Није као Понедељак

Па да, ко ће то порећи, одмор дуго ишчекиван дође и брзо прође, ми испали из седла, јуримо за коњем, можда смешно, али стварно јесте.

Не волим понедељак, али и то је дан у недељи, а недеља је далеко. Ма, ништа у својој шали већ видим доста насмејаних очију. Ја се смејем и личим на неко мало срећно спадало људима на послу, нађем се и за правду и за неправду, лично повређен или потказан, мада ме казне за сада не стижу. Није да не волим да сам у центру пажње, али не могу без позитивних људи око себе и не могу да их не гурам да раде нешто позитивно и да праве свет бољим местом за нове и старе, мада сви у суштини стварно волимо музику.

Најбоље је да дан Понедељак почне са музиком, а онда са гомилом папира испред носа на столу. Ти се пресвлачиш у одело и онако обратиш пажњу на оне ивице које су се савиле на некој више, а на некој мање хартији и ти одлучиш баш да избегнеш ону која је више савијена.

И да ииииии буде још веће шеф те пита баш за ту око пола три кад се спремамо сви за одлазак са посла и иииииии цврц, слагао сам вас, ја увек узмем ту прву и онда све остало.

Шта је буквално твоја ствар избора, пита ли се стварно неко од вас док ово чита?

Да прихвати Понедељак као понедељак код већине или да то и себи и другима претвори у дан вредан пажње, успеха и осмеха.

Ја сам тај који мењам и гурам, а шта сте ви?

Две дистанце

Мислим да многи који у свом животу осете љубав и тугу, постају богатији за нешто што је само по себи искрено, значајно и што се не може описати тако добро и ухватљиво као осећај у срцу.

Исто тако тај осећај је доста дубок, трајан и сећање га неће избрисати, било шта друго га може само ублажити временом.

Ствар је у томе да у суштини не постоји тачан период када ће се десити те ствари и оставити траг у нама.

Постоје узроци и последице, као и правила, али наш живот није исписана страница хартије, потурена под нос за читање, има већи смисао, а тај већи је да нађемо нашу другу половину и да створимо још два или више живота после нас уз све напредније социолошке, културолошке, егзистенцијалне факторе како би се живот унапређивао и усклађивао са природом и човеком који живи у њој.

Ја могу за себе да кажем да сам спознао и љубав и тугу и да су у мени увек биле и остале две дистанце на једној правој, ја сам можда једна тачка у равни која све то посматра, а на коју оне утичу.

Математички доста ствари и других једначина могу апстрактно да описују разна стања, тј. да наука да, поједина објашњења која су нам потребна, али нажалост поставка једначине за љубав и тугу не постоји, али узрок-последице једна другој дају.

Сада поново размишљам о тим осећањима, могу само рећи да сам на две дистанце, да је једна љубав и да је друга туга, помирити их значи живети између њих (апстрактно, али практично).

Када бих покушао да сведем рачуницу, ја бих то апстрактно рекао без заграда да је он коначан када се човеку испуни срце, када га године узму под своје, када се унуци и унуке чују у гласном смеху по дворишту...толико бар за сада знам, остало би било баш права апстракција, а можда сам и овде мало прешао границу, не замерите човек осети и оно што не разуме....

Тражим те

Тражим те кад Сунце зађе,

када се облаци изгубе,

а звезде појаве.

 

Тражим те,

тамо где је светлост

створила боје,

где је река одвојила обале,

 

Тражим те,

али не желим само да те нађем.

 

Желим те,

као жедна земља кишу.

 

Чујеш ли ме,

у ветру који ме носи,

у мирису пољског цвећа.

 

Изгубљен сам,

а сањам исти сан, 

као да знам,

као да знаш,

у твојим грудима куца моје срце.

 

Налазим те,

опет јако грлим,

не престајем да волим

и да љубим.

 

 

Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге

Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге у нама.

Претвори нас у шкољке на морској обали живота.

А ветар кроз та тела дува, трагом неких сећања.

