OBLACI

Писма која се не шаљу 7

...Више сам у животу видео него што сам причао. Сада гледам мали чвор на канапу, а канап танак и живот кратак...

Можда познајеш, а можда и не, сит човек лута звездама док гладан тражи храну. Душа

се храном нахранит не може.

Био сам између, а ходао и поред брзе реке у пољима мирисних цветова. Тражио сам

своју ружу,у мислима, на уснама, очима сам је само једном у животу видео и заволео.

Можда се нисам пробудио, али сан је у јави остао.

Тако сви ови облаци пролазе баш као и сећања, није их било много, да би се грејао

вечно њима, али познајем тај пут туге и тај пут среће, он се никада није завршио, а

мислима никад краја.

Месец се жутим Снцем пресвукао у бело, на постељи од звезда колико је свих нас

сачекао, смирен у тами, погнуте главе сијао позајмљеном светлошћу, сијаће век векова.

Знаш те јесени крио сам мало написаних речи у нотес, све су се срамежљиво смејале,

зато сам га брзо затварао после прочитаних редова, црвенео у образима. Био је у свим

мојим џеповима, крио је нашу љубав. Искрен и сам у некој-свакој ноћи, чекао твоје

пољубце-одласке и доласке. Време се поиграло, чекала си и ти моје. Знаш да у судбину

не верујем на начин на који остали верују. Она је за мене увек била једна усамљена

ружа са много латица, а у свакој неко од нас. Говорио сам ти да су твоје и моје латице

јаке, да их је превише тешко ишчупати, сам загрљај којим сам те држао и шапутао

доказивао је то. Питала си ме:.."Да ли је то наша судбина?"...

Одговорио сам јачим загрљајем:...."надам се да ће бити"...

Ево прођосмо праг времена и врата судбине скратише наше путе, издалека вратио се

мирис јесени и у мом срцу неразвезан чвор, покидах канап и на мојој страни остаде

да сећа.

 

Дунух у фењер да угаси летње вече и позове зору у мојим очима, сутра ће киша кад

ноћас није опрала све улице сећања...

 

Писма која се ... 6

...Тик-Так, откуцаји у ноћи у сваком дану, за једним Сунцем, за једном Звездом...

 

Молим те учини да ноћ постане дан,

још једном зажмури на мом образу,

пусти да јесен покрије зимом 

бол трагова.

 

Зажмури и песмом пожели

најлепше огрлице света,

наруквице, бисере и звезде.

 

Знам кад љубав заспи

на мојим рукама

у бисер ока

испод пољубаца.

 

Спушта се спарна ноћ без ветра, а препуна устајалог мириса, лето, а у мени зима почела. Тихо на трему само сат из куће откуцава и моје срце... 

Писма која се не шаљу 5

...Песма којом сам будио људе у својој близини, досађивао и набацивао је звиждуком уснама и ушима, смејала се својом радошћу кроз све, нас по цео дан и целу ноћ...

Како смо све умели да сложимо сваку причу изговор, још једну ноћ и још један дан, наш дан заједно. Играм се опет оне игре дечака у песку, правим онај исти дворац, али руком га рушим тик кад је готов и изнова правим високе куле...

Много је мало да би било довољно, већ сам једном то прошапутао кроз твоју косу када сам те јако желео. Знала си и пре него што бих знао да осетим тај додир на раменима како се спушта свила низ моју кожу.

Био сам, била си поноћ сваког трзаја светлости и бездан слатког нектара испијен пре зоре у мојим рукама извијена и припијена на белим чаршавима, само моја.

Речи су прекор сваког ћутања, ја то добро знам, нисам их имао када је требало, ћутао сам јер си то желела, а ја, ја сам те превише волео да бих те зауставио, а пустих те.

Отишла си превише брзо, превише нагло, није срасла песма мог срца, није се комад земље поделио, а пепео и прах на длановима оставља трагове душе.

Пишем по ко зна који пут и цепам истом руком, а рука не разуме, зашто бих разумео и ја.

Опет се тргнем, зауставим дах и кажем у себи, ово си ти, остала у мени заувек, али ја ћу те извући и забораву предати полако, нек прођу године, деценије, сумњам да ћу поживети вечност до заборава, баш као и ти....

