Нек јесен учини оно што мора
И тако са првим мразом,
и првим хладуњавим ветром,
са пожутелим листом,
са кишом која пада,
са простим одговором,
јесен је дошла,
ја корачам испред своје сенке.
Много је мој капут почео да крије,
да гуши изблиза све оне додире који су остали,
који ме греју, а који су твоји,
разумем га,
шета улицама по киши која би да их спере.
Ето, јесен је, нек носи оно што мора,
ал нек ми остави лето,
нек ми остави пролеће
у твојим очима,
тако га волим,
тако те љубави моја волим.
Вратио сам се поново
истим корацима
на место где смо се први пута срели,
и гле поново стижеш кад срце задрхти,
али ту си у мом загрљају,
у мом пољупцу, подигнута, вртим те у круг од среће.
Кажеш, јесен је, нек носи оно што мора,
ал нек ми остави лето,
нек ми остави пролеће
у твојим очима,
тако га волим,
тако те љубави моја волим.
Нешто што је остал: Петак....
...У петак је била колективна прослава у кафани Лађа Француска у Крагујевцу. Само ћу рећи да смо се сви лепо провели. Такође, наводим да сам се вратио кући у 17.00 часова и одмах заспао. У суботу у 10.00 часова отворио сам очи.
Много сам размишљао и ништа нисам закључио сем да ме леђа боле од спавања, да сам се добро одморио и да сам гладан.
Све сам средио и испунио дан.
Среда и Четвртак
У среду сам тражио слободан дан, одвезао сам бабу у Рибарску бању јер татков ШКОДИЛАК не се пење узбрдо брзо.
Четвртак је био дан за дизање тензије, али то сам држао у границама нормалног и окретао све на смех и зафрканцију, иначе сутра је петак и прослава, која има и добро и негативно значење, али то није за јавност.
У суштини људи ме увек изненаде својим ситним мислима, пакостима и подметањима и на крају ми је све смешно, не дотиче ме…
Вечерњи излазак и дружење уз екстра смех ми је пријао, напунио батерије и припремио за спектакуларни крај компликоване недеље коју нисам тако описао.
Ма била би она спектакуларна да нисам у недељу дежурни, али елем то тако треба, и песма за крај почетка, дуго је није билo:
Тако некако…
И лето дође и прође
људи се смеју.
Јесен је на вратима и прозорима,
Мраз стидљиво штипка,
Брава од аута ујутру је хладна,
Полазим, одлазим, долазим,
Старе навике пријају,
Али некако ми је тужније
Лишће, земља, Сунце...
И да, има много облака
у киши и без ње.
Ма људи се смеју и сада
и ја се смејем.
Све је тако, некако
Због равнотеже….
И Уторак
...У суштини већ се клупко котрља и пређен је први мост, ударен темељ за почетак зидања, додуше још беже неке ствари, а папири се исчитавју полако и људи око мене и ја око њих повезујемо карике и планирамо координацију за целу недељу и да јављамо се на упорне телефоне.
Динамика у речима, у кретању, све функционише, шефови изобличавају уобличено, све функционише и све компатибилно.
Има помака од Понедељка, савијен папир и ивица су добили на значају, баш као и речи на њему.
Колико тога бих могао метафором да упоредим, персонификацијом да оживим, али то није потребно свуда се виде људи који раде и не раде и постоје, имају сврху и они што знају и они што не знају.
Колико је потребно да их све разумем и да све умем у каналима беса и стреса поново да РАЗУМЕМ.
Ја једноставно волим музику и када је довољно гласна.
Ја не умем да бежим ја увек морам и желим да решим.
За мене је неуспех на послу лични пораз у животу, ако са људима нисам нашао заједнички језик или нисам стигао све да решим, иначе спасавање света ми је хоби.
У суштини нисмо добро материјално и егзистенцијално збринути да би нам посао био посао, а приватан живот приватан, и зато сматрам да морамо бити упућени једни на друге и разумети се.
Закључак:
Уторак је дан када се све повезује.
