Увек на твом рамену

Увек на твом рамену сетим се среће,

сетим се да ме волиш

а рукма милујеш руке.

 

Зашто их гледаш

поново окрећеш,

не разумем,

никада ми то ниси објаснила

и ја никада нисам сазнао.

 

П.С. Ако неко зна зашто ти вољена особа гледа руке и окреће их и поново прати линије, нека ми каже, можда научим и више него што мислим да моје не знање зна. 

Јесен у мом граду

ljudska slabost je navika da nadjes nesto drugo i izbegavas nesto trece

 

Јесен у мом граду

 

Једног хладног јесењег јутра лака чипкаста измаглица полако се издизала из града и припијала уз оближње обронке брда. Око врха се као нека копрена, задржавала кратко време. А тада се расплинула, ишчезла исто тако нечујно као што се ноћу спустила.

Кренуо сам у парк док ми је лепршави ветрић мрсио косу. Чудно сам се осећао док сам лагано пролазио поред једне баште мог друга. Приближавао сам се парку и једној клупи. Мало сам залутао и осврнуо се неколико пута и сео. Чекао сам другара. Деца су се безбрижно играла, старији лјуди су седели и хранили голубове, док су се други дивили дечјој игри, смеху и брзини. На изглед је све било исто, али танки лелујави, суви листић који се лагано спустио на клупу. Његова златно жута боја будила је у мени сетна осећања, која су ме подсетила на једну строфу песме која гласи:“Златна поља, златне шуме,

                    Златна јабуко моја,

                    Ко има толико златне боје?

                    Јесен боју злата има“.

Сада је све другачије. Улице су пуне жутог лишћа, птице се спремају на југ, док понеки врабац пролети и мало зацвркуће. У јесен почињу кише и носе се мантили, кишобрани, као неке печурке које се играју жмурке. За мене је јесен плачно доба. Ливаде су жуто лелујаво море, а листови су мале брзе барке. На улицам људи око мене журе, јуре, а саме улице су празне, излози бледи тек по неки пролазник. Небо као бескрајно море скупља своје плаве таласе, а сунце као велика жута лопта расипа своје бледе зраке на земљу. Свуда је јесен, са својим бојама, жутим лишћем и зрелим плодовима.

            Док лист пада и река слабије тече, дан бледи и долази јесење вече.

 

Рађено 08.10.1991.године у Јагодини у среднјој Електротехничкој школи НТ

Разред Е-13, Дејан Ристић

У ТВОЈИМ ОЧИМА

Хеј ово су моје искрене речи и жеље

саставио сам их ходајући ка теби

саплео сам се пар пута и пао

због жеље која корача брже од мог срца.

 

Хеј, ја уопште не вичем, само желим да те чујем

не, нисам глув само хоћу да одзвањаш у мојим ушима

ни воз неће сада да крене, нека сви остану

станице живота и онако су празне

нек време једном украде твог ока трен.

 

Хеј зашто плачеш када ти се радујем

хеј, гледај ме као да ти долазим

пусти да ти пољупце делим брже од суза

за њих ће увек бити овог лудог времена.

 

Ја нисам видео лепше очи и тужније срце

ја нисам хтео то да ти признам

ја сам умео да те волим

зато сам се плашио да ти то кажем,

сада сам ти то рекао мојим и твојим очима.

 

Хеј, пробуди се, отвори своје очи

видиш већ ти долазим, вратио сам се

не, не треба ми огледало имам га у твојим очима

знам, прашњав сам и згужван, али твој.

 

Зашто ме тако гледаш, па љуби ме више

Зашто стојиш и пропушташ лептире да други краду

укради онако како ја крадем поглед твој.

 

Хеј ово су моје искрене речи и жеље

саставио сам их ходајући ка теби

саплео сам се пар пута и пао

због жеље која корача брже од мог срца.

 

 

П.С. СРЕЋАН ВАМ ОСМИ МАРТ и сваки други дан!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! 

Рам у времену

Са руба времена и мојих усана

далеких мора и туђих обала,

у свету оних који се сећају

расла су поља црвених ружа.

 

На обали снова ту изнад мора

у кући лептира

Принцеза је сањала.

 

На своду вечности 

по палуби прошлости

јуре твоји и моји кораци.

 

Са руба времена и мојих усана

далеких мора и туђих обала,

у свету оних који се сећају

расла су поља црвених ружа.

 


 

У МИЛОСТИ ВЕТРОВА

Играш светлости и таме

у милости ветрова

кроз кошуље вечности

и твоје очи.

