лету
у пролеће,
а нестане у јесен.
Облак је паперјаст,
исти као плаво око,
непотпун,
ишчезне под Сунцем.
Додирнеш срце
топлином,
удахнеш живот
и пустиш ветар
да подигне крила,
крила љубави.
Нежно јака,
а оштром сузом из мрака
у сваком погледу
жена,
мајка,
на прагу
и поред њега,
груменом земље
постојана.
Толико трагова
на кожи,
на длану,
у коси седе,
свака мајка
и моја мајка.
Прелазим градове,
мењам стране света,
заустављам бродове,
подижем и рушим мостове,
док ме кораком
пратиш и претичеш,
водиш и дочекујеш.
Ти увек знаш
како куца моје срце,
како плућа дишу
и када ми се
поглед замути,
и куда ћу поћи,
и где ћу стати.
За Љубав и за Њу
Видиш пишем ти, нисам те се одрекао, сад си се вероватно насмејала, претпостављам. Ето видиш нешто се десило у мојој глави, људи се једноставно промене па тако и ја. Сви у себи бијемо битке које смо изгубили мада то никад не признамо, па тако и ја. У људској природи је да жели и више него што може да прими. Једном си у неком смислу неке приче рекла: “оно што те не уништи, то те ојача“ међутим, сматрам да тада постајеш свестан пораза који може опет да се деси и да се за то већ унапред спремаш. Исто тако суштина да се одређеног тренутка променимо, је да дођемо до неке своје границе испуњени скоро правим осећањем сигурности да више не желимо да нешто толеришемо и онда то и озваничимо. Тако се деси промена и тако се ми променимо. Ја мислим да сам желео да будем обазривији према осећањима која имам у себи према теби. Једном све мора да стане, да би опет почело. Киша не може вечно да пада и ветар не може вечно да дува. Људи памте тренутке, најчешће оне срећне и оне тужне па чак и кад признају и једне и друге тек тада у њиховим очима можеш видети да ли су задовољни својим животом или не. Гледао сам понекад твоје очи и размишљао шта ми кажу и колико треба веровати твојим речима. Умем да препознам када причаш оно што осећаш и оно што знаш. Врло често сам желео само да те слушам, а не да размишљам о ономе што чујем, врло често сам желео само да те гледам и видим оно што желим. Са тобом у свом животу стичем ново искуство, врло лако бих га објаснио да су ствари другачије, али нису, једноставно време, а не судбина криво је што сам те упознао тада, а не у неким другим околностима. Опет је срећа што сам те уопште упознао и што те имам за пријатеља. Имамо неке сличности које кријемо, а наслућујемо много тога заједничког. Упознајући тебе спознао сам себе. Све што би било грешка, а реално јесте, са твог становишта чинило ми се прихватљивим јер ти верујем, правдајући се у себи вишим циљем, а то би била срећа двоје људи у можда једној нужној грешки живота. Волети то је категорија свести у којој други чвоек може да те прилагођава, а опет доста је широк појам јер су осећања шкакљива. Да би их имао мораш их осетити код другога и тај други мора ти одговорити. Још на почетку постављене су границе, не треба их рушити сада, али како ми се формирају мисли и кристалишу осећања у ситуацијама када речима свесно будим срце ... Ма биће оно што мора, увек је тако било, зима се бори са пролећем, јесен са летом, а ми, надам се да ћемо се увек борити срцем...
Тренуци који прођоше
Пајац-лутка што у себи плаче
Бела купа,
на глави стоји,
на њеном врху фић-фирић мали,
и уснула бајка у очима.
Бледом шминком на лицу
плаве сузе пустио,
још једном ми
срце ранио.
Узалуд се врата затварају,
и живот у том рају
сањају.
Те, твоје очи,
плачљиве,
немо, ме гледају.
Сан,
да јаву врати,
ветар,
да мирис донесе,
љубав,
на уснама,
додир у песмама,
а пајац,
само лутка у бајкама....
Рам на сликама
У јесен кад смех ме пробуди,
кад шапат додирне
струне твоје и моје,
кад нас Сунце огреје
и руке нађу склониште.
Кад те нађем и изгубим на трен,
кад ме зовеш, док кришом прилазим
и љубим те.
Када дан завара,
када се ноћ нашали са звездама,
и кад усне моје ка твојим крену
бићеш слика моје љубави,
а ја рам твоје душе заувек.
Слика љубави у нама,
а одсјај у дечјим очима.
Игра гласна и весела
котрља се низ ливаде
тражи нове цветове,
слатке мирисе,
да опет дође пролеће.
Не, немој ми опростити
Не, немој ми опростити,
Сагнућу главу и молити,
ал ти ми немој, опростити.
Залуд је ветар престао
ја сам идаље тебе варао.
Пусто моје, душу нема,
само сузе, болом баца,
не, немој ми опростити.
Ја, ја сам те очима и телом волео,
за друго нисам марио
зато сам те драга повредио.