Није као Понедељак
Па да, ко ће то порећи, одмор дуго ишчекиван дође и брзо прође, ми испали из седла, јуримо за коњем, можда смешно, али стварно јесте.
Не волим понедељак, али и то је дан у недељи, а недеља је далеко. Ма, ништа у својој шали већ видим доста насмејаних очију. Ја се смејем и личим на неко мало срећно спадало људима на послу, нађем се и за правду и за неправду, лично повређен или потказан, мада ме казне за сада не стижу. Није да не волим да сам у центру пажње, али не могу без позитивних људи око себе и не могу да их не гурам да раде нешто позитивно и да праве свет бољим местом за нове и старе, мада сви у суштини стварно волимо музику.
Најбоље је да дан Понедељак почне са музиком, а онда са гомилом папира испред носа на столу. Ти се пресвлачиш у одело и онако обратиш пажњу на оне ивице које су се савиле на некој више, а на некој мање хартији и ти одлучиш баш да избегнеш ону која је више савијена.
И да ииииии буде још веће шеф те пита баш за ту око пола три кад се спремамо сви за одлазак са посла и иииииии цврц, слагао сам вас, ја увек узмем ту прву и онда све остало.
Шта је буквално твоја ствар избора, пита ли се стварно неко од вас док ово чита?
Да прихвати Понедељак као понедељак код већине или да то и себи и другима претвори у дан вредан пажње, успеха и осмеха.
Ја сам тај који мењам и гурам, а шта сте ви?
Две дистанце
Мислим да многи који у свом животу осете љубав и тугу, постају богатији за нешто што је само по себи искрено, значајно и што се не може описати тако добро и ухватљиво као осећај у срцу.
Исто тако тај осећај је доста дубок, трајан и сећање га неће избрисати, било шта друго га може само ублажити временом.
Ствар је у томе да у суштини не постоји тачан период када ће се десити те ствари и оставити траг у нама.
Постоје узроци и последице, као и правила, али наш живот није исписана страница хартије, потурена под нос за читање, има већи смисао, а тај већи је да нађемо нашу другу половину и да створимо још два или више живота после нас уз све напредније социолошке, културолошке, егзистенцијалне факторе како би се живот унапређивао и усклађивао са природом и човеком који живи у њој.
Ја могу за себе да кажем да сам спознао и љубав и тугу и да су у мени увек биле и остале две дистанце на једној правој, ја сам можда једна тачка у равни која све то посматра, а на коју оне утичу.
Математички доста ствари и других једначина могу апстрактно да описују разна стања, тј. да наука да, поједина објашњења која су нам потребна, али нажалост поставка једначине за љубав и тугу не постоји, али узрок-последице једна другој дају.
Сада поново размишљам о тим осећањима, могу само рећи да сам на две дистанце, да је једна љубав и да је друга туга, помирити их значи живети између њих (апстрактно, али практично).
Када бих покушао да сведем рачуницу, ја бих то апстрактно рекао без заграда да је он коначан када се човеку испуни срце, када га године узму под своје, када се унуци и унуке чују у гласном смеху по дворишту...толико бар за сада знам, остало би било баш права апстракција, а можда сам и овде мало прешао границу, не замерите човек осети и оно што не разуме....
Тражим те
Тражим те кад Сунце зађе,
када се облаци изгубе,
а звезде појаве.
Тражим те,
тамо где је светлост
створила боје,
где је река одвојила обале,
Тражим те,
али не желим само да те нађем.
Желим те,
као жедна земља кишу.
Чујеш ли ме,
у ветру који ме носи,
у мирису пољског цвећа.
Изгубљен сам,
а сањам исти сан,
као да знам,
као да знаш,
у твојим грудима куца моје срце.
Налазим те,
опет јако грлим,
не престајем да волим
и да љубим.
Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге
Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге у нама.
Претвори нас у шкољке на морској обали живота.
А ветар кроз та тела дува, трагом неких сећања.