 

Отвараш их, затвараш

и мој сан и нови дан

кроз пахуље и бели снег

шириш руке грлиш све.

 

У милости ветрова

кроз кошуље вечности

затварам очи.

 

Играш се светлости и таме,

поново 

На мосту љубави

сви катанци

остали.

 

У милости ветрова

кроз кошуље вечности

затварам очи.

 

У  овом сну на јави

сваког трена чекам те,

да пробудиш птице

и покренеш реке

да звезде сијају

у мојим очима.

 

У милости ветрова

кроз кошуље вечности

моја сенка чекала и заспала. 

Додирни је, пробуди је,

она твоја ја је.

 

И пази уме и да нестане

у милости ветрова

кроз кошуље вечности.

ХТЕО САМ ДА ВАМ ПИШЕМ

Хтео сам да Вам пишем

трагом свога срца

оком моје душе, 

али нисам.

 

Плашио сам се онога

шта ћу Вам рећи

шта ћу Вам открити,

прећи ћу границу

и прићићу више

него што је дозвољено.

 

А опет ово је само једно писмо

које нажалост не могу послати,

ипак га пишем у сенци

за њега нико не зна

макар ћу касније

разумети боље своја осећања

која гајим према Вама.

 

Поштујем Вас и ценим

увек сте ми били ту

када је требала мудрост жене

несебична помоћ и разумевање

прибраност и свет самоће

и једна невероватна смиреност

и склад узајамног разумевања

и поштовања.

 

Завредели сте захвалност

сваког људског бића.

Сада осећам и мислим

да нисам био ту

када Вас до сада нисам приметио

на овај начин.

 

Учтивост и моја уштогљеност 

неће ми дати за право да Вам приђем,

поцрвенеће моји образи

када Вас будем видео

ја то знам,

и шта онда

који гест ће бити са Ваше стране

да ли ћете разумети то,

свеједно, али није.

У сваком случају

волео бих да нисам допринео

оваквој ситуацији.

 

Разум два срца и песму коју би написао

за нас двоје сада тајим,

машту покривам стварношћу ситуације,

бременом тајни и скривених погледа.

Видећу, можда ће се нешто окренути,

знаћете и сами, бар се надам томе,

ево већ сада размишљам

када ће моје очи поново срести Ваше. 

 

Хтео сам да Вам пишем

трагом свога срца

оком моје душе, 

али нисам.

НА РУБУ ТВОЈИХ УСАНА

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

Рукома сам те загрлио јаче

погледао у очи тако дубоко и чисто

видео твоје срце како брзо куца.

 

Спустио сам нежно руку кроз твоју косу

прошла је као кроз зрело класје 

и стисла твоју.

 

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

Учинила си исто, магично, а стварно,

опчињен лепотом твојих очију

твојом душом, твојим уснама,

дрхтао сам и као да бежим без корака,

несигуран у себе због тебе,

поклањаш ми себе.

 

Велико је то, плаши ме. 

 

О да ли ћу ти испунити снове,

дане и вечери, твој живот и ....

 

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

Ту сам поред тебе не бежим

стојим, грлим и љубим,

суза краде наше уздахе,

срећан сам и кријем је рубом рукава

да не видиш, да не питаш.

 

Целог свог живота чекао,

тражио те и нашао случајно.

 

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

ДАН ОБУКЕ

 

Некако све без реда и без сумње, јуче ме јутро изненади и ја се окренем на другу страну, а оно сипи киша по шатору, мислим хладно је и биће тешко данас. Устајем, облачим се умивам и себи кажем, ал како ће тек бити сутра. Бријем се и гледам друге, испијени, уморни и већ гладни, једноставно људи се тешко навикавају на логорске услове живота што мени није никад било тешко, знао сам шта сам хтео, мада сам и ја осећао да ово није баш тако како треба да буде, али ко га шиша сви смо ту и тако је свуда у нас, "Радо србин у војнике иде двојица га држе, а тројица вуку".


Војска је некад имала своју сврху и суштину и ја сам се тако васпитавао по старим традиционалним вредностима.

За време свог школовања на Војној Академији покушавао сам да нађем идола у неком од тамошњих официра, али узалудно. Ломио сам се више пута мање и једном сам преломио и потпуно променио начин размишљања, мука ме натерала. Не волим то што ми се десило, али и то је део одрастања и схватања. Схватао сам ја да је официр неко другачији од осталих, да је изабран у мноштву и да постоји неки специјални кодекс понашања, и да је то нешто узвишено и мени надам се достижно. Сећам се Ане Карењине, грофа Вроњског итд.

Сматрао сам да сваки официр мора да зна да плеше као у Сибирском берберину и да буде учтив и да има све оне особине и манире господина по којима би се разликовао од других.

Нажалост моји су идеали падали из дана у дан како је време пролазило, али ми сами који смо се дружили, један другог смо гурали, бодрили и били упорни. Ја сам нашао себи пример и рекао да желим да будем макар мало сличан свом класићу Марку и мислим да сам успео делимично.

Исто тако решио сам да се не мењам више и да ћу увек гледати човека у човеку, и да ћу више ценити оног простодушног него билоког другог јер овај носи душу у очима.

Такође никад нећу окренути леђа људима који верују у мене. Даћу им много више него што они мени дају и бићу им увек узор и кад ми буде много тешко, али ћу у њиховим очима остати најачи и кад то више неће требати.

Прође бријање, обедовање, сачеках трубу преко разгласа да крене јутарња смотра изађох пред људе стадох мирно са погледом у заставу која се пење.

Сви као један исти и мирни стојимо док свира и гледамо у наше парче неба, а она се вијори на ветру и маше облацима. Утихну разглас и нас тројица командира чете изађосмо три корака пред строј, командом раздвоји смо прву од друге врсте и наредисмо комадирима шта даље да раде уз нашу контролу и смернице.

Кренуло је подешавање и затезање опреме на војницима, контрола и провера личног изгледа и знања и напокон команда и кренусмо на обуку.....

 

 

ЗАХВАЛНОСТ

Она је нешто што ће увек вредети и постојати,

она ће увек бити наш почетак, а ми њен крај.

Она ће нас увек волети, а ми ћемо је вечно чувати,

њу ћемо звати мајко, а њега оче.

Од њих ћемо учити, а за њих ћемо расти.

Од њега ћемо живети, јер он ће хлеб доносити.

Као он и ми ћемо сутра радити па ћемо имати.

По њиховој слици ми ћемо живот разумети.

 

Приђох јој

Можда се сада смејеш,

а можда се и грејеш,

руком неког крила,

анђела што лети.

А опет можда си ту

и можда ово читаш.

 

Учиних први корак ил два,

додуше можда трапава,

али искрена.

 

Приђох јој кад је била најлепша.

 

КРАЈ 

 

 

ЈЕДНА ОД ОНИХ ВЕЛИКИХ ПРИЧА О ГРАДОВИМА И ЉУДИМА

Прича

Корачам далеко, даље него што можеш мислити и рећи.

 " И тако ти ја у својој самоћи и овој причи пређем неку границу, окренем нову страницу и почнем исписивати на сувој хартији живота своју судбину. Оно јес није она толико ни тужна ни срећна да би вредела близу неке од признатих вредности, но и то је нечији живот".(мој цитат, да би инспирација за писање кренула)

Елем срећна времена када смо познавали Београдску робну кућу и еурокрем генерација на плазма кексу и те дивне бело браон исписане бонове, колица и ја у њима трпам кантице и кутије. Имаш па немаш.

Сад је БГД робна кућа празна и на продаји у Јагодини, а пре тога су је затворили-покушали да приватизују, па дали "Кинезима" део, да људи раде, а онда ево сада ништа празно и чека.

И неке друге мени сентименталне ствари које су нестале у вртлогу времена и транзитирања понекад ми недостају.

У Јагодини постоји један парк, мање-више градско излетиште које је задржало један мали симбол времена "ПЕТОКРАКУ", иначе у њој пливају рибице, а деца воле да баце по неки каменчић као и моја сестричина. То ми се свиђа што је остало и преживело јер је неко увидео да је то лепо и да има своју вредност и да сећа на нека лепша времена, а било их је до душе мање за нашу генерацију (`76).

Ова прича испаде свођење рачуна у времену, а није требала да личи на то већ на неко моје сећање. А сада се измењало скоро све и то мислим набоље.

Добили смо ЗОО врт, Аква парк, Музеј воштаних фигура, а имамо још два музеја (Завичајни и Музеј наиве једини у Србији), ускоро ће се завршити велики фудбалски стадион и тако.

Све је ово једна велика прича, њен сам почетак, желео сам да је започнем, да ја будем са њом на почетку, па кад полети у вашим главама, када будете дошли сетићете се да неког из ове велике приче познајете...

Поздрав свима Вама који дођете у Јагодину у скорије и касније време. 

ТУ САМ И ЗНАМ

Чујем те како дишеш, сањаш и волиш.

Гледам ти руке, миришем косу кришом,

пратим те у стопу, верујем ти.

 

Ти речима купујеш моју душу, 

а очима крадеш моје ОБЛАКЕ.

 

Луд сам што ти не прилазим,

што те не љубим, а волим те. 

 

Није тешко писати речима љубави,

теже је то признати,

још теже објаснити,

али ко још поставља таква питања.

 

Луд сам што ти не прилазим,

што те не љубим, а волим те.

 

Ти речима купујеш моју душу, 

а очима крадеш моје ОБЛАКЕ.

НИЈЕ ВИШЕ БИТНО

Време ће проћи, затрпаће сећањем старост

волећу те само у себи, за даље нећу знати.

Имаћу једну више бору и сузу у око

када чујем за тебе.

Имаћеш једну више седу кад се сетиш мене.

Не то није љубав, то је нешто више,

а више није битно.

 

Као и свака река у свом кориту,

кривуда и тече у море,

тако и бескрај мојих жеља

окупаних у очима твојим.

Не то није љубав, то је нешто више,

а више није битно.

 

Када сам се вратио пре скоро дан

нешто сам ти признао,

то ниси знала, а ниси ни чула.

Рекао сам ти очима и својим рукама

када је загрљај био јачи од бола.

Не то није љубав, то је нешто више,

а више није битно.

 

Хтео сам синоћ звезду из неке галксије да спустим у твоје очи, али нисам,

хтео сам пуно тога да ти кажем када ме је стигло и када сам замало пустио сузу,

хтео сам, али нисам, гледао сам те и даље у постељи, у белом са раменом голим,

гледао сам те очима, срцем, душом, кроз време и простор, видео сам те.

 

Хтео сам синоћ звезду из неке галксије да спустим у твоје очи, али нисам,

превише је бледа за тебе, за мене.

Не то није љубав, то је нешто више, а више није битно. 

ВРАТИО САМ СЕ

Све као да знам, а ништа сигурно не знам,

плашим се да признам, кријем да други не виде,

мислим да још увек не знају,

бринем и брига је тешка, кад си сам.

 

Неко чека и гледа, ослушкује и мери,

ниво мога бола, ивицу мога беса,

љубав према теби, љубав према свима.

 

Ту стојим далеко и близу,

баш ближе теби,

да те браним од мрака,

од чега,

кад су нас продали давно,

у неким бајкама вечности,

500 стотина година,

мењај се, мењам се.

 

Ја те не познајем,

не познајеш ни ти мене,

а гледаш ме преко,

знам те кад шушнеш и промолиш нос,

знам те кад ме погледаш преко,

осетим то.

 

Вратио сам се из зоре без Сунца,

из мрака са светлошћу таме.

 

Не знате ко се све игра у прљавој бари

и ко нас тапше по рамену,

ко нас је продао њима да нас терају даље.

 

Некад сам умео да пишем лепо

о тужним стварима, а сада

пишем ружно.

 

Немојте да читате,

јер био сам доле па сам сишао горе.

 

Жалим жал мојих предака,

срећу мојих сећања.

 

Волео сам и волим места са којих сам се селио,

жалим што сам изгубио.

 

НЕКО ТАМО

У својим рукама нечију душу држао,

бес, бол и тугу у очима сакрио.

Са мраком сам пакт склопио,

спавао, а будан остао.

 

Не знаш, а знаш,

туђ ил је наш,

стих или штих,

ја бићу тих.

 

Мајко, зави ме у бело,

да се црне птице плаше.


Ја живота немам,

а немам ни срце,

бол је моја кућа

самиште без душе. 

 

Не знаш, а знаш,

туђ ил је наш,

стих или штих,

ја бићу тих.

 

Сакрио сам очи,

сакрио сам своје.

Име није моје,

чуо га је неко.

 

Вратио се тамо,

ту где ништа немам,

ни камен на камену

да нађем.

 

Неко ме је срео,

а боље да није.

У ветар се клео,

и суза да није...

заборавих име,

ко да моје није.

 

Не знаш, а знаш,

туђ ил је наш,

стих или штих,

ја бићу тих.

 

Сакрио сам очи,

сакрио сам своје.

Име није моје,

чуо га је неко.

 

«Prethodni   1 2 3 ... 22 23 24 25 26 27 28 29  Sledeći»