Испуњен са даљином твојих корака и близином твојих додира,

не одлазим, увек ти се враћам јер љубав нема потребу за објашњавањем,

и када је срећа и када је туга,

она је дубока и она је река,

тече свим мојим и твојим бићем.

 

Не знам по строфама да љубим,

али сваки део тела у коме твоја душа обитава

и у чијој коси ноћу лете свици 

мислима далеким и лептирима шарених крила 

чиним то лагано,

уморном руком уместо најфинијом свилом,

и уснама сувим јер жеђ престаје на твојим уснама,

а хладноћа на твојим образима.

 

Колико тога прође једним таласом среће, једним таласом туге у нама...

За моју љубав певаћу полако

За моју љубав певаћу полако,

дише ми у срцу и пуно ме љуби

престаје да мисли кад ме грли јако,

за моју љубав певаћу полако.

 

Открио ми месец њено лепо лице,

шапнуо о сјају што га мудро крије,

на уснама шећер у грудима ватра

што ми руке веже око њеног врата.

 

За моју љубав певаћу полако

само тако може загрљај да траје

кад се усне споје, и струна задрхти

месец својим јатом чуваће нам леђа,

за моју љубав певаћу полако. 

Дешавања у Београду

...Eлем и као што рекох блог-караванче од Ниш дошло у Београд, до испод Калемегдана где смо ја и Цица успешно паркирали ауто, да нам га душмани не однесу. Након успешног упаркиравања у делимично слепој и једносмерној улици, кренули смо одлучним корацима пут Калемегдана, пут ка Победнику од спортског центра 25.мај преко обале нама познате реке до душе негде плитке јер сплавови само што нису почели да лете у ваздуху, повукла се водица и оставила трагове цивилизације, шта рећи.

Да наставим, и тако ти ми гледамо неке мале тректорчиће (црвене, зелене и плаве) како се јуре док шишају траву у подножју старе тврђаве и около Небојшине куле и идеја да мазнемо два није упалила, следеће интересантно, пардон пре тракторчића били су параглајдери, проценио сам будући, обзиром да их је ветар виајо по пољанчету, а не у ваздуху, али ипак више волимо земљу тако да се нисмо шалили са њима.

И тако ти крене пењање до црквице, па чесмице, па капије и Калемегдан и нормално вребање прве клупице. Као закључак пређених километара и штрапарања по Калишу Цица донесе сладолед, поче мала ситна кишица и после кишице није била дуга пријатељи већ нешто веће, лепше, јаче и очекивано у 5 минута неиздржљивом ишчекивању ОН, замислите захвалио ми се што сам му довео ову његову напаст од човека тј. ЧИГРУ, МА ШАЛИМ се

Осим оно што могу да кажем у интермецу (Људи што ме Цица убила у појам током пута, само пије воду, кука на косу и меље, меље и нема дугме да се угаси, али је бре срећна и доброг срца, воли много једног дечка, упознао сам га и човек је ок.Знате да се шалим  ЦИЦА ЈЕ ЈЕДНО ДИВНО СТВОРЕЊЕ КОЈЕ СЕ СМЕЈЕ и које свима прија)., величанствени дечко у кога је Цица заљубљена, трчећи га је шчепала у скоку само што га није појела очима и онда се смирила поред њега као бубица ( мислим да је била у режиму ћутања неколико минута ил сам се преварио---љубав је то).

Обзиром да нам се заједничко кретање провукло кроз Кнез Михајлову уличицу и то да ми нису дозволили да се одвојим од њих морао сам и њих лака срца и тешке памети да одведем у Мек Доналдс, увек га посетим у БГ кад дођем, једноставно то волим од малена, од студија, а и бре нешто се мора јести кад ми љубав није била у близини, зато су њих двоје само пили топле чоколаде.

Хмм, видите што је интересантно ЉУБАВ и ТОПЛА ЧОКОЛАДА (мислите о томе ево ја сад мислим док о томе пишем).