Испуњен са даљином твојих корака и близином твојих додира,
не одлазим, увек ти се враћам јер љубав нема потребу за објашњавањем,
и када је срећа и када је туга,
она је дубока и она је река,
тече свим мојим и твојим бићем.
Не знам по строфама да љубим,
али сваки део тела у коме твоја душа обитава
и у чијој коси ноћу лете свици
мислима далеким и лептирима шарених крила
чиним то лагано,
уморном руком уместо најфинијом свилом,
и уснама сувим јер жеђ престаје на твојим уснама,
а хладноћа на твојим образима.
Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге у нама...
За моју љубав певаћу полако
За моју љубав певаћу полако,
дише ми у срцу и пуно ме љуби
престаје да мисли кад ме грли јако,
за моју љубав певаћу полако.
Открио ми месец њено лепо лице,
шапнуо о сјају што га мудро крије,
на уснама шећер у грудима ватра
што ми руке веже око њеног врата.
За моју љубав певаћу полако
само тако може загрљај да траје
кад се усне споје, и струна задрхти
месец својим јатом чуваће нам леђа,
за моју љубав певаћу полако.
Дешавања у Београду
...Eлем и као што рекох блог-караванче од Ниш дошло у Београд, до испод Калемегдана где смо ја и Цица успешно паркирали ауто, да нам га душмани не однесу. Након успешног упаркиравања у делимично слепој и једносмерној улици, кренули смо одлучним корацима пут Калемегдана, пут ка Победнику од спортског центра 25.мај преко обале нама познате реке до душе негде плитке јер сплавови само што нису почели да лете у ваздуху, повукла се водица и оставила трагове цивилизације, шта рећи.
Да наставим, и тако ти ми гледамо неке мале тректорчиће (црвене, зелене и плаве) како се јуре док шишају траву у подножју старе тврђаве и около Небојшине куле и идеја да мазнемо два није упалила, следеће интересантно, пардон пре тракторчића били су параглајдери, проценио сам будући, обзиром да их је ветар виајо по пољанчету, а не у ваздуху, али ипак више волимо земљу тако да се нисмо шалили са њима.
И тако ти крене пењање до црквице, па чесмице, па капије и Калемегдан и нормално вребање прве клупице. Као закључак пређених километара и штрапарања по Калишу Цица донесе сладолед, поче мала ситна кишица и после кишице није била дуга пријатељи већ нешто веће, лепше, јаче и очекивано у 5 минута неиздржљивом ишчекивању ОН, замислите захвалио ми се што сам му довео ову његову напаст од човека тј. ЧИГРУ, МА ШАЛИМ се
Осим оно што могу да кажем у интермецу (Људи што ме Цица убила у појам током пута, само пије воду, кука на косу и меље, меље и нема дугме да се угаси, али је бре срећна и доброг срца, воли много једног дечка, упознао сам га и човек је ок.Знате да се шалим ЦИЦА ЈЕ ЈЕДНО ДИВНО СТВОРЕЊЕ КОЈЕ СЕ СМЕЈЕ и које свима прија)., величанствени дечко у кога је Цица заљубљена, трчећи га је шчепала у скоку само што га није појела очима и онда се смирила поред њега као бубица ( мислим да је била у режиму ћутања неколико минута ил сам се преварио---љубав је то).
Обзиром да нам се заједничко кретање провукло кроз Кнез Михајлову уличицу и то да ми нису дозволили да се одвојим од њих морао сам и њих лака срца и тешке памети да одведем у Мек Доналдс, увек га посетим у БГ кад дођем, једноставно то волим од малена, од студија, а и бре нешто се мора јести кад ми љубав није била у близини, зато су њих двоје само пили топле чоколаде.
Хмм, видите што је интересантно ЉУБАВ и ТОПЛА ЧОКОЛАДА (мислите о томе ево ја сад мислим док о томе пишем).
Даље где смо ишли заборавио сам, али Цица је испратила свог дечка и поново смо остали сами у Београду да поново кркамо, али не ја, него она ипак видите кад љубав тренутно оде од вас ви нагло огладните...
