Smisao svega sto volim

Pesme koje slusam umeju skoro uvek da mi se uvuku pod kozu da postanem ono sto jesam uvek i sto to uvek ne mogu da promenim....ono sto mi lenje i spore vodolije znamo da budemo.

Neki nas zbog toga vole a nekima se cini da smo suvise gore i daleko da nas nista ne dotice i da smo uvek srecni i veseli, a smisao toga je jedna tacka i jedna crta u telegrafiji to predstavlja slovo A {TI/ TA}. Mnogi se smeju, ali ja znam da dok sam samo jedna tacka iz aviona,nikome ne smetam tu sam i kad me izdaleka ne vidis ja idalje disem i zivim bas tu pored tebe, bez da se guram ispod tvoje i moje pecurke hodam, a svod nam nije mali, smejem se i krijem kad to neko trazi ili kad osetim negde u dusi da dolazi mrak sa tudje strane sveta. Vec kad me bes, samoca i tuga ponesu, postajem jedna oduza crta koja se svojim dugackim repom vuce i svi je vide, cak iz aviona. To je dosadna odvezana pertla, moja mracna strana koje se plasim jer ume dobro da se zapetlja u raljama zivota, da postanem rob nemustog jezika i kao Hazar nestanem u nekom sudjenju. Mozda vec sutra nadjem neki drugi smisao svojih reci u ovim recenicama, ali smisao tacke i crte mi se mnogo dopao za svet u mom zivotu, jer ga uvek vidim vedro i jurim to isto da nadjem u ljudima koji se krecu i sudaraju tu oko mene.

Bit biti je da si rodjen, da ucis da zivis u ovom svetu, da shvatas sta je to zivot i koje su to muke i zadovoljstva koje ti sudbina sprema, da shvatis sta je nada, da osetis sta je sreca koja treba sa tobom da podeli drugi deo tvog i vaseg zajednickog zivota. Da pred kraj obicno u svoj toj guzvi koju zovemo zivot, na kraju podelis gorak i veliki gubitak najveceg bogatstva i da tek tada shvatis da te je neko dobro zajebao, da si prosao sve i da na tom putu obicno bude  neka velika rupa ili opasna krivina za koju ti nisi imao dobre kocnice. I onda sa ocima punim suza shvatis drugu stranu i da je smisao zivota da si se samo borio i malo odmarao, da skoro nikada nisi stao, pa cak da si i mozda malo vise ukrao, ali definitivno nisi pobedio.

I tako dok stojim pored tog crnog mermernog kamena sa rukom na njemu i krijem suze u okovratnik crnog kaputa da me neko ne vidi,a sveca treperi bledunjavom svetloscu mozete da zamislite koliko mi brzo radi mozak, koliko mi slika prodje ispred ociju i svaki trenutak srece pa trenutak bola i tuge, a opet kad se vratim kuci i pogledam te srecne i vesele oci dece nesto se stegne i slomi u meni po ko zna koji put i koliko puta. Ponekad je to previse tesko izdrzati. Ponekad u toj noci kad trazim smisao svega po ko zna koji put, osetim koliko sam slab i koliko sam daleko od Sunca. Ja, ja to jednostavno ne mogu, ne zelim da shvatim.

Ovo nije trebalo napisati.

Sve oko mene

Jedna tacka uma da stoji izmedju mojih ociju. Tada se sakrije celo nebo oko te tacke rano izjutra kad krenem na posao. Gde je sever ljudi, pitam se i  kako to mornari znaju. Sve su mi zvezde iste, samo jedna me jutros drzala na kursu do posla. Znam da sam se nasmejao onako prosto u jednom trenutku dok se topio led na sofersajni...kazem sebi Dejane stizes pred zoru i vedro nebo na posao umesto na neku obalu i more na dlanu vecnosti u bistrom oku njene ljubavi.

Strasno,,,, ja sam se uspavao i kasniiiiimmmm,,, ustajem brijem se i jurim kolima na posao.

