Моја срећа

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4 Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Помало стидљиво читам наслов

питам се шта могу рећи о њој

има ли је у мени 

има ли је у њој

колика је

јел плаче

или се стално смеје.

Много је чудних питања

нека су и права 

али ја их постављам тихо

спорадично

можда све у неком реду

озбиљно

неозбиљно, 

али ја верујем у моју срећу

надам се да она мени верује

јер није сама,

грлим је и дању и ноћу

не пуштам је тако лако

није она сама,

она потиче од свих нас.

Једном сам кренуо млад

у мрак својих мисли,

а мислио црно.

Док сам тако лутао по мраку

нисам ништа схватао.

Када сам стао и сачекао

нико није дошао

само је ветар прошао лицем,

ја сам се окренуо и плакао,

јер нисам разумео.

Када сам се из мрака вратио

тренутак је оживео.

Можда то није никаква срећа,

али ја сам је такву упознао.

Можда и она не зна шта је,

али ја је такву волим.

Она је изнад сваке дефиниције

то је сигурно,

за сваког је своја и посебна,

једна и заједничка, не може се одвојити ни од мене ни од тебе.

Загрљај за наду

Вечерас ипак моје речи нека стану

није потребно да лете сваке ноћи

није потребно да се смеју и отварају

вечерас нека остану унутра 

и нека мало задрхте у срцу

Вечерас није свима све једно

као ни њој

Вечерас и даном пре и даном после

није свеједно

Вечерас је нешто друго 

вечерас је изашло из ње

вечерас је постало и наше

стигло нас је све

живот нам је тако брз 

јуче ме судар на путу држао два ипо сата у колони

а ја колону у мислима имао много већу

данас ме опет држи и чека 

данас ме и мисао на све заболи

али живот није да боли

људи нас боле

и превише понекад.

 

Ја ћу те загрлити из далека

ти ћеш то осетити из близа.

Хеј ти лудо маче

Мало моје маче

стално би да плаче

стално би да гребе 

па после да преде.

 

Хеј ти лудо маче

што се стално мењаш

што ми свет помераш

саће теби Мица

репић да савија.

 

Мицо моја мила

ја сам твоје маче

што по стану скаче

није то од јуче

већ од прве среде

кад је мачак Мића 

скрено са путића.

 

О ти лудо маче

какав мачак Мића

и каквог путића,

ево мог прутића!

 

Мицо моја мила

што би мене тукла

ја сам маца чила

са Мићом би била.

 

О ти лудо маче,

мангупе мој прави

шта ти још фали

зар комшија Мића

пуста луталица

шареног репића.

 

Мицо моја мала

и сама би знала

кад би руку Миши

несебично дала.

 

 

 

 

 

Наопака песма

Нека буде плаво и месец поред Сунца

нек се жуто прелије из Сунца у наша срца

опет ћу да се бојим и твоје лице можда тугом обојим.

 

Нек буде цвећа пуна башта

нек свака ташта настави да машта

сваку снају у свом крају.

 

Хмммм, и метла, ко да чисти, а ко да мисли?

Баш често и чисто агрегатно стање,

знање и имање.

 

Опет те нема, а нама Паја разбио сва јаја,

и мала Маја пала.

 

Знам, баш наопака песма

сувише тесна, несвесна и бесна.

 

Слика моја и слика твоја

Она је цвет

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Држите сјај мојих речи,

Моја ноћ у топлим рукама

Срце у свакој секунди нашег додира

Покриваш се плаштом тајни,

А тајна си неоткривена.

 

Гледам те док се смејеш

Цветом своје младости

Сјајем ока боје кестена

И уснама врелих пољубаца.

 

Колико си само нежна

Ни свила на сваком јастуку твоје душе

Не може бити мекша кроз вечност у којој живиш.

 

Све је лако твојим корацима постићи

Ходаш дубоко у моју душу,

Познајеш ме боље од себе

Лакши сам од свког паперјастог сна на овој јави.

 

Како си ме нашла у безброј душа изгубљених

У вртлогу наших немира и жеља,

А жеље си вредна и сваке сузе и сваког бола туге ако те изгубим,

А нећу никада, латице мога цвета, ружо мојих ветрова.

Помрсим ти конце, па те волим

...јао како си ти смешна, чорба јесте врела сада си је склонила са плотне, али ми није јасно зашто ћеш нас све убедити да то није тако.

Јао Дејоњо који си ти бре...

аман човече била јесте на плотни, али свега 5 минута, да се подгреје,

и свуда мораш да гурнеш тај твој носссс.

Боже бре жено кад ћемо више нормално да седнемо сви и да једемо,

ма шта је сад!!!

шта ти сад фали!

Мени ништа, 

а теби много.

Оно што мени фали ти то драги немаш,

али буди убеђен да се може наћи, ХА ХА ХА.