У хотелу Москва на Теразијама почели су блиски сусрети треће врсте, шалим се, били смо први, а онда су се појавили, други, трећи и четврти. Сви су били пријатни, обострано изненађени и одушевљени да се све ово дешава и да се људи упознају. Ја ето могу рећи да комуникација путем жица-компјутера може да доведе до ето пријатних људи различитих интересовања, размишљања и различитих година.
Кад год тако неког новог упознам кроз његове мисли, питања, приче и песме и уживо спојим слику и тон, приметим колико сам био више усамљен на свету, хоћу да кажем да смо много богати различитостима које су свима нама сличне (достижне и недостижне), персонификујем роман На Дрини ћуприја, али мостови пријатељства помажу да се свакидашње људске глупости превазиђу или схвате на другачији начин без отуђивања и повлачења у себе (тражења суштине у мраку, неке више филозофије друштва и колективне свести, појединца као маргине коју сами одређујемо).Пих нећу да филозофирам...
Углавном код особе А) фасцинирао ме уравнотежен однос у свему о чему смо причали, типичан став, дамско држање, учтивост и доследност у изношењу приче, примерени обострани прекиди у жељи да се нешто истакне, различити погледи на свет, али углавном своде се на исте, на опште прихваћене и признате вредности које треба да гајимо у себи и у другима. Љубав према обичним стварима које су срасле у живот човека и постале навика која сама од себе почиње да се шири у року од пола сата (љубав према плесу, према покрету тела, погледу ока и богатству духа, једном речју ПЛЕС).
Особа Б) Такође пријатна и фина са сличним особинама, додуше мало више повучена, више воли да слуша и прати погледом и да ужива у разговору у коме мало учествује, иначе остаје још времена за дружење и причу.
Особа В) је јако брза, изненадна и својим присуством наградила је присутне књигом Мали Принц уз образложење и жељу да ако већ имамо књигу, да исту поклонимо ономе ко је заслужује. Такође одушевљење и из особе В) је извукло да пуно прича и својим причама и размишљањима натера остале да се слатко боримо за реч у друштву. Обзиром да смо сви са различитим интересовањима и пословима и да сви имамоо свему све да кажемо било је супер.
Напољу се време мењало док смо причали о људским судбинама, коренима-пореклу, родословима, о етно селима о још не проглашеним туристичким дестинацијама, налазиштима, планинама и у земљи и у свету, све нам је то тако било близу и познато у описима у којима смо уживали.
Сутра дан је дошла и особа Г) иако у испитима и ако мало болесна, али жељна доброг дружења и веселог расположења што смо и показали, наша блог другарица није зажалила. Уз сокић на Калемегдану и вртоглаву гужву саобраћаја у Београду у времену од пола три до четири пробили смо се ка Смедереву и успут се уверили у јако пријатно друштво наше другарице, која је била јако фина и добра, ненаметљива пружајући нам гостопримство и причајући о догађајима који ће уследити у њеном месту и да треба доћи и уживати.
Све је било одлично и све је супер прошло.
Наставили смо путешествије ка Јагодини, мом родном граду у Поморављу већом брзином јер се Цици превртао од врућине, а ја топио уз волан и по седишту.
Стигосмо у Јагодину и кренусмо у једну малу туристичку туру( Аква парк, па излетнички парк у Потоку са трибинама и позорницом, у ЗОО нисм, али зато завршисмо у ресторану у парку и сауживањем у клопи сравнисмо наш путнички живот уз закључак да окупљања морају бити у околини Београда или на друго лепше место до кога сви бре можемо стићи без гужве и гурања.Нисмо ишли у музеј воштаних фигура итд...
Дошао је још један друг да се дружи са нама и после вожње мотором Цица је кренула за Алексинац бусом.
У суштини требамо се сви више дружити и писати.
Поздрав свима и будите оно што јесте, ја вас због тога волим...
Ово се дешавало у Београду 8. и 9. септембра када сте сви ви остали радили нешто друго.
Не постоји лек за рањено срце
Кап по кап,
у дну овог листа,
сливају се мисли,
у једну тачку,
црну на белом папиру.