Покушаћу, покушај и ти, моја љубави...

Писма која се не шаљу 4

...Ноћ се променила, шапутање зором нестало, светлост звезда само у очима оних који још пут до куће опијени траже. Познајеш веселе ноћи из града, по улицама просут смех и пољупци, колико је нас улица познавало, а ми ниједну адресу да запамтимо...

Данас сам ти по први пут пришао огради са намером да је поправим, а она онако 

дрвенаста као да се смеје мојој намери. 

Давно је она била поломљена и избледела од беле фарбе коју сећам се да је отац 

правио, а ја просуо део.

Ма, све се са мером пали и све са мером гаси, рече давно филозоф, а ето видиш 

ја решио да поправљам. Тако ти узмем даске, ексере, чекић, метар, тестеру и све што

треба и не треба, ал никако да приђем, а пришао сам.

Куцам померам и учвршћујем, тешко док се почне, а лако кад крене и све тако полако,

зној и смех и подне у мојим очима. На трему ја у столици, чаша вина, задовољни 

гласови око мене и светлост бачена на ограду у својој белини у ноћи.

Како је лако све поправити, али то су само ствари, време не можеш вратити,

погледе задржати, топлину другог бића заувек сачувати, све то тражи слободу и љубав.

Она се мења баш као и сви ми, слобода за дечака није иста слободи човека,

љубав дечака није иста љубави човека.

Имам све, а нешто фали и живим са тим, научио сам тако мало јер не знам шта је пуно.

Искрено надам се сваком јутру које свиће у мојим очима и у очима оних које волим и

памтим. Можда сам поправио све у животу, саставио ред без реда, али нисам могао

да вратим латице цвету, да сакупим све маслачкове кишобране ни јесен да обојим

пролећем, али то је у мом и твом срцу заувек остало.

Тако је опоро ово вино да ми буди све оне пређене границе, меша се у крв, а грозница

скида несаницу са полица. 

Неко ко не уме да плаче, 

неко коме су крила одлетела, неко ко је небом заменио море, а светлост тамом 

затворио у камен. 

Боја вина и пресликана светлост у њему мутна као испрекидана

жеља и погледа који тражим да разумем, а разума нема.

То је љубав, само нам је она остала. 

Лаку ноћ сада... 

 

Писма која се не шаљу 3

...Није све исто од како је сјај изгубио топлину у нашим двориштима која смо напустили давно, а још касније вратили се њима у загрљај.

Није, а ето јесте.

Пламичак пуцкетаве ватре и капи кише што добоју старим олуцима испод стреје и оно дрхтаво кученце у кућици. Све наизглед исто, а изглед вара.

Ја сам се вратио... 

Шта се променило? 

Променило се моје лице, огледало не показаује младалачке немире, већ боре времена, 

надам се да их ти не познајеш. 

Моје руке су почеле грубе да буду, а бразде живота на длановима као сува корита реке. 

Очи су ми некако увукле сјај у зеницама, чувају га као

поклон пред одлазак. 

Једном ћемо сви отићи, знам, и ти то знаш. Само ме понекад стигне неостварена радост-и потера воља, жеђ и потреба да живим живот, за још један уздах љубави.

Променио сам се...

Смирен у спокоју, нахрањен погледом на мора, реке, језера, бескрајно плаветнило неба

и свих путујућих облака у жут сунчев круг. У планине, брда, пољане живота, у људе

и њихове потребе да живе и да воле, спокојан њиховом срећом и њиховом тугом

нашао сам свој дом...

Пут...

некако ми је он сада у очима, а тек што сам дошао и бацио воду на ватру, ал комад моје

жедне душе никад да се напије. Ветар по класју таласа немирна зрна пуна живота,

а цвеће краде учкуре лета и мирисима привлачи пчеле.

Пролеће у јесен, 

колико те познајем и осећам, опет тако далеко, а у твојој близини, срећан сам у својој

шкољци без бисера, чувам оно што немам... 

Нисам ти оставио поздрав у задњим редовима, пишем их као опроштај, а опроштаја као

што знаш нема. 

Негде ту између ових испресецаних редова постоји целине,надам се да ће је време у 

својој старости срести и склопити, а људи, људи се напросто мењају, познају и 

не познају... 