Опа бато, ти то мени мало спусти љубави,

а ја баш хтедох да ти похвалим ручак и смислим нешто лепо за поподне.

Нека Дејо само ти поподне одспавај као и пола свог живота.

Извини љубави пошто ме стално обараш с ногу, да ти није оно сада или после?

Јао Деки па ти си страшно периодично забораван, па јесам љубави кад стално радим,

да стално нешто радиш, стално негде идеш, стално нешто гледаш, али срећо моја ништа не памтиш, љубим те у паметну главицу.

Извини љубави да нам то твоја мама не долази у госте па си ми нешто радосна, па ми спушташ, па ме тепаш и на крају реш печеног припремаш на тацну ташти?

Видим опрала си завесе, усисала по кући средила ми патике очистила купатило, померила ми машиницу за бријање и моју четкицу за зубе коју сада не могу да нађемммммм?

АЛо БРЕ ЉУБАВИ па докле ћемо ОВАКО, шалим се љубави дођи да те цоким а после ћу те волим. 

Знаш (он је грли), знам, можда смо потрчали, претрчали, али смо добили нас саме у једној малој утакмици на пенале.

Види их (гледају децу), како се играју и котрљају,осетио би их на милион километара, заједно су баш као и ми. Јес да немамо све , али имамо нас,мало нам је, али довољно.

Увек си ми био некако загонетан, тајновит, стално сам бринула шта је то у теби, никако да провалим, али сада. Сада сам схватила ви водолије сте права деца, вама треба чврста рука реалисте, јаког и темељног,,,,хммм, као што сам ја..

Хоћеш да кажеш да си ме ти спустила на земљу и рекла ми Дејане горе су звезде ти си доле, ти ниси звезда, ти си само моја.....

Па добро љубави у праву си и знам да те то чини срећном , али ја још увек имам крила која ти јако волиш.

Опет ти па ти само да се истакнеш нарцису мој напорни,јој баш те волим(грли га).

 


 

 

 

Диши дубоко

Диши дубоко

не осећај време,

све смене пролећа и лета,

не тражи јесен 

и не чекај зиму,

то су само промене

које нас гасе понекад.

 

Диши дубоко

док те гледам

овим погледом

пуним наде и  умилно молим.

 

Диши дубоко

срцем ако се плућа грче

стегни ми дланове прстима

тако је лакше тако је боље

да осетим и ја

колико те боли и гуши.

 

Диши дубоко

и ја ћу дисати лакше

јер срце ми дрхти

као у птице,

а лице бледо плаче.

 

Диши дубоко

диши јаче

нек грч престане

очи нек се смире,

а сузе осуше.

 

Диши дубоко

волим те

молим те.

 

Диши дубоко

мој анђеле...

Страница Живота

Образ једне младости,

зоре која се појавила

са росом својих песама

у нашим душама.

 

Био си и ходао 

ту поред нас,

певао анђеоским гласом,

чули су те и они глуви у себи,

а у свакоме си успео да извучеш

лепа осећања.

 

Враћао си се поново

песмама у све градове

и вечно путовао

као и сада што путујеш.

 

Ниси био само човек

био си увек нешто више,

жао ми је што то људи

касно схвате

и окрену страницу живота.

 

Инспирисано годишњицом од одласка Тоше Проеског.

Хвала за богатство које си нам оставио.

Персонификација

Једном тако ових дана прошетам речима од срца до срца и мало дуже свратим на југ окренут Сунцу ка истоку.

Без неког посебног циља сем да друге и себе учиним срећне и богатије, стварно лаган задатак за шетњу по мирним облацима.

Тако ти ја сретнем време, ништа неуобичајно и оно је кренуло и само прође поред мене, окрзну ме мало мразом, баци ми неку маглицу и после тога опет врати Сунце у очима.

Мислим баш неко незгодно време, сигурно сте га и ви срели, ал прође.

Идем ја тако ходам и деси ми се још пуно што шта, ал ја срећан и у срцу и у очима исправљам криве Дрине (ко је мислио да је Дрина једна и само једна тај се преварио).

Станем ти ја испред ливаде па ми некако пуно зеленкасто жућкаста, а на средини орах.

Замислим се ја дубоко замало да заспим, а мислим у себи колико је овде пресликаног света у свом оном цвећу од летос, а сад се све некако сакрило, нема га као зелени кишобрани латице и лишће на грани, а људи моји ни капи кише.

Помислим како је то страшно кад се људи боје себе самих у одређена годишња доба показују страх, лепоту, љубав и машту. Уплашим се, а оно ливада, а у њој ми сами.

Гледам тако и у трену појави се ветар, ко ће га знати одакле и он решио да дува, знам ја да је свет мали, кренуо на југ са погледом у Сунце на истоку. Видим дуну једном и направи ми таласе у ливади нашег света, дуну и други пут, баш је дрзак, ал и њему досади упорност света из ливаде те појури време да га стигне.