Ставих је лако тешка срца иза једног периода и доброг времена. Ал као да је срце куцало другоме, тако је лако умела да ме воли, да прати моју сенку крајичком ока и срца, јер га је имала.
У лажним пољбцима лаж је била мала, у очима већ није тако, у њима сам грлио и љубио даљину и никада је нисам достигао, баш као ни она у мојим. Није свака наша пустиња била празна, али каравани су ретко пролазили, ми... , ми једноставно нисмо умелеи...
Тихо, на ивици овог прозора кап кише на мојим прстима и суморно јутро, светлост пуштена да хладним образима сија, али оно у њему ни кап ни ту светлост не осећа, ...срце је то...
Жалим само погледом ту даљину коју нисам са њом осетио заједно, била је бржа лаким кораком, као и њене мисли. Волео сам је због тога јер се нисмо срели у паузи погледа и без речи када је већ залазак Сунца спуштао ноћне свице да светлуцају за рад љубави која је остала у звездама, у мојим, у њеним очима.
Волео сам је исто, као и пре, зашто је и сада волим док патим, зашто ме заборав не загрли место ње?
Игром сенке у празном остали су само моји кораци на плафону празне собе као празне душе, плесом исте у тами, нисам нашао тишину у немиру, само гласну самоћу, заробљен у телу мушкарца,
није то бол,
то је немоћ да се окрене,
да се врате исписане странице,
да јој гласом заборава још једном на лицу видим тај мио осмех.
Да јој опростим и да је чујем, јер глас и нада задњи нестају иза човека, али то нисам могао, умео и знао, заборавио сам као што је и она заборавила део срца у мени и ја део у њој, вечно рањени, раном која не зараста, заборавом у коме се родила.
Све је то на почетку краја једна нада, нада умире задња, а мени су ветрови и кише ушли у плућа и ово јесење лишће што пада, падам и ја са њим.
То није тешко, угасим светло и сутра ме већ по ко зна који пут нађу како понављам име, склупчан у грозници док се тресем изгубљеног погледа и изнова тражим свој грех.
Као пријатељи, приђу ми у белом мантилу и смире инекцијом, али она није заборав или лек. Учините да не боли сваки пут ни јако ни слабо, погрешите и нећете погрешити, то више нисам ја, жалите човека кога нема, само је празна шкољка остала, учините то због сећања на њега.
А, после....после....
Баците пепео згаришта мог у море, нек ме однесе на њену обалу, где још игра траје, где ју је неко крив зауставио пре времена, сломио слику у огледалу мога срца. Нека јој сви опросте, ја ћу јој тада, када види у мојим очима да сам схватио лаж и превару којом се правдала...
П.С.
Тужна прича написана сада, за једно време из заборава.
Шта си ми ти...
У овом облаку испод Сунца
ко се све није сакрио,
а да дисати пре није могао,
умео и знао.
Ко је то обећао између твојих и мојих осећања
нашу срећу?
По шинама живота
и пречицама.
Кога је прст судбине
вратио или предодредио
да ти шапатом
склопи руке на колена
загрли лажно
и љуби у мраку.
Али ето некако се одвоје
саме од себе птице селице.
Ето тако почиње почетак,
јер крај не постоји
у људској души нема чистине
на којима она дише безбрижно,
зато је тако много избраздана
као земља испод облака
по шинама и пречицама живота,
и није прст судбине тај
већ наша слабост
да избора нема
већ само наметнутих решења.
Шта си ми ти?
Него бајка у коју слепо верујем
и ако се нисам родио испод звезда
сијале су за тамо неког другог
грејале су и нека ти греју срце идаље.
Шта си ми ти, него туга окупана болом
док је облак испод Сунца гушио моје биће,
терајући ме да дишем
беживотним сном
хиљаду мирисних латица руже
туђих вртова,
измешаних по мојим крвавим рукама
јер сваки је трн твој
само пољубац ветра у кожи
коју сам носи тешко,
тело ко река пустао да вијуга и бледи
и како су сви ти облаци немо пролазили
кроз моје очи.