Даље где смо ишли заборавио сам, али Цица је испратила свог дечка и поново смо остали сами у Београду да поново кркамо, али не ја, него она ипак видите кад љубав тренутно оде од вас ви нагло огладните...

У хотелу Москва на Теразијама почели су блиски сусрети треће врсте, шалим се, били смо први, а онда су се појавили, други, трећи и четврти. Сви су били пријатни, обострано изненађени и одушевљени да се све ово дешава и да се људи упознају. Ја ето могу рећи да комуникација путем жица-компјутера може да доведе до ето пријатних људи различитих интересовања, размишљања и различитих година. 

Кад год тако неког новог упознам кроз његове мисли, питања, приче и песме и уживо спојим слику и тон, приметим колико сам био више усамљен на свету, хоћу да кажем да смо много богати различитостима које су свима нама сличне (достижне и недостижне), персонификујем роман На Дрини ћуприја, али мостови пријатељства помажу да се свакидашње људске глупости превазиђу или схвате на другачији начин без отуђивања и повлачења у себе (тражења суштине у мраку, неке више филозофије друштва и колективне свести, појединца као маргине коју сами одређујемо).Пих нећу да филозофирам...

Углавном код особе А) фасцинирао ме уравнотежен однос у свему о чему смо причали, типичан став, дамско држање, учтивост и доследност у изношењу приче, примерени обострани прекиди у жељи да се нешто истакне, различити погледи на свет, али углавном своде се на исте, на опште прихваћене и признате вредности које треба да гајимо у себи и у другима. Љубав према обичним стварима које су срасле у живот човека и постале навика која сама од себе почиње да се шири у року од пола сата (љубав према плесу, према покрету тела, погледу ока и богатству духа, једном речју ПЛЕС).

Особа Б) Такође пријатна и фина са сличним особинама, додуше мало више повучена, више воли да слуша и прати погледом и да ужива у разговору у коме мало учествује, иначе остаје још времена за дружење и причу.

Особа В) је јако брза, изненадна и својим присуством наградила је присутне књигом Мали Принц уз образложење и жељу да ако већ имамо књигу, да исту поклонимо ономе ко је заслужује. Такође одушевљење и из особе В) је извукло да пуно прича и својим причама и размишљањима натера остале да се слатко боримо за реч у друштву. Обзиром да смо сви са различитим интересовањима и пословима и да сви имамоо свему све да кажемо било је супер.

Напољу се време мењало док смо причали о људским судбинама, коренима-пореклу, родословима, о етно селима о још не проглашеним туристичким дестинацијама, налазиштима, планинама и у земљи и у свету, све нам је то тако било близу и познато у описима у којима смо уживали.

Сутра дан је дошла и особа  Г) иако у испитима и ако мало болесна, али жељна доброг дружења и веселог расположења што смо и показали, наша блог другарица није зажалила. Уз сокић на Калемегдану и вртоглаву гужву саобраћаја у Београду у времену од пола три до четири пробили смо се ка Смедереву и успут се уверили у јако пријатно друштво наше другарице, која је била јако фина и добра, ненаметљива пружајући нам гостопримство и причајући о догађајима који ће уследити у њеном месту и да треба доћи и уживати.

Све је било одлично и све је супер прошло.

Наставили смо путешествије ка Јагодини, мом родном граду у Поморављу већом брзином јер се Цици превртао од врућине, а ја топио уз волан и по седишту.

Стигосмо у Јагодину и кренусмо у једну малу туристичку туру( Аква парк, па излетнички парк у Потоку са трибинама и позорницом, у ЗОО нисм, али зато завршисмо у ресторану у парку и сауживањем у клопи сравнисмо наш путнички живот уз закључак да окупљања морају бити у околини Београда или на друго лепше место до кога сви бре можемо стићи без гужве и гурања.Нисмо ишли у музеј воштаних фигура итд...

Дошао је још један друг да се дружи са нама и после вожње мотором Цица је кренула за Алексинац бусом.

У суштини требамо се сви више дружити и писати.