Тако ти ја размишљам шта чине године, ово небо, ова земља светлост око нас и ми испод свода, кад стигоше и звезде. Пожурим ти ја онда кући да ухватим месец из ког је он ћошка стигао, шта он има да каже, не знам ал ћу га ослушкивати.

Јел шетате месечином ваших светова? 

 

Колико дуго још срце може да куца овако? 3-ДЕО

 

Он и ОНА:

.....srce jedino tako moze da kuca
ispunjeno mastom,nasim zeljama...
strahom..da strahom...
plasimo se jer imamo sta da izgubimo...
cekamo..
samo onda kad imamo sta da cekamo..i menjamo se prema onome ko se menja zbog nas
kad dva srca kucaju bas ovako, mogu kucati vecno....

 

ЗАХВАЉУЈЕМ СЕ МОЈОЈ ДРАГОЈ ДРУГАРИЦИ КАСПЕР ЗА СРЕЋАН КРАЈ, НИСАМ МОГАО ДА СМИСЛИМ БОЉИ.

Колико дуго још срце може да куца овако? наставак

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

ОН:

Маштам да праштам самом себи своје грехе, да заборављам сузе твоје, да одлазим од тебе.

Маштам да ти се враћам, да ти прилазим у загрљај који се отвара, а опет није све машта.

Прашташ спуштених руку, гледаш како облаци долазе док у зеницама спремаш кишу.

Трњем су посуте стазе ружа, а векови чекања из којих ћу доћи живе у нама.

Празнине се крију, обриси смело исказују своје скуте, да није све тако у машти, ја бих ти љубио руке.

Тако је танка линија сна и јаве, осећам да се мењам и плашим се сваког сна, преиспитујем себе.

Устајем телом и душом из агоније, купатило лови немир тешког сна, она не сме да зна.

Она је небеско биће коју никада нисам нити ћу повредити болом моје слабости.

Колико дуго још срце може да куца овако?

ОНА:

Тако сам себична у својој захтевности, слободна да здробим његову пажњу и љубав што пружа.

Знам колико ме воли јер ми је срце заробљено топлином његовог ока, а око све види, па чак и моје сузе испод чаршава.

Није све једно горети у пламену његове ватре, љубити жаром утрнуле усне у лажи која ме као грч хват.

Сви ти његови погледи изнад беле свиле покривених тела говоре о његовој љубави која ме гуши, које се плашим да ћу моћи да узвратим.

Мења ме и бринем, плашим се...

Побеђује поразом, а мојом љубави којом га грлим...

 Колико дуго још срце може да куца овако?

Колико дуго још срце може овако да куца?

ОНА:

...Зашто те буни мој понос, моја реч, моје срце што ето кроз све задрхти и кад те тако јако воли?

И није знам да није први пут да ме гледаш тако немирно мирно и чекаш да кажеш, да се супроставиш јако мекано, да покушаш да ме смириш мојим изврнутим речима, преврнутим чаршавима и топлим загрљајима.

Знам да све то умеш, можеш и хоћеш, јер ме волиш.

Исти сценарио сваки пут кад је мени моје лудило у глави. Зашто си толико јак, глупо питање волиш ме, а волети мене није лако. И мени је самном тешко, јао колико ме дуго знаш у свим мојим успесима и падовима, био си као сенка ту поред мене, чак сам те и одбијала од себе, мрзела, нисам желела да те волим. Била сам несрећа за тебе која те и тада скупо коштала, али нисам се променила, ниси ме променио, зашто је сваки покушај био тежак и унапред осуђен да пропадне, зашто?

Колико дуго још срце може овако да куца?

Он:

Заљубљен твојим очима у времену нисам видео ништа друго, само свој почетак и свој крај, колико-толико без икакве жалости и опроштаја само срећу за те твоје крупне кестењасте очи у завичају и људима које нисам примећивао. Године јесу узеле ово моје тело под своје сводове, али срце и оно мало памети да те извучем непромењену и сачувам од саме себе, још један удисај-издисаја моје и твоје љубави. Ако ме разумеш, а разумеш ме јер твоје очи од почетка па сад и до самог краја нису могле да сакрију истину. Волела си ме, а љубав се из срца препозна у очима.

Колико дуго још срце може овако да куца?

Колико корака

Колико корака до...

..твоје душе,

а ја жмурим у мраку,

сету не осећам.

 

У пуној соби твојих мириса

испуњен светлошћу

горим,

сагоревам полако.

 

Знаш како ми се руке мотају око твог тела,

знаш да смејем се кад ћутим у нашем мраку,

знаш да је појам времена сасвим небитна ствар коју други мере,

знаш колико си јака кад ме погледаш у очи.