Писма која се никада не шаљу 2

...Колико те познајем, колико те дуго волим, колико је сан у јави твојих руку загрљај, пољупцима пустио лахор живота из мојих очију, руку и душе, да полети, да оде далеко, да се вине тако високо и да вечно сија и греје у мени твоју вечност, љубави...

Неко просто не уме да оде, да пусти дашак светлости у

пролеће које жели цветом мирисе да шири у сва срца која лутају друмовима живота.

Неко стане и остане вечно ту, а то уради срце откуцајем љубави у трену, 

а трен незаборављен.

Још једном се питам, а писмо пишем, шта ми је тада било у очима, да ли су то сузе или она празнина што се никада неразуме у нама? 

Ако су све те наше истине превише велике и ако их је бол, срећа, туга и радост 

разумела ваљда ћу једном разумети и ја.

Много тога што осећам, мислим не могу ти написати, умем то да прикријем, да дубоко

у себи сакријем. Све је то гордост предрасудом сакривена испод плашта љубави,

ти познајеш то у срцу из плиме у осеку, у зору са сутоном, жеђ која се рађа и умире 

у нама.

Колико те познајем-колико ме добро знаш, робом навике љубави остављаш трагове,

а песак времена гута ме полако.

И све тако у још једној ноћи која одлази зором мога бола, а бола немам.

 

Пошли смо путевима који се наизглед разилазе, а носимо исте кофере и то је судбина.

Знај да те волим, али ти то никад нећу рећи, пустили смо превише лако победу,

а пораз носимо у срцу.

Рањеном крилу ветар не вида ране, не подиже га високо већ спушта на земљу.

У дворишту на храсту где је гром урезао сећање још увек олиста пролеће.

Поздрављам те иако не одлазиш, а пустио сам те да одеш... 

Писма која се не шаљу...

...Опет ме некако вратиш својим мислима, пролећу у твојим очима онда када сам те срео... Некако је чудно све ово што памтим,чак део сваког цвета и твог мириса из њега. Није ни Сунце својим сјајем могло да отме уздах у мојим плућима, а већ си се смејала мојим заљубљеним очима. Толико облака збуњених круже, а свет се мења вртоглавом брзином. Људи су ми тако близу, а тако далеко, понекад се плашим да их питам, да их чујем, а опет су ту. Сам ми је говор годинама добио дрвенасти разум. Сам бих себи био супарник, желећи да кажем нешто за шта се иначе не могу сложити да јесте, а није. Нема везе то је живот, а сваки дан нова победа у поразу који нас чека ако се неусправимо и погледамо дечјим очима све те расуте облаке по нашем небу. Пишем споро и тихо у овој ноћи као да те поново упознајем, пишем сјајем своје душе којом желим да ти приђем. Не познајем те довољно дуго да бих се будио зором твојих погледа и меком кожом топле свиле, али умије ме ветар поветарца из твојих мисли које су отвориле пут ка твом срцу. Сећам се свих тих дана који су се смењивали истом ватром чежње за загрљајем пољубаца, осмеха и топлине твога ока на мом рамену и нежне руке да ме милује. Све је то прошло, а исти дани другачијом зором свићу. Сви ти људи и све те речи, писма писана срцем, можда бих заборавио, али нисам. Остајем ту да сећању изградим уточиште, да се пробудим и поново заспим, да ме све сустигне... Да, разумем како је пољем нестало пчела и куда су отишле птице и песме, зашто је заспало цвеће и зима навукла бело ћебе ту где сам безбрижном игром оставио своја пролећа, лета и све јесени. Ето толико за сада, нисам ни мислио оволико да ти напишем, јер ти умеш да читаш из душе, а она је лака за разумевање када си је већ једном давно разумела... Ма знам тешко је, никад их нећу послати, знам да их и ти не шаљеш, али она једноставно путују сваке усамљене ноћи,сваког младог месеца, сваке немирне зоре и наранђастог сутона, тамо где сјај оставља трагове на твом и мом лицу. Ја, ја много ствари сада разумем оним простим језиком, оним што нас све некако веже. Судбином могу да назовем оно што сам учио и оно што сам радио, а десило се временом да одрастем... Сада једино желим да волим и да гледам њих, сјајем који је остао у мени од првог дана када сам се родио, од првог погледа у који сам се заљубио и од првог плача који ћу запамтити, а који ће доћи... Поздрављам те у животу који сада живиш и желим ти здравље, радост и срећу

Све од реда...

