Utorak, Februar 12, 2008

ЉУДИ КОЈЕ ПОЗНАЈЕМ И НЕ ПОЗНАЈЕМ

Видите пријатељи да данас многе ствари нису уреду и да кажем нешто у персонификацији светла које нас тренутно греје и грејаће још неколико хиљада и хиљада година.

Жао ми је што нисам до сада више путовао и што нисам видео све облаке овога света и сва Сунца која се крију иза њих, али бар она која познајем и која сам видео и осетио их учинила су да мој живот буде богатији и лепши.

Желео бих да ето овако, као сада док читате ове редове делим то са Вама увек.

Све прљавштине и изгубљене и мрачно, празне путеве, лаке и брзе, проклете среће која се само тако зове, а у народу широко позната ствар на брзину и превару стигао до неког трона, баците у воду када ово читате.

Смисао ових редова је да сам ходао другом страном улице слеп и глув, саплитао се око разних пробисвета и чекао зелено да се упали док су други претчавали.

Гледао сам више него што сам могао да видим и морам да признам некада сам и ја морао да паднем, али то је живот, то су облаци иза којих се појави неочекивано светлост, то смо ми , а ми смо људи. 

Мислим да је загонетка и нужно зло када напишем песму па је понекад пар пута прочитам, а она ми сваки пут нешто другачије објасни и каже више него први пут када сам је писао.

Сан и осећања у њих човек никад неће моћи свесно да уђе и да каже да их разуме, већ да их има и да су почев од топлих преко хладних итд. другачија од једног до другог човека.

Оно што је сигурно могу да кажем да тражимо сви ону другу половину јабуке која ће се спојити у једну целу целину, неко је рекао да мора да нас буде два и био је у праву. 

 

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me