 

Колико корака до...

..твоје душе,

а ја жмурим у мраку,

сету не осећам.

 

Моје срце и мој мозак

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4 Куцам

као што живим

сваку слику твог ока

сваки удисај ветра

и издисај ватре,

а ватре горе

и ветар их носи.

 

Мислим

као да знам

све о теби

о твојим жељама

као да сам те одувек познавао

и волео.

 

Куцам у њеним рукама

и она у мојим пољупцима оживи,

процвета

као пурпурна ружа

моје Срце испод Сунца,

бистра река препуна пољубаца.

 

Поново мислим,

а срце не стоји по страни

утиче на сваки поглед ока мог,

прати покрет тела,

осећа додир њених прстију,

на образима-по кожи свилу ветрова.

 

Мислим у сваком откуцају душе

да додирнем нити,

танке струне нежности

да осетим радост живота,

да упознам вечност,

да заборав остане празан,

да волим бесконачно твоје биће,

љубави моја.

 

Моје срце и мој мозак

ти си једина веза између њих

тако заједно живе,

тако се смеју и тако плачу,

тако су јаки и исто тако слаби,

а тако спојени чврсто.

 

Нисам ја неко ко уме само да воли,

да побеђује и да гута поразе,

ја сам исто тако неко 

који се плаши и који греши,

који разочара 

и који се кад кад глупаво смеши,

који пусти сузу у мраку

од страха да ће те изгубити ако покаже то,

и ако задрхти.

 

Чувај ме са свим манама и грешкама

јер ћу их временом изгубити и исправити,

јер ћу те и сузом својом кад кад насмејати,

топлином своје нежности загрејати,

а ако икад бол и туга закораче у наш дом

понећу их са собом у мрак,

да тамо остану заувек.

ПОКЛОН

Данас сам прочитао коментар на мој пост:"Препознајете ли нас", од Махамаје иде овако

pitanje [Odgovori]

krilaandjela, da li bi dozvolio
da "oslikam"
tvoju poeziju ?

Comment by mahamaja (10/11/2008 09:39)
 
, а онда одговорио
 
ОДГОВОР [Odgovori]

МАХАМАЈА

Што да не, то не требаш ни да питаш, некад кад будем ово преточио можда у књигу биће и твоје сличице.

Comment by krilaandjela (10/11/2008 12:01).
 
Да неби више било забуне и размишљања око мојих песама и осталих текстова,
ПОКЛАЊАМ СВИМА ВАМА СВОЈА АУТОРСКА ПРАВА НА СВКУ МОЈУ ПИСАНУ РЕЧ ОВДЕ.
 
ОНА ЈЕ ПОКЛОН И ОНА СЕ МОРА ПОКЛАЊАТИ НАМА ДРАГИМ ЉУДИМА, СВИМА КОЈИ ИМАЈУ СРЦЕ И КОЈИ ГА ПОКЛАЊАЈУ. ОВО НЕКА БУДЕ ЈЕДАН ЈЕДИНИ УСЛОВ.
 
ОСИМ ТОГА ШТО ЖЕЛИМ СВЕТ И ЉУДЕ ДА УЧИНИМ СРЕЋНИМ И ЗАДОВОЉНИМ, БАР ОНЕ КОЈЕ ПОЗНАЈЕМ И УПОЗНАЈЕМ ИСТО ТАКО ЖЕЛИМ ДА ИНСПИРИШЕМ.
 
МАХАМАЈА МЕ ЕТО ПОДСЕТИЛА ДА И ЈА ЈОШ НЕШТО МОГУ ДА ДАМ И ДА ИНСПИРИШЕМ НЕКОГ.
 
БУДИТЕ БОГАТИ ДАВАЊЕМ!!!!!!!!!!!!!!
 
 
Колико је свет мали и срамежљив
 
Јао како да те питам
ти се тако лепо смејеш
препознајеш мој образ,
а ја сам тако слаба
да те срамежљивим очима погледам,
поново, па и први пут,
учинио си све друго и све остало,
знам да превише ћутим
моје срце не зна другачије
и кад је срећно ја ћутим
можда не показујем,
али ти видиш,
ти све видиш
ти знаш,
али како
како.
 
Одговараш само једно
"ВЕРУЈЕМ ти",
а ја у себи мислим
моје очи
мој глас
моји образи,
твоји додири
твоји загрљаји
твоје очи.
 
Гледаш у мене и кажеш
ти си мој свет,
шта је ту срамежљиво ушло у мене
опет се враћам на своје образе
на своје очи
на дрхтави глас
погнуте главе
загрлим те јаче и кажем
ВОЛИМ ТЕ.
 
Ти све знаш,
а ја сам твој
срамежљиви свет. 

«Prethodni   1 2 3 ... 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 ... 28 29 30  Sledeći»