Ипак брао сам руже и чекао сан да постане јава
у тихом очају веровао себи и срцу које дише за тебе.
Шта си ми ти него кап уздаха после кише
и то ветар уме да осуши и да обрише.
Волео сам, а волети више
колико је то?
То само ја знам.
Сада сам поред тебе ту,
у твојим очима
огледа се моја душа
избраздана,
спремна забораву
пољубаца и пољубца.
Изабери где боли и где дели
где шапуће новим звездама
твоја дуга коса у коврђама,
у рукама које ме грле,
додирују се топла тела,
заједно дишу срцем
свих немира.
Изабери где боли и где дели
да почетак почне да крај не постоји,
речима почни тишину, нек тишина буде у речима,
нек се сви хоризонти споје у један,
нек тај талас на мору прогута прошлост
као што бакарном бојом неба сакрије Сунце,
јер се уморило сијајући.
Шта си ми ти, него љубав
у младом месецу
који се појави
изненада.
Шта си ми ти?
Ти си ми сада све што желим
волети и ја просто волим.
У овом облаку испод Сунца
ко се све није сакрио,
а да дисати пре није могао,
умео и знао.
Некада сам се и ја крио,
а са тобом се појавио,
научио и дисао...
Љубав је превише близу
Вечерас си пришла превише близу
и срце те је загрлило јако,
а усне су љубиле полако
твоје чело,
твоје очи,
твоје образе,
твоје усне
и твој нежни врат.
Руке вођене тихим немиром
миловале су лагано
твоју косу,
твоја рамена,
твоје лактове,
твој струк
и поново се вратиле
да умију твоје лице
и заплету прсте у твојој коси.
Како је срећа лако достижна у твојим очима,
ја сам је видео и носим је у свом срцу сада.
П.С.
Желим да сви волите, ово је моја најсебичнија жеља коју никад из себе нећу избацити.
Руком загрљени и срцем ближи
Добар у срцу и бригом у магли
понекад он шета реком која тихо тече.
Није сам у тами и понеко светло
испод загрљаја затрепери.
Глава на његовом рамену
и нежна рука око струка
уз пољубац кад осети
мио поглед
на њеним уснама
као сан...
Кораком против ветрењача
стоје витезови туђих краљевства
и хиљаду ружа мириси
судбину скројили,
послали црвене латице
ветром киша немирне
на нежне руке
принцезине.
Ал једна не,
само једна латица
мога срца
краљица.
Глава на њеном рамену
и нежна рука око струка
уз пољубац да осети
поглед мио
на њеним уснама
као сан...
Наши тихи кораци
низ реку плове
бродови папирни,
принцезе и принчеви нестају,
латице руже путују
мирисом до срца
сустижу
сваку ноћ у дан претварају.
Само једна моја је,
латицом руже
покрила,
срце моје
својим очима
пробудила.
А бе Ниш није миш
..И тако ти елем ја у тренутку решим данас за Ниш пошто сам јел те на одмору...успут видим Цицу да се врзма по нету и нешто жврља, пардон (није то песма то су само поређана топла осећања), са моје стране рекао бих степениште где је сваки степеник врло битан и вредан у његовом и њеном срцу, па браћо и сестре скувај те се ако ми не верујете, ја јој верујем, видео сам и уверио се у њеним очима. Девојка стварно воли, мннннооооггоо, ал немојте да кажете да је то песма иначе ће те проћи као Андријана, без огреботине јер се наша Цица само смеје.
Са друге стране овог света од струје и жичица појавио се Пинокио, спреман за родитељски састанак и још милион неких наводно обавеза, ал расположен такође за дружење и нормално као сваки наш неверни Тома није веровао док нас није видео.
Успут она као педагог држи стварно корисне, али екстра кратке родитељске састанке просто пожелиш све оне који су каснили на родитељски од родитеља да пошаљеш ко директора, јер нису лајали на звезде.
Ако неко није разумео, били смо на родитељском састанку комисијски и оценили га са оценом успешан 9 плус.