Поздрав свима и будите оно што јесте, ја вас због тога волим...

Ово се дешавало у Београду 8. и 9. септембра када сте сви ви остали радили нешто друго. 

 

 

Не постоји лек за рањено срце

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Кап по кап,

у дну овог листа,

сливају се мисли,

у једну тачку,

црну на белом папиру.

 

Ставих је лако тешка срца иза једног периода и доброг времена. Ал као да је срце куцало другоме, тако је лако умела да ме воли, да прати моју сенку крајичком ока и срца, јер га је имала.

 

У лажним пољбцима лаж је била мала, у очима већ није тако, у њима сам грлио и љубио даљину и никада је нисам достигао, баш као ни она у мојим. Није свака наша пустиња била празна, али каравани су ретко пролазили, ми... , ми једноставно нисмо умелеи...

 

Тихо, на ивици овог прозора кап кише на мојим прстима и суморно јутро, светлост пуштена да хладним образима сија, али оно у њему ни кап ни ту светлост не осећа, ...срце је то...

 

Жалим само погледом ту даљину коју нисам са њом осетио заједно, била је бржа лаким кораком, као и њене мисли. Волео сам је због тога јер се нисмо срели у паузи погледа и без речи када је већ залазак Сунца спуштао ноћне свице да светлуцају  за рад љубави која је остала у звездама, у мојим, у њеним очима.

 

Волео сам је исто, као и пре, зашто је и сада волим  док патим, зашто ме заборав не загрли место ње?

 

Игром сенке у празном остали су само моји кораци на плафону празне собе као празне душе, плесом исте у тами, нисам нашао тишину у немиру, само гласну самоћу, заробљен у телу мушкарца,

није то бол,

то је немоћ да се окрене,

да се врате исписане странице,

да јој гласом заборава још једном на лицу видим тај мио осмех.

 

Да јој опростим и да је чујем, јер глас и нада задњи нестају иза човека, али то нисам могао, умео и знао, заборавио сам као што је и она заборавила део срца у мени и ја део у њој, вечно рањени, раном која не зараста, заборавом у коме се родила.

 

Све је то на почетку краја једна нада, нада умире задња, а мени су ветрови и кише ушли у плућа и ово јесење лишће што пада, падам и ја са њим.

 

То није тешко, угасим светло и сутра ме већ по ко зна који пут нађу како понављам име, склупчан у грозници док се тресем изгубљеног погледа и изнова тражим свој грех.

 

Као пријатељи, приђу ми у белом мантилу и смире инекцијом, али она није заборав или лек. Учините да не боли сваки пут ни јако ни слабо, погрешите и нећете погрешити, то више нисам ја, жалите човека кога нема, само је празна шкољка остала, учините то због сећања на њега.

 

А, после....после....

 

Баците пепео згаришта мог у море, нек ме однесе на њену обалу, где још игра траје, где ју је неко крив зауставио пре времена, сломио слику у огледалу мога срца. Нека јој сви опросте, ја ћу јој тада, када види у мојим очима да сам схватио лаж и превару којом се правдала...

 

П.С.

Тужна прича написана сада, за једно време из заборава.

Шта си ми ти...

У овом облаку испод Сунца

ко се све није сакрио,

а да дисати пре није могао,

умео и знао.

 

Ко је то обећао између твојих и мојих осећања

нашу срећу?

По шинама живота

и пречицама.

Кога је прст судбине

вратио или предодредио

да ти шапатом

склопи руке на колена

загрли лажно

и љуби у мраку.

 

Али ето некако се одвоје 

саме од себе птице селице.

Ето тако почиње почетак,

јер крај не постоји

у људској души нема чистине

на којима она дише безбрижно,

зато је тако много избраздана

као земља испод облака

по шинама и пречицама живота,

и није прст судбине тај

већ наша слабост 

да избора нема

већ само наметнутих решења.

 

Шта си ми ти?

Него бајка у коју слепо верујем

и ако се нисам родио испод звезда

сијале су за тамо неког другог

грејале су и нека ти греју срце идаље.