Не, немој ми опростити.
Пусто моје, душу нема,
само сузе, болом баца,
не, немој ми опростити.
Посвета нама свима што славимо у комшилуку
И тако у овом јануару, фебруару што корача нижу се сунчани дани срца, све топлији и ведрији. Како је лепо вратити се и то осетити овде.Па онда крену песме, знате сви ви оне старе препознатљиве из душе оних који су их живели и нама поклонили.
Склад у нескладу овог времена, светла тачка нашег стецишта, мала виртуална оаза, реткост по којој се разликујемо и по којој смо сви слични, а која вреди у нама.
Волим је, јер волим све вас.
Признајем да сам изгуљен у времену за озбиљног човека, признајем да ме осећања и срце још увек воде кроз живот. Признајем да сам још увек дечак у воде, сањару магли на путу среће коју ћу једног дана загрлити заувек.
Ето долазе и одлазе рођендани наши и наших пријатеља и испуните осећање радости, среће и припадања, напуне се батерије, погледа се око себе и иза себе, осети се задовољство и избаце обећања.
И можда баш тада неко у нама пробуди сану јави, сан да су нам сви животи повезани, да смо једни другима важни, баш као што се и мени то десило по ко зна који пут, па ето вечерас код Сањарења56 на рођендан њеног блога.
Мала дигресија:
Сањарење56 јел остаде које парче торте?
Увек ту да чека, лептир у киши, огледало у леду и глас у нама
Ево данас је дан, мој рођендан, радостан сам, весео и срећан, зато што има своје значење у Вама. Научио сам да чекам... и да киша не може вечно да пада... и да огледало има два лица када се нађемо испред њега.... и да је глас у нама наша душа која циркулише својим треперењем и преламањем светлости у којој смо рођени. Лептир и његова крила, дуга која дође после кише, све је то око нас када отворимо своје очи, своју душу. Препознати човека у човеку је највеће богатство које носимо у себи "део сам поклон који поклањам и примам". Тренутак у времену, тренутак у нама, дан у ноћи и ноћ у дану, годишња доба, плима у осеки, хоризонт у очима, облаци на длану и та Сунчева светлост и њено преламање у нама. То је тренутак живота у нама. Поздрав
Глас у нама
Врати време, баци старе ципеле изађи из своје коже, пусти бес из себе док трубе у глави не утихну. Шта ти је, себи се смејеш, зашто спусташ таму у очима, ноћ није тако дуга да у њој останеш? Хиљаду ми је година у овим рукама и ногама, жуља ме плес старих ципела, помажем Сунцу да зажмури, зашто то радим? Лакши сам од сенке, али она се крије, а ја остајем после да дрхтим... Цепам кошуљу пустам да све маске падну, неумем више да глумим нормалног човека. Као да ништа није било, удахнем-издахнем и као нов, смешак број шест. Тако данас, слично сутра у покушају, у свим тим речима и реченицама, погледима лутамо тако блесаво, никада довољно опуштено, тражимо нешто, а касније било шта. Нема правила, али постоји време, а оно нас мења, враћа, полако гута, обликује својом вечношћу и на крају сломи. Можда се предајем,а можда чекам нови покушај, онако празнично скупљам радост у очима, да се насмејем образима, по кожи, пустим боре да ураде своје, али то нисам ја, негде дубоко у мени седи усамљени дечак, збуњен од свих вас које познаје и не познаје... Сада када су се променила сва годишња доба у мојим мислима, кренула су осећања, а њих је увек лако виолином душе пустити да свирају омиљену мелодију. У сутон вечери коју сам чекао ознојен мирисом индијског чаја. Помешан осећај измучених мишића и слободе духа у глави док ослоњен гледам јато птица како бежи запаљеним хоризонтом. Дом који тражим, поклон коме припадам, дар који се даје а не узима, па чак ни у заборав. Претварам све своје године у црно вино боје моје душе, опоро од врелих дана и хладних пролећа, срећно само летом и јесени која као глас буди несаницу радости у мени. Како се дивим твојој хаљини боје пурпурних цветова са далеког истока и најлепшим срамежљивим очима које пресретнем погледом и оне зажмуре, помислим да је заљубљени месец нестао у трену. Тако си лепа у свом сјају и кад ми пружиш руку, уснама приђеш, а додир вечности траје за нас. ...Негде дубоко у мени дечак отври свој длан и пружи га теби...