Пре тога и у међувремену, пљуснуо је сладолед, коктелчић, а и нестала струја јер се појавила фамозно успешна, пословна социјално друштвена брза посластичарка и свемогући уметник у пушењу задњег дима отмених цигара Илузија или је то стварно била Илузија.
Све је то пропраћено сликама и веселим осмесима, дружењем од срца итд. баш онако како се уме и зна, слике ће те наћи код Цица мице, Андријане и Пинокија, нажалост ја сам још увек на дајл апуууу, првржен старим спорим вредностима.
И кад је свему можда био крај десио се почетак једне дивне вечеринке у кафани где као не излази Пинокијо, и где она нема никакву протекцију, ште се на први поглед лако није могло видети, ал је зато било јако укусно ( поучно за наше стомаке ).
Напомена:
У овој причи није било измишљених ликова, свака сличност са овим особама је реално могућа, нико од њих није тражен од стране наопаких органа реда и мира и евентуалне санитарне инспекције, али постоји сумња да су се у граду Нишу стварно, алиии стварно гласно смејали, сликали и паркиравали на травнатим површинама.
Исто тако научно је доказано да прекомерна доза смеха и сладоледа изазива одређена лучења из опет тамо неких наших битних жлезда нешто такође битно по наше здравље што нам помаже у превазилажењу свакодневних проблема и смањењу стреса, па Вам ја ван оног Телешопа топло препоручујем конзумирање истог на сличан или овај, онај начин у вашем месту пребивалишта , станишта и службовања.
За ове стручне медицинске савете који Вам у претходним редовима нису били довољно јасни, обратите се Сањарењу56 знате већ на коју адресу (Валцер).
За крај Вам чисто обећавам сличне манифестације веселог срца и духа у непланирано и изненадно време, а сад пар питања::::
Јел знате где се налази Панама? Па , мммммм, мммммм, да није у Јужној Америци итд...
Поздрав свим веселим људима и онима који ће се тако осећати, видимо се, а сад одох да нађем Алфа, сумњам да се завуко у фрижидер.
Као суза у кристалу и љубав на крају
....Ако те поново сретнем у том граду где су моја осећања остала као суза у леду, невидљива, без боја, да ли ће кристал пући, и из твога ока можда сјај загрлити моје сломљено срце и празну сузу?
Ја не знам колико сам био јак и окренут леђима док је топот гласне тишине у мени
и иза мене вриштао сваким кораком, жмурећи и гледајући сенке што је крошња
кестена у порти беле цркве правила.
Да, и сенке су такође бежале, али су их моје очи сузама јуриле, а онда
су сузе снегом нестале, на прозору аутобуса у кристал се претвориле.
Тако је сигурна рука почела по први пут једном давно да дрхти.
Тако је љубав по први пут осетила пораз од једног бића.
Тако сам имао и нисам имао све.
Тако је одједном све постало узрок и последица, агрегатно стање мога срца постало
је хладна фузија".....
Овде сам добио напад филозофије или ти, љубав према мудрости...
Не знам, нисама и не желим да будем опроштај у овом времену.
Речи које пишем понекад прелију чашу туге која је на столу живота
обично ближа од оне са срећом.
Исто је делити срећу и тугу, ако је неузвраћена,
јер нема сагласности срца и тачке верности да остави печат једном времену.
Пролазност је опроштај залудним и онима што крате краће и говоре дуже,
јер залудан опроштај не тражи никад, а онај ко прича не живи у тишини вечности.
Човек се мења срцем, а мозак доживљава преображај речи које се врате од других.
Нико није слободан сам од себе и исто тако није заробљен својим срцем,
мислима и телом, дух је онај који га чини слободним и заробљеним истовремено.
Не постоје вечне дилеме, већ категорије, нисам сасвим сигуран и то потврђујем?
Е овде сам пао из филозофије, тако је одлучило срце...
Поздрављам све који воле и који се спремају то да ураде, најбоља филозофија живота
је да искрено волите.