 

Шта си ми ти, него туга окупана болом

док је облак испод Сунца гушио моје биће,

терајући ме да дишем

беживотним сном

хиљаду мирисних латица руже

туђих вртова,

измешаних по мојим крвавим рукама

јер сваки је трн твој

само пољубац ветра у кожи

коју сам носи тешко,

тело ко река пустао да вијуга и бледи

и како су сви ти облаци немо пролазили 

кроз моје очи.

Ипак брао сам руже и чекао сан да постане јава

у тихом очају веровао себи и срцу које дише за тебе.

 

Шта си ми ти него кап уздаха после кише

и то ветар уме да осуши и да обрише.

 

Волео сам, а волети више

колико је то?

То само ја знам.

 

Сада сам поред тебе ту,

у твојим очима

огледа се моја душа

избраздана,

спремна забораву

пољубаца и пољубца.

Изабери где боли и где дели

где шапуће новим звездама 

твоја дуга коса у коврђама,

у рукама које ме грле,

додирују се топла тела,

заједно дишу срцем

свих немира.

Изабери где боли и где дели

да почетак почне да крај не постоји,

речима почни тишину, нек тишина буде у речима,

нек се сви хоризонти споје у један,

нек тај талас на мору прогута прошлост

као што бакарном бојом неба сакрије Сунце,

јер се уморило сијајући.

 

Шта си ми ти, него љубав

у младом месецу

који се појави

изненада.

 

Шта си ми ти?

 

Ти си ми сада све што желим

волети и ја просто волим.

 

У овом облаку испод Сунца

ко се све није сакрио,

а да дисати пре није могао,

умео и знао.

 

Некада сам се и ја крио,

а са тобом се појавио,

научио и дисао...

 

 

Љубав је превише близу

Вечерас си пришла превише близу

и срце те је загрлило јако,

а усне су љубиле полако

твоје чело,

твоје очи,

твоје образе,

твоје усне

и твој нежни врат.

 

Руке вођене тихим немиром

миловале су лагано

твоју косу,

твоја рамена,

твоје лактове,

твој струк

и поново се вратиле 

да умију твоје лице

и заплету прсте у твојој коси.

 

Како је срећа лако достижна у твојим очима,

ја сам је видео и носим је у свом срцу сада.

 

П.С.

Желим да сви волите, ово је моја најсебичнија жеља коју никад из себе нећу избацити.

 

Руком загрљени и срцем ближи

Добар у срцу и бригом у магли

понекад он шета реком која тихо тече.

 

Није сам у тами и понеко светло

испод загрљаја затрепери.

 

Глава на његовом рамену

и нежна рука око струка

уз пољубац кад осети

мио поглед

на њеним уснама

као сан...

 

Кораком против ветрењача

стоје витезови туђих краљевства

и хиљаду ружа мириси

судбину скројили,

послали црвене латице

ветром киша немирне

на нежне руке

принцезине.

 

Ал једна не,

само једна латица 

мога срца 

краљица.

 

Глава на њеном рамену

и нежна рука око струка

уз пољубац да осети

поглед мио

на њеним уснама

као сан...

 

Наши тихи кораци

низ реку плове

бродови папирни,

принцезе и принчеви нестају,

латице руже путују

мирисом до срца 

сустижу

сваку ноћ у дан претварају.

 

Само једна моја је,

латицом руже

покрила,

срце моје

својим очима

пробудила. 

 

А бе Ниш није миш

..И тако ти елем ја у тренутку решим данас за Ниш пошто сам јел те на одмору...успут видим Цицу да се врзма по нету и нешто жврља, пардон (није то песма то су само поређана топла осећања), са моје стране рекао бих степениште где је сваки степеник врло битан и вредан у његовом и њеном срцу, па браћо и сестре скувај те се ако ми не верујете, ја јој верујем, видео сам и уверио се у њеним очима. Девојка стварно воли, мннннооооггоо, ал немојте да кажете да је то песма иначе ће те проћи као Андријана, без огреботине јер се наша Цица само смеје.