Огледало у леду
Вешто, руком чаробњака неко црта небо, а твоје небо моје огледало. Сјај леда под твојим ногама и топло срце у грудима тихо, а јако удара, и ситни трзај у рукама, и струја реке испод леда, бела обала и много облака, магла твојих уздаха, руком срца.....на длан, жеља..ко пахуља. Пусти снове своје, виле нек заплешу. Пусти песму за срећу и тугу-тужнију, нек бол се превари и у радост све претвори... Док стојим гледаћу оком својим плесаћу и у себи тихо молићу... Бајком на леду уснама кроз пахуљу у огледалу обрис имена Милена, волећу... И опет плес у огледалу, оку мом, срцу-додиру, а у ветру тајна остала љубав твога имена Милена. Вратим све, чежњом поређане пахуље, није лако, ал то је све, што простом срцу остаје, моја Милена. У огледалу лед остао, под ногама давно пуцао, струјом реке заувек срца раздвојио....
Лептир у киши
Несигуран,
у трептају светла,
баш као и свако заљубљено срце,
твој лелујави лет у киши,
страх од неизвесног у минутима живи,
док летиш ка свом Сунцу,
лептире мој...
Познајем крила
мени увек мила
по срцу ил души
на своду дуге
испод образа
мека као свила.
Видех у киши дугу,
а у дуги лептира.
Увек ту да чека
Пусти ме да желим дан у твом оку, пусти ме да сан тражим у јави полако,
пусти ме, а онда још једном пољуби. Ако бих те шапатом призвао у сну, окрени
образ на моју страну. Заљубљен у тебе, у твоје биће што дише и верује у мене,
што ме увек ту чека, ту где нема сенке.
Свет у твојим очима и мојим рукама умивеним лицем спушта сјај у наша срца, а она
куцају као једно. Покрећемо се и живимо у корацима времена, знемарени а заљубљени
искрено и чисто. Познајемо се у свим речима, мислима које се нису мимоишле,
договорима који су некад морали да буду такви какви јесу,
волимо се зато што смо увек умели да чекамо једно друго.
Писма...10
...Бисере скупљам, а они падају,
познајем бол и границе вечности,
кад ветар пролети у моје крошње сломљене,
да песмом једном што умире
избрише трагове...
Као тиха ватра из огњишта и отшкринута врата поред избразданог прозора, мраз донео
сећања и у глави шапутања, сва у једном искрена осећања страха и немира. Познајем,
тако почиње из руке у руку, са срца у бол, заустави сузе, а погледом потоке. Признајем
пут у пролеће, ружа на јастуку и мирис на твом топлом образу. Све и много више
у себи продајем јер празног себе не познајем.
За рад пољубца, што некад беше он на
мојим и твојим уснама у класју заспала једна моја и твоја дуга у очима. Од сумрака
до свитања душа се тугом напила.
Она само зна сенку нашег пољубца.
Писма...9
...Отето и негде у нама куца, памтим и мирис и укус црвених трешања...
Кажу, или ја само тако мислима претурам човека у себи, да јесен показује зреле
плодове,да се баште наизглед узнемирено уплаше пред зиму и проспу све мирисне
латице нама у лице. Кажу, а ја опет наопако чујем у срцу, ваљда оно зна шта да разуме.
Зашто се смејем са више бора овом јесењем лету, ко ми је позајмио ове речи, да
крајичком сваког слога препознају сету у струни што задрхти у мени?
Ето, ћутим и размишљам срцем, а тако је тешко размишљати са њим...
Све је бол, туга и истина љубави која се појави у нама, процвета у јесењем пролећу,
можда крај камина пламичак пусти у нашим очима, превари сутон да звезде небом још
једном оките сводове наших живота.
Виолина, свира дуге ноте гудалом тихо прелази са једног дана у једну ноћ, свира како
срце пише, чује се уздах, чује се јецај, знаш да знам како се одлази, како се враћа,
како је пољубац сув и како остаје сенка на перону да вечно чека. Свира опет дугу,
ноту, повишава и снижава, напете струне и крв што ври у нама, када сам грешио,
када си плакала, када је нас је живот гутао. Свира умирући, последњи тон у мени,
у теби.
Познајеш и знаш сваки откуцај и мирис и укус зрелих трешања...
Писма...8
...Лед кад не заледи, душа пати тренутак сузе у оку и вечност бола....
Била је ноћ и свака звездица пришла је теби, памтим грешке у корацима, а они увек
краћи од речи која би те задржала.
Дах на прозору остао мразом да ослика плес свих звездица и једног анђела.
Увек си била ближа од њих, њихова, а моја. Игром речи у свим сећањима, у победама
и у поразима.
Волео сам те и још те волим уздахом времена.
Колико питања различитих, сваким даном себи постављам и размишљам у празно,
а празнина једна велика белина у мушком длану.
Шта још сија у мојим очима?
Пријатељ си љубави коју у теби памтим, шапнеш ли Ноћи неку искрену лаж, а да није
пријатељска?
Преварим себе и опет заспим, у заборав се пробудим истом зором, дан и ноћ дочекам.
Нема преваре, баш као несаница, куца тихо у мени, пред сан.
Колико питања и путоказа, ја још увек станем и стојим на раскршћу кога више нема.
Збуниш ли се ти кад ти тако дође пролеће у грудима, а зима у очима?
