Nedelja, Septembar 07, 2008
Шта си ми ти...
У овом облаку испод Сунца
ко се све није сакрио,
а да дисати пре није могао,
умео и знао.
Ко је то обећао између твојих и мојих осећања
нашу срећу?
По шинама живота
и пречицама.
Кога је прст судбине
вратио или предодредио
да ти шапатом
склопи руке на колена
загрли лажно
и љуби у мраку.
Али ето некако се одвоје
саме од себе птице селице.
Ето тако почиње почетак,
јер крај не постоји
у људској души нема чистине
на којима она дише безбрижно,
зато је тако много избраздана
као земља испод облака
по шинама и пречицама живота,
и није прст судбине тај
већ наша слабост
да избора нема
већ само наметнутих решења.
Шта си ми ти?
Него бајка у коју слепо верујем
и ако се нисам родио испод звезда
сијале су за тамо неког другог
грејале су и нека ти греју срце идаље.
Шта си ми ти, него туга окупана болом
док је облак испод Сунца гушио моје биће,
терајући ме да дишем
беживотним сном
хиљаду мирисних латица руже
туђих вртова,
измешаних по мојим крвавим рукама
јер сваки је трн твој
само пољубац ветра у кожи
коју сам носи тешко,
тело ко река пустао да вијуга и бледи
и како су сви ти облаци немо пролазили
кроз моје очи.
Ипак брао сам руже и чекао сан да постане јава
у тихом очају веровао себи и срцу које дише за тебе.
Шта си ми ти него кап уздаха после кише
и то ветар уме да осуши и да обрише.
Волео сам, а волети више
колико је то?
То само ја знам.
Сада сам поред тебе ту,
у твојим очима
огледа се моја душа
избраздана,
спремна забораву
пољубаца и пољубца.
Изабери где боли и где дели
где шапуће новим звездама
твоја дуга коса у коврђама,
у рукама које ме грле,
додирују се топла тела,
заједно дишу срцем
свих немира.
Изабери где боли и где дели
да почетак почне да крај не постоји,
речима почни тишину, нек тишина буде у речима,
нек се сви хоризонти споје у један,
нек тај талас на мору прогута прошлост
као што бакарном бојом неба сакрије Сунце,
јер се уморило сијајући.
Шта си ми ти, него љубав
у младом месецу
који се појави
изненада.
Шта си ми ти?
Ти си ми сада све што желим
волети и ја просто волим.
У овом облаку испод Сунца
ко се све није сакрио,
а да дисати пре није могао,
умео и знао.
Некада сам се и ја крио,
а са тобом се појавио,
научио и дисао...
Lepo. Bas lepo i prija kada se poezija procita u ova ,,turobna" vremena u virtualoj sferi.
Prelepa pesma.
Tako sam uzivala citajuci jer sam se pronasla u svemu napisanom.Isto osecam ali nisam znala pretociti u poeziju.Pozdrav i hvala na divnim stihovima.
Ne postiji rec koja moze opisati svtlost tvojih stihova.
Budi pozdravljen**
Прелепо, нежно и дивно...
Свима јер Вас волим
Желео бих да свако у себи направи мост и поново га пређе отвореним очима.
Не може да буде толико високо и опасно јер корачате својим срцем, оно никада не куца само, његов ритам чује друго срце.
Желим да га ослушкујем идаље...ХОДАЈТЕ и КУЦАЈ ТЕ СЛУШАЋУ...
Поздрав
Kao klepet krila u letu,
kao šum mesečine dok se spušta nad gradom,
kao žubor misli,
kao vrtlog u srcu..Ljubav,..
Prelepa pesma...
Pozz
Малаино
стигао си ме у песми, у лету, изнад града, испод мисли, у вртлогу љубави јер сам заљубљен.
Хвала и поздрав теби