Са друге стране овог света од струје и жичица појавио се Пинокио, спреман за родитељски састанак и још милион неких наводно обавеза, ал расположен такође за дружење и нормално као сваки наш неверни Тома није веровао док нас није видео.

Успут она као педагог држи стварно корисне, али екстра кратке родитељске састанке просто пожелиш све оне који су каснили на родитељски од родитеља да пошаљеш ко директора, јер нису лајали на звезде.

Ако неко није разумео, били смо на родитељском састанку комисијски и оценили га са оценом успешан 9 плус.

Пре тога и у међувремену, пљуснуо је сладолед, коктелчић, а и нестала струја јер се појавила фамозно успешна, пословна социјално друштвена брза посластичарка и свемогући уметник у пушењу задњег дима отмених цигара Илузија или је то стварно била Илузија.

Све је то пропраћено сликама и веселим осмесима, дружењем од срца итд. баш онако како се уме и зна, слике ће те наћи код Цица мице, Андријане и Пинокија, нажалост ја сам још увек на дајл апуууу, првржен старим спорим вредностима.

И кад је свему можда био крај десио се почетак једне дивне вечеринке у кафани где као не излази Пинокијо, и где она нема никакву протекцију, ште се на први поглед лако није могло видети, ал је зато било јако укусно ( поучно за наше стомаке ).

Напомена:

У овој причи није било измишљених ликова, свака сличност са овим особама је реално могућа, нико од њих није тражен од стране наопаких органа реда и мира и евентуалне санитарне инспекције, али постоји сумња да су се у граду Нишу стварно, алиии стварно гласно смејали, сликали и паркиравали на травнатим површинама.

Исто тако научно је доказано да прекомерна доза смеха и сладоледа изазива одређена лучења из опет тамо неких наших битних жлезда нешто такође битно по наше здравље што нам помаже у превазилажењу свакодневних проблема и смањењу стреса, па Вам ја ван оног Телешопа топло препоручујем конзумирање истог на сличан или овај, онај начин у вашем месту пребивалишта , станишта и службовања.

За ове стручне медицинске савете који Вам у претходним редовима нису били довољно јасни, обратите се Сањарењу56 знате већ на коју адресу (Валцер).

За крај Вам чисто обећавам сличне манифестације веселог срца и духа у непланирано и изненадно време, а сад пар питања::::

Јел знате где се налази Панама? Па , мммммм, мммммм, да није у Јужној Америци итд...

 

Поздрав свим веселим људима и онима који ће се тако осећати, видимо се, а сад одох да нађем Алфа, сумњам да се завуко у фрижидер. 

Као суза у кристалу и љубав на крају

....Ако те поново сретнем у том граду где су моја осећања остала као суза у леду, невидљива, без боја, да ли ће кристал пући, и из твога ока можда сјај загрлити моје сломљено срце и празну сузу?

Ја не знам колико сам био јак и окренут леђима док је топот гласне тишине у мени

и иза мене вриштао сваким кораком, жмурећи и гледајући сенке што је крошња

кестена у порти беле цркве правила.

Да, и сенке су такође бежале, али су их моје очи сузама јуриле, а онда

су сузе снегом нестале, на прозору аутобуса у кристал се претвориле.

Тако је сигурна рука почела по први пут једном давно да дрхти.

Тако је љубав по први пут осетила пораз од једног бића.

Тако сам имао и нисам имао све.

Тако је одједном све постало узрок и последица, агрегатно стање мога срца постало

је хладна фузија".....

 

Овде сам добио напад филозофије или ти, љубав према мудрости... 

 

Не знам, нисама и не желим да будем опроштај у овом времену. 

Речи које пишем понекад прелију чашу туге која је на столу живота

обично ближа од оне са срећом.

 

Исто је делити срећу и тугу, ако је неузвраћена,

јер нема сагласности срца и тачке верности да остави печат једном времену.