Ма, ово није песма

ово је ретроспектива,

па да се сетим

док полетим

ти ме гурни...

 

Некад би неко рекао да нема принчева, ја ипак познајем много, али је један Мали Принц (Степски вук-чудно име за принца), слажем се кад луташ много високо па ниско ти налетиш на чаробњаке-ДУХОВЕ, ал су некако они кућни нај-нај као Касперко, па још кад се човек мало ћушне у страну и схвати да понекад Илузија узме маха, па ти Пинокио покаже носић,,,уууу свашта сам сад хтео да кажем, ал ме ЦИЦИЛИ прекину, муну ме нечим лепим и слатким, вероватно кувар спремио.

Иначе ту наиђе кад кад Биљче, па Мали Алекса, милион оних мезимчета:Весела,Тијанче,Настасја итд. (верујте ми категоризацију измишљам пишем и све вас волим и видим у Калеидоскопу, ПХедере де ла Луна или већ тако. Сенка ме некад замисли пробуди Донна врати тамо где је време стало са Сањарењем56 и Домаћицом, тамо где су почеле боје. Сви текстови осликани ђинђувам-ђерлама-Бонсаијем, Војином свакидашњицом, Кабинетом тамо неке веселе Вештице, суперсоничном Хиперблогерком, Филозофским питањима примарне стварности обузете људском душом са Патосом.

Ај да оживим још милион људи око себе, бајка није бајка ако је сањаш, осећаш и видиш отворених очију, то је богатство душе које се огледалом очију наших пресликава и осликава у свима нама, то је живот, а ја ево живим живот са свима Вама, препознајем се и познајем у вашим речима.

 ЈА сам срећан.

Да се вратим у стварност, али морам рећи да Дана стварно нема кад не помислим да ће после њеног коментара да никне њен блог. Иначе имам комшику која нас све овде чита редовно, али ништа да напише, неки је блогери баш знају. 

Опет некако у страну са обала лепих наиђе Мандрак72, Вастаг, па и ДМЦ, изненади ме баш онако пријатно појава свих принцеза-Принчипес, мада понекад имамо јако фине смрене и поучне ГОСТЕ, тј. ГОШЋУ, мада је чекамо стално ипак је редовна.

Мало више пажње и око Анам, Причалице, Андријане, Каммелије и осталог цвећа у башти наших душа, јер све мирише добротом и расте поред свих нас.

Ја никако не смем да изоставим нашег морнара из Паноније, то жуто усталасано море Сунцокрета и његових враголија обојено Малом Гаравом.

Ко нам се још попео на врх листе превише вреди, знам па сви ви...али нема довољно тачкица да вас све наведем, па се сетите сами да се наведете у коментару који чекам...од свих вас...

 

Малаино, Водолијо где су ваше речи залутале,

залутале су тамо

где су стихови оставили траг

траг љубави

траг радости 

траг среће

да понекад ме повежу ваше речи, стихови и коментари и преточе мисао кроз Касперкову

песму и онда нешто још почнем да разумем, што нисам пре разумео и умео.

 

Некам ме стрес довати па ме разбаца на све стране, али има и доброг стреса у АНТИСТРЕСНЕ.

 

И тако много даље, сви сте ми ту близу имам вас и јавите се у коментару ћу вас посетити...

 

Желим Вам оно исто што Вам је Мали Принц пожелео, такође у оригиналу још од оне прошле......

Никада ме нећеш мрзети

Никада ме нећеш волети,
никада ме нећеш мрзети,
и онда када дах љубави
на уснама нестане
бол ће да престане.

Познајеш све моје границе,

плашиш се,

а моје су очи пуне

твоје љубави.

 

Гледам те 

последњи пут...

 

У сећању,

љубим, а остављам.

 

За тебе су путеви,

а мени су беспућа...

 

Никада ме нећеш волети,
никада ме нећеш мрзети,
и онда када дах љубави
на уснама нестане
бол ће да престане. 

 

Други ће бол однети,

срећу теби донети,

пусти да Месец сакрије

моје трагове...

 

Никада ме нећеш волети,
никада ме нећеш мрзети,
и онда када дах љубави
на уснама нестане
бол ће да престане. 

Кажеш: љуби ме...

Кажеш: љуби ме

док жеља не престане,

кажеш: грли ме 

јаче и највише,

кажеш: волим ме

и све тако лако је, 

а време прође,

а живот прегризе границе

твог и мог срца странице,

кажеш тихо: покри ме

јер киша почиње.

Први и последњи

Први и последњи у низу

дах година

и мраза на мом лицу

у очима

мојим венама

крв је хладна

и боје неба.

 

Први и последњи у низу

знам ко је сада близу

уснама

од немира

руке си брзо склонила

а ја?

 

Ја, ја сам престао да бежим,

ја сам остао да лежим

у свили белог

први и последњи у низу

ниси више близу...

 

Сваким даном нова лица

нова утакмица

први и последњи у низу

дишем испод твојих суза

страх у погледу

сигурна лука

више није ту,

последњи, а први у низу

остајем.

 

Први и последњи пут

враћам се да спалим сећања

у заборав,

јер то више ниси ти ,

нисам ни ја,

јер дуга је давно избледела,

а стакло на прозору

шаром мраза 

са лица пуно пахуља

пустила

Нова година.

 

Први и последњи пут

речи у низу

да будемо близу,

шапат у мрак

и бели траг,

док веје

нек љубав греје...

Падам као перо лак...

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Падам као перо лак

кроз твоје очи,

душу,

длан твоје руке додирнем,

као да молим

у паду

у том кратком лету,

без туге

окрећем свету образе топле,

љубим ветру чудне скуте,

а он ме носи

и ближе и даље теби.

 

Падам падом вечне прошлости

кроз твоје капије пољубаца,

у твоје наручје,

припадам ти

од оног дана када сам те угледао,

падам у твоју сенку

ту испод рукава

где те засврби понекад.

 

Како је лако све око мене,

предајем се,

даном одлазим у ноћ,

у туђе улице,

у туђе облаке,

падам даље, а све сам ти ближи,

страх не живи у мени,

губим себе у њему и лутам.

 

Падам лагано

скривеним сузама

поред прозора

са којих те гледах у светлу,

још увек гориш у мени

моја вечна љубави.

 

 

Тако је тамна ова ноћ,

а тако бело ово перо

и парче хартије

на мом длану.

 

Пишем писмо речима

неизговореним,

у себи гутам сваки јецај времена

без тебе,

као кора ове земље дубоки ожиљци

и море звездица на небу у нади,

чекам стрпљиво без стрпљена

као по казни,

а кзна да прође.

 

Све више љубави падам

лак као перо,

тежак као туга

што дроби све у мени.

 

Дишем и тражим те,

сенке су то,

појаве се и нестану у трену,

а трен је некад био

део твог и мог погледа,

пољубца,

део тебе и део мене,

дишем тугом.

 

Светла се пале

и светла се гасе

моје у теби вечно гори,

знам да то знаш,

ал ипак волим да кажем

поново и сваки пут,

падам...

 

Лагано сваким кораком

даље, а ближе теби

падам,

као и сваки дан без тебе

зажмурим у мраку,

заспим,

а ти ме пробудиш.

Дођеш онако заљубљено

пољубцима,

дланови и образи горе,

а руке се зноје,

тако те јако загрлим,

а загрљј траје,

падам...

 

Колико дуго,

а тако кратко траје,

падам,

у твоје наручје,

сваки пут и поново

у теби један дечак

лута и живи

чигру живота,

падам

у твоје руке

мој анђеле.

 

Није све ЈЕСЕН

Говорим ти тихо...

осећам твоје срце,

куца полако,

спаваш сновима девојчице.

 

Тако си млада у наручју љубави,

руке се губе у твојој коси,

талас за таласом и топлина,

крила свилених барки

и моје око у твом,

тако те волим јако.

 

Спајам покидане нити времена,

пустам ноћ да краде светлост

у заласку и све памтим

док те милујем у наручју среће.

 

Није све јесен,

није све зима,

у пролећу је,

у лету,

у Сунцу наших очију,

у небу, под твојим крилима

и у дечаку у води,

и твој свет у цвату,

није све Јесен.

 

Било је море,

биле су зоре и олује,

остао је песак и исушена корита река.

Небо је понело осмех, а ја твоје руке испод мојих крила.

 

Земља се буди без страха, велика је и јака, баш као наша љубав.

Путник у времену,

поново је ходао ка северу, а север се крио на југу.

Понео је сећања и упалио ватре, а оне су гореле и он их је носио.

 

Било је плаво море и вратила су се сва деца, ограде су се срушиле.

Знао је неко,

у очима су блистале сузе, а лед се топио.

Далеко је,

а у вину дубока туга нестала,

кроз истину и боре савладана,

лицем у лице речена.

 

Није све ЈЕСЕН.

 

Као и сада слика давно насликана,

лик у огледалу твојих очију,

испод мојих крила

у твом срцу откуцава

љубав на ветру успомена,

није све јесен,

није све зима,

у пролећу је,

у лету,

у Сунцу наших очију,

у небу, под твојим крилима

и у дечаку у води,

и твој свет у цвату,

није све Јесен.

 

У души се познајемо

Толико тога ћу ти рећи

једним погледом срца мог

у длан срца твог.

 

Толико тога је време прогутало

плимом и осеком на нашим уснама

и све оне заборављене плаже

и сав песак времена

и сваки прамен твоје свилене косе.

 

Толико се јако трудим 

да не дрхтим,

да ћутањем 

прекинем све године и дане 

неког тихог очаја

неког сна,

толико тога,

а она ипак зна....

 

Жедна душа љубави

искреног срца и бистрих очију

сузом испраних чаршава

наших жеља,

далеко од Сунца,

далеко од пешчаних обала.

 

Колико тога, а само једно

праштање,

трњем прекинуте везе

бачене успомене

пожутеле фотографије,

она зна...

 

Грешком исписано,

избрисано,

из мог,

из твог,

споменара.

 

Поклоњена мисао 

једног путника,

стих старог морнара,

празна удица.

 

Толико тога,

а ништа моје.

 

Свет носи капут времена

стигла је зима,

ја те познајем у душу.

 

Толико тога ћу ти рећи

једним погледом срца мог

у длан срца твог.

 

Ово је један тренутак у времену, никоме га нисам посветио, али је ту и лако препознатљив, баш као и свако јутро и свака ноћ, тако и он прође.

Овде са Вама ме мање има због посла који се надам да завршим до краја децембра ове године.

Све вас поздрављам:))

Нека дува (са посветом Сањарењу56)

Легенда каже да је ветар био сам,

да га нико није осетио,

да га нико није ни познаво,

да су и планине и мора

само имале сан о њему,

нико га никада није познавао.

 

Легенде кажу да се Сунце на Земљи

смењивало са Кишом, а киша са Снегом.

Да је цвеће увек расло као и свако дрво,

само право, пружајући латице Сунцу 

толико слободно и толико високо

да су птице једним замахом крила летеле високо.

 

Када је Време увидело да све на земљи

превише брзо расте и стари,

да се са даном неко роди,

а да се са ноћи већ неко губи,

сети се ветра и шапну Облацима,

а облаци Мору, а море Планинама.

 

Легенде кажу да су се Таласи 

одједном дигли,

да их је Хрид одбила

Каменом руком

и да се Ветар пробудио

у једној Пећини.

 

Легенде кажу да је будан

дувао далеко,

преко планина, мора и долина,

дувао је кроз крошње и савијао их,

разносио латице и кривио стабла,

спустао птице и борио се са њиховим крилима.

 

Легенде кажу да је успорио старење

и да су људи почели да прилазе једни другима

како би се згрејали када их ухвати у киши и зими.

 

Дан када их је ветар срео на пропланку,

када је одлазио неко њихов,

у часу када је издахнуо,

легенде каже:

да се у ветру селила душа,

да ће са њим да лута,

да ће се враћати и одлазити

и да ће вечно бити ту уз њих са њим.

 

Када су месеци и године прошли

људи су почели да се сећају

сваки пут када би их ветар

дочекао у близини.

 

Доносио је и односио успомене

и сећања на вољене, 

баш као латице руже свој мирис.

 

Поклањам ти мирис руже ветрова Сањарење56. Уреди мили кутак душе да у њему поветарац заспи.