 

Svet u mraku malih ljudi

u firmi u kojoj radim 15 ljudi je dobilo nagradu od 30 000 dinara. Oni koji nisu dobili nagradu prosto su ih pojeli ocima i  ne znam cime  sve jos. Ljudska zavist i ljubomora je cudo u nas Srba. Volim sto sam operisan od toga i sto  sam tu njihovu ljubomoru ismejavao, ali ljudi to je tragedija, mi treba da se menjamo, da izgradjujemo i da pravimo nove vrednosti, da bezimo od zavisti i svih dugogodisnjih bolesti za koje smo svesni, a koje nikako da iskorenimo. Vapaj proslosti, dve iskre u ocima coveka koji je hteo da nas povede, ugasise dusmani tako brzo i tako strasno. Legende postoje da nas probude u jednom trenutku, ali bojim se da ih je sve manje. Tuzno je sto nasi brodovi/drugovi plove tudjim morima u potrazi za novcem, za boljim zivotom. Zalosno je i kad strada onako dobar covek koji svoju dusu kroz glas pokloni svima nama u brzini ovog vremena. Svi smo mi tu neko manje neko vise ispred i iza ovih i onih monitora, i ovaj internet me nervira kad ne vidim coveka ispred i pored sebe ali eto i evo ljudi smo i tu smo ispred prokletstva naseg vremena sa vrednostima koje su se srozale i izgubile karakter svog postojanja...probudimo se i pisimo ovakve i slicne stvari otvarajmo oci i pruzimo sansu drugome i svetu koji zivi svuda oko nas, dajte da disemo sa biljkama one se nikada nisu pomerile sa svog mesta a verujte mi mirisu dalje nego sto je necije oko videlo i neciji koraci otisli. Vrednost i vernost ono je sto treba vratiti ili sto smo samo zaturili i izgubili jer ja to vidim u vasim i drugim i svojim ocima.

Eh da mogu biti i ostati mali da ne rastem u ovom svetu. Plasim se da priznam da nemam vise cilj i svoju luku. 

Tamo gde je nekada bilo slovo i tvoja rec

Vetar je nesto sto te nosi kad volje nemas

Vetar je nesto sto ti kroz telo prolazi, a ne ostaje

Vetar je sve druga, ali nije ti......

 

Smehom...sakrije...na kolenima sam osecao hladnocu, a vetar je nosio suvo lisce po ulici, cas levo cas desno. Sve je bilo kao u filmu, tisina, poneki auto, priguseno ulicno svetlo i moj nervozni hod u mestu. Cekao sam bas kao i svako drugi u svom zivotu, kad dodje neki trenutak gde se vecnost meri minutom srca i uzdahom poslednjeg i prvog poljupca. Lirika mi je uvek bila jaca strana kada sam u ljubavi gubio, bas kao i tada.

Secam se njenih ociju, kako su me zbunjeno gledale, dok je pesak u vremenu i knedla u grlu rasla.  Stiskao sam ruke u pesnicu, skrivene u dzepu i bio besan i lud u svoj tuzi koja je mogla da se iskrade na mom licu i u trenutku da nestane. Nekako sve kvrcne i misli postanu bistre, a mi postanemo sigurni u svojoj propasti, sve u nekom krugu i poslednjem i prvom.

 Sakupis i prospes sve sto je bilo i nestalo, jedno nista postane jace od ONOGA STO NEKAD BEJASE, malo pre se zavrsila serija pa stih citirah....

 Da priznajem i tada kada se sve srusilo jos uvek sam je voleo, da bas za trenutak jace jer sam se plasio onoga sto ce se kasnije stvoriti u srcu u stomaku jedna malo veca rupa, rana koja tesko i dugo zarasta.

 

Hteo sam da je jako zagrlim, ali okrenuo sam se i otisao, otisla je i ona...

 

 

 

Vatre gore i vetar ih nosi

Sve u nekoj zurbi i cistom haosu, smejem se i zmurim sa nogama u vazduhu.

Na mojoj kosulji ostali su njeni mirisi, sa usnama na obrazu zivi porazi.