 

Пролазност је опроштај залудним и онима што крате краће и говоре дуже,

јер залудан опроштај не тражи никад, а онај ко прича не живи у тишини вечности.

 

Човек се мења срцем, а мозак доживљава преображај речи које се врате од других.

Нико није слободан сам од себе и исто тако није заробљен својим срцем, 

мислима и телом, дух је онај који га чини слободним и заробљеним истовремено.

 

Не постоје вечне дилеме, већ категорије, нисам сасвим сигуран и то потврђујем?

Е овде сам пао из филозофије, тако је одлучило срце...

 

Поздрављам све који воле и који се спремају то да ураде, најбоља филозофија живота

је да искрено волите. 

 

Из фиоке успомена

Шетам по својим мислима као по фиокама, испрекидано отварам сваку и остављам до пола да вири сваштара из њих баш као и из мене.

Ништа није заборављено, сваки је лист хартије исписан макар до пола, са и без гаранције да ће мастило као и младеж остати док не пожути папир.

Колико је тога простог написано у свим тим редовима што штампаних, а што писаних оловком са мастилом. Зашто смо сви навикли на углавном на плаво мастило?

Не знам.

Није ни реч ни место понекад довољно да себе у тим давним тренуцима препознам,

али волим да тумарам и да се сећам шта сам и када сам писао и читао. Исто тако, лако

ми је да се ослоним на те жуте папире сакупљене са свих тих места где су некада стајали,

а сада су само у фиокама.

Као да немају душу, али ја их ценим, имају за мене неки чудан склад, баш као и сада

он долази до изражаја, ево осећам под прстима, сваки притисак свих тих осећања и

лепих речи, изговорено-написаних, послатих далеко и близу твом и мом срцу 

у једном уздаху и сада тихом издаху.

Склад јесени која долази да прође и остави још једну јесен у зими на образу-срцу и 

тој танкој кожим, мали кратки ожиљак сећања. Баш ме вуче срце да прочитам текст

давно заљубљеног дечака....."....по први пут у животу спустио сам руку

на твоје раме, а онда пољубио твој мекани врат попут лабудовог и осетио твоју руку на

мом крилу. И као да је ватра у мојој крви кренула да гори све јаче и да је ветар носи,

а ја се лагано и грчио и топио, свестан њене љубави, поверења и тих дивних, топлих

кестенастих очију из којих је мед текао у моје срце. Волео сам те и пре него што сам те

упознао, а да то нисам знао, јер волети овако као што волим то је више од живота,

то је више од свега у шта се кунем и у шта верујем да знам да ћу икада знати. Пишем

ти овако јер те превише осећам у свим сенкама у сваком светлу и сваком мраку,

пишем ти колико ми је тешко у свој лакоћи овога света, јер ме окружује празнином

без тебе, пишем ти јер је сивило овог живота без твојих боја бледо и безбојно, 

загушљиво и неиздрживо. Пиши ми све оне пољупце који ме љубе по козна који пут,

ко што их ја узвраћам и шаљем јер реч на телефону и реч на папиру нису исто, са 

папиром на срцу и на стражи могу да спавам и да ходом, да се нажалост и будим,

али само без тебе, овај пут, задњи пут.."....

Толико је тога ту изгребано зубом времена у жуто, али свако слово и свака реч још

увек више вреде од слатких снова који немају суштину без њих. Тражити их и наћи 

на начин да једном годишње сређујеш фиоке, успомене или да тражиш оно што не 

нађеш, а нађеш оно што не тражиш и на крају поделиш са оним кога не видиш....

ко зна зашто је то добро, па добро је и за ове електронске странице које се боје

коментарима свих нас, добро је и више него што схватам и више него што се ноте

са виолинским кључем везују за речи риме, кратке и дуге песме исписане срцем и 

нитом љубавних речи, једном давно изречених у кратким уздасима.

Добро је, јер се употпуњују тренуци када смо некада празни, празнином своје моћи у

немоћи тренутка у времену, када смо без позајмице, а позајмљујемо минус без минуса,

добро је, јер смо и тада богати овим минусом који није минус једино овде и једино

увек овде нема празнина.

 

Нашао сам сидро брода који је пловио по мору њеног срца и поделио га са Вама, 

украо од заборава да вечно неке ватре пали на ужареним даскама живота... 

 

Познајеш ме

Тамо док ветар дува на оближњем брду, где се сусрећу облаци и шуме старих храстова једно дете је трчало. 

Не то није било тако давно, описано у некој бајци,не тако далеко, баш насупрот

томе било је врло близу мени и теби.

Ти си посматрач, а ја твоје очи,у бајкама бих ти приповедао ко је ко и чија је 

то принцеза, али ово није бајка. 

Некад је његово срце, срце детета било јаче од туге, а слабије од плача и она је 

знала то, али су се одјеци неке тужне песме увек привијали уз његове груди и гушиле

срећу у његовим очима и срцу, а оно је куцало тихо годинама које су расле у вртоглавом

низу. И све би тако као кроз неку башту, кроз милион црвених латица нежна,

бела, мека рука жене прошла мирисним круницама и пољуљала њихов јутарњи сан 

који је роса оставила, али није могло тако.

У мом животу одрасли су моји страхови, све моје туге и срећа је нашла своје место,

очима једне девојке и у љубави њеног срца, и опет некако врати се тај ветар са 

оближњих брда, спојен облацима спуштених тек изнад крошња старих храстова на

ивици шуме одрастања. 

Причао бих ти још пријатељу мој, овим речима, али оне расту баш као и сви други

око мене, добијају боре, седе, сазревају и брже и спорије и живот пролази, 

упакован у много сличних јесени које долазе после лета.

Ја волим јесен када споро долази неким данима и када лето украде још понеки 

јесењи дан, све има своју драж.

Тај пољубац који јој оставим у оном трену дубоко погледом у тако миле и дивне очи

и загрљају који је јачи од сваке туге остане да лети у срцу, да греје више него што 

ће сво време овога света борама исписати тугу на мојим образима и мојој кожи.

И то дете на ветру што окреће своју главицу ружи ветрова у мени, поново ће бити

срећно и поново ће трчати својим речима пут утабаних стаза својих пријатеља,

песмама и причама многих блогера.

Руке ће остати вечно исте у загрљају којим греју своје најмилије биће иако избраздане,

али вечно топле и немирне створене да грле.

Пружам Вам своје руке... 

 

 

Даљина у мени

Са шеширом пуним снова корача улицама града изврнутих џепова, кловн на штакама. Смеје се ветар у песмама карневала кроз бучан и светлуцав ватромет на звезданом небу у луци снова на мирном мору поред камених хриди које скупљају садашњост посматрача упртих погледа у небо.

Не знам зашто се котрљају мисли у мени, у водолији који сам ухвати себе у тренутку

који је застао, ето чисто да нешто запамти што је видео сањивим очима, јер увек део

његове душе сања или спава најлепшим сновима. Не знам...

Све те улице, сви ти људи у њима, срећни су када се слави, тај тренутак једне ноћи

оставља трагове, довољно видљиве око нас, али маглом прекривене-сакривене обичном

погледу који посматрач догађаја не види тако дубоко и далеко, јер је можда превише 

близу. 

Ја приметим светлост како чудније пада на неку греду локала, на камен испод светиљке,

на прелаз у облацима испод звезда, на шуми која се више не чује, на таласима где је 

светлост већ дубоко у води, на хрид која је сада усамљена јер погледа наших више нема

на њој. Исто тако поглед зауставим на цвеће и на најлеши цвет који се у овој ноћи 

отворио у најлепшој црвеној боји, добио на волумену и осетио како прија музика и његовим

латицама. Обично тада потражим поглед сличан свом, са том чудном даљином у својој

близини да бих разумео још једно биће које овај тренутак разуме баш као и ја.... 

«Prethodni   1 2 3 ... 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 ... 28 29 30  Sledeći»