Поклон Врању
Секо убава
сит ми је туга големка
стала у чашку
по руб от фртаљ
на гиџку ту стару
во гроздот што
купи со вије
суве рукама,
кам да ти приђем
со реч да ти речем
једну тајну век века.
Са стар човек прича ми детко,
трсија травку никлу
на планинку.
Ве ти ја био онде под пенџер
слушка ти потанко
ушима без шуш
да чујем,
иска ми детко једну кос
во један лис од траву,
постаде мало,
узе лис
и погледа у мене
па ми рече
по озбиљно:
" Софка ти Мито малката
вино ти покисло, увен ти цветој
со га руку сади у недељу твоје девојче",
иска ми то
и удену белу лис од траву,
со косу покошену
да видем у прсте моје.
Ја су му гледа,
окрећа и понајпосле
упита:"А бе детко со тако збориш со мене,
крајком те гледа како косиш
у тебе снагу виде, у руке
у откос, а ти мене тутну белку травку,
и рече ми со ћут
моју тугу голему
да бива, за кој?
Детко:"Мито, синко
иди си кући
во твоје сопче,
узми си бело кошуљче,
уми си лице у реку
и сакај руку од твоје девојче".
...Ја ти се сакупи
прерипи плот од кућа,
уми си лице у реку
преко поља потрча
и у моје девојче се загледа.
Искам ти руку од оца
у беле руке ја гледа
куца ми срце ки у зајца.
Прођоше два лета
и у зиму роди се Никола.
Моје ти женче
копа у башта,
по руку зној капа,
а Никола заплака....
Ја ти се маја по чаршију,
незнаја за тије работу,
но детко мудро прича..."Збори ти ја
Мито о белку травку,
у влас што има,
искам ти вино црвено
што ги са грозд од гиџку сакупи
кап по кап измеља и у буре стави".
Еве детко бокал и чашка
пији со радост уз младост моју,
неми збори о ту травку.
Детко попи устаде и оде без реч,
о тој време оста бокал и чашка
на астал да стоје.
Примаче се ноћ
у некој доба женче ме упитува:
"Ко је ти је ово смотуљче
под астал?",
ја га узе, погледа и размота,
оно бела травка остала.
Детко ми гу остави за лек
од дете, тако писа.
Време пролази,
травка си расте,
и на другу годину
ја ти покоси
изнад куће,
и изриља,
да женче посади цветови убави,
на место где детко коси некад.
И би субота дан и дођоше гости
из подрум наточисмо црно вино,
бокал донесе мој син,
и женче служише пријатеље
и песма и мезе,
и вече се спусти,
оста трпеза и бокал.
Сунце јутром смени месец
сас све звездице и
женче сакупи астал,
а ја се довати за бокал,
би кисело, те га баци,
женче крену за цвеће
да сади у недељу,
Никола спија,
ја се метну на дрва
со цепку за шпорет.
Прокука из кућу дете,
жена прва притрча,
ја ти се свртим врз њих
и виде Николу у хладан зној,
мене се све окрену
посрну лево, десно
у Николу гледа,
сине мој...вика...
Истом ти разби
постари ћуп,
узе белу травку и посла жену
да скува воду,
у воду стави белу травку,
прекрсти се и дадо сину да пије,
обриса му зној са чела
и загрли га јако.
...Е ме детко упозори, не гледа
у голем свет горе,
у облаци бели
што зором зоре,
а ноћ ми се спушта
па нас успава
и вино покисело
жену ми превари
да посади
у недељу
цветак.
Никола се пробуди,
очи отвори
и проговори,
сузе нам падоше
по лица
и срећа велика,
детко право збори
и за све знаје,
ни вино црно ни цвет
у недељу
не бива.
Сестро убава ја ти зборим
ово ми гу душа отој снивала.
Близу си
Корак по корак до сна
у оку плавог неба
и сна дечака
у песми овој кружиш
прамичком пламена љубави
ближа си ми...
Као дах на ветру истине
пруженим дланом судбине
из груди мир немира
што пређеним мостом
туга прекрива
љубав у мени скривена
ближа си ми
моја једина.
Истом сам водом лице умио
гладан тебе у себи остао
по ко зна који пут,
путем других отишао
и вратио се,
Ближа си ми љубави.
Цвет, цвета сваке речи
коју си пустила
да лети истоком
мог запада,
враћам ти ружу ветрова,
лептиру мог цвета, немира,
ближа си ми љубави...
Волим те,
ближа си ми
са мишљу снаге коју немама,
а која је велика.
Волим сваки твој
поглед у даљини
руком спремљен поздрав
фигуру смирености доброте срца
које тихо куца у мом телу,
волим сваки пољубац који је остао
још да дише у мени
још да ме буди
још да ме лудог држи
још да ме по води, води
Ближа си ми...
љубави...
Нема трагова
Одвој ме од земље
по коју кап кише
са длана пусти,
у облак бели
пошаљи свој поглед.
Знам,
рећи ћеш само.......НЕМА трагова....
По сутону у мрак
низ твоје тело,
низ твоје усне...
нема трагова.
Одвој ме од Сунца,
ко лептира од цвета
и пусти да треперим,
знам,
нема мириса и нема трагова.
По сутону у мрак
низ твоје тело,
низ твоје усне...
Више нема трагова
од сећања далеко
до вечности близу
више нема трагова
У нама потреба нестала.
Опчињен
Бирао бих...
Волео...тренутак да дође,
да прођеш ти...кораком,
да чекам....свет
у једном оку,
сан да прогута вечност даљине у нама.
Мој дах,
моја туга,
моја љубав,
зашто ми тако јако требаш
у овим грудима
да куцаш,
а ја да тихим вапајом
у себи тебе тражим?
Колико је тога на Сунцу и киши,
под звездама и месецом опчињено
љубављу, љубави?
Никоме никада своју жељу на длану
нећу открити,
покорити моју душу,
можеш само ти.
Колико тога стане у додиру,
на уснама у загрљају?
Много и више од тога,
а никада довољно
за нас у нама
да остане.
Пођи страном светлости
сенке мудрости
крајичком ока
путем љубави.
Волим те мило моје
тек толико
да постојим,
да дахом твог живота живим,
Волим те мило моје...
Све су моје лудости
игре живота
добиле смисао
у тренутку када сам те срео.
Кад кад седим сам
очима по бетону на степеницам
спуштам време да прође
примачињем звезде
мислим о теби у сваком погледу
који сија у мојим очима,
имаш слободу звезданог неба
увек си горе изнад мене
када ниси у мом загрљају,
једино нас
месец чува под Сунцем
сваке зоре.
Колико је тога на Сунцу и киши,
под звездама и месецом опчињено
љубављу, љубави?
Двоје не одлазе заједно већ остају да дрхте
Само те овај пут зовем
као никада до сада,
свки трептај мог срца
мог гласа
у очима твојим
у даљини
рука пружених
ка Сунцу
ка теби
моја љубави,
одлазиш далеко
баш као и ја
и то онда када смо пришли
превише близу једно другоме
додирнули вечност уснама
спојили тела
у ноћи
у предиван сан
исањан новом зором
наших додира.
О како те је лако држати на срцу
испод лептира
са уздахом руже
црвеног цвета немира
по белим чаршавима
и свим латицама
расута црна коса
у звезду једном рођена
и заувек остала
да сија из мог наручја,
загрљаја-длана
пољубца.
Колико бих те дуго држао
загрљену на киши, Сунцу и снегу,
пустио сваки жути лист
око нас да пада
хиљадама трептаја лептирових крила,
само бих грлио јаче
да осетиш како дрхтим,
да задрхти и твоје срце
погледима који се муте од среће
од љубави која се рађа
и умире
када се одвајамо.
Нећу плакати,
узалуд је кишу призивати,
реке су наше матице јаке,
реке су оближња језера туге,
реке су грех којих се кајемо.
На њима смо остављали одразе среће
загрљених пољупцима,
бацали каменчиће да затрепере,
о колико тога знали смо да имамо,
да дајемо једно другоме.
Сети се планине са болом у ногама,
сети се тог осећаја
када су погледи пуштени далеко
низ усеке, низ кланце
ка кривудавим путевима доле
и ка небу горе,
колико ти је тада рука
била лака и нежна
на мом образу,
колико...
нисам веровао да ћу те љубити тако дуго
тако страсно
да ће ми и ветар сметати
да ћу се бојати твоје косе,
твоје лепоте,
да је неизгубим.
Толико је тога,
а времена је тако мало остало,
сада сам тога свестан,
ко од нас уме да оде
без сломљеног срца,
ко то уопште може да разуме,
ко једноставно зна да заустави,
запамти у делић свега,
да једноставно остави и да оде.
Ја то неумем, не знам и не смем,
али једино знам како куца срце твоје,
истог је откуцаја мог срца.
Зато дрхтимо заједно у овој ноћи испод
чаршава, окренути странама света
са истока и запада,
тамо где се Сунце моје зоре рађа
и тамо где залази дубоко у мени,
где боли и воли.
Скупљају се мисли у твоју луку
на месечини младости
коју смо трошили
и чували
у сваком трку због изненадне кише
уз осмехе првих капи
низ улице пусте
смејали се мачки која бежи баш као и ми.
Побегли смо превише у себе
љубави моја,
искривили рамове
ишчупали слике наше љубави
неспретно и бахато,
како је то слабо
кроз зид тишине и ћутања рећи
и осетити бол и тугу оног другог,
исто као у свим драмама
завеса пада на тужна лица
испод шминке и костима
очи плачу сузама влажних додира
у траг времена.
Записујеш своју тугу,
ја је читам на мом прозору,
и птица када пролети
она ма пробуди
баш као и позив у загрљај у сну,
само си ватра моје сенке
силуета у мраку моје туге
љубави.
Тако далеко од мене
тако јако сама
тако несигурно чекаш
тренутак када ћу отићи
тако је чудно
док губим