Vatre gore i vetar ih nosi

Vatre gore i vetar ih nosi

Ova pesma jos nije zavrsena. Nisam je zavrsio zbog prljavog plesa koji sam davno zaboravio, ali eto sada ga se secam kroz pesmu. Mozda ni sada necu da zavrsim, ali prica je isla ovako. Svi smo mi ponekad robovi svojih navika i lenjosti da nesto promenimo ili u necemu da istrajemo. Svi vi bijete neke vetrenjace i glumite neke vitezove. E ovo nije prica za sve vas, ali i meni je neko ispricao, pa cu i ja vama.

Osmeh u ogledalu i lice sa osmehom.

Voleo sam ples i upisao plesnu skolu. Upoznao sam nju i svaki njen korak, pokret tela i znojave ruke. Uhvatio bih ponekad njen drhtaj tela i pogled iz oka. Nekad bi se nasmejala bez skrivanja, a nekad mi dala da je bukvalno ponesem do zvezda. Bio sam tada jak bas onoliko koliko je zelela, sto sam kasnije i shvatio, znala je vise, ali ja nisam za neke stvari znao, zato sam ucio. Umeo sam da je razumem kada je to trazila, da budem smiren kada je bezala, umeo sam da budem svoj i da postanem njen.

Nikada nije davala dovoljno, uvek je nekako klizila kroz moje i njegove ruke. Secam se smejala se, ali ja sam je uvek cekao iza nekog mosta koji je sve teze prolazila, ali sam je cekao. Video sam u njoj zenu koja ce jednom stati, a ne pasti. Imao sam to nesebicno poverenje i zeleo sam da joj verujem iako moj mozak nije umeo srce da razume.

Vreme je ucinilo da mi udje podkozu, da je zavolim duboko bas odakle pocinje da boli i da kida. Isto tako i ona nije umela sebi da prizna zasto stalno pokusava da bezi od mene. 

Ples je cinio sve tako cudno i nestvarno u vremenu koje se menjalo, a vatre su gorele i vetar ih je nosio dovoljno daleko da vise to niko nije mogao da razume. Bili smo sve i nista vise, prijatelji bez ikakve greske upuceni jedno na drugo u zagrljaju nekad zime, a nekad vrelog leta. Svi koji su nas poznavali razumeli su da se volimo i kada se mrzimo.

Taj neko je brzo nestao izmedju nas, bas kako se i pojavio, jer opasan ples koji je trajao i nosio bas kao vetar vatru koja gori iznad mora, tako je i plamen ponekad bio veliki i jak, a nekad se tiho gasio. 

Suvise komplikovano bilo je to izmedju nas, a onda je neko morao da ode i vatre koje su gorele i vetar koji ih je nosio.........

Vatre su se ugasile, a vetar je prestao da duva i jesen je uzela onaj danak koji smo poljupcem sakrili ispod zutog lisca onog dana kada smo zajedno plesali...prvi i poslednji put...

 

Za vecnost u vremenu koju si vatrom i vetrom donela i odnela .............. 

Jedna pesma za pocetak

                                                                                    ОБЛАЦИ

..................................

Срце од тебе мене и

изгубим себе

ево опет, ту на истом месту

ја волим те, поново и

у недоглед-далеко и

близу, ближе теби.

 

Знаш и знам ко и где

крије и сакрије

осећања твоја и моја

и снег на мом и твом рамену

топи се кад погледи сретну се.

 

Не окрећеш лист

и не прелазиш страну улице

остајеш тамо где светла још горе

пусташ да мрак прогута успомене

и да сенка нестане баш као и ја.

 

Сва си своја у том сјају ,

ја памтим и знам све,

јер још увек волим те, а не знам

да то изгубио сам, све баш, све...

 

Другачије ил исто, време пролази

Лечи ме жути лист на ветру ка земљи,бар он зна где ће пасти.

 

Сваки брод има своју луку

и свака звезда има своје парче неба,а моје Сунце само моју сенку

 

Облаци у оку, а трн у срцу боде...

 

Ветар пробија тамо где туга не допире..,а иза мене као песак у пустињи и вода у мору

то нисам ја то си ти,

свуда око мене си...

Čestitamo!

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.

«Prethodni   1 2 3 ... 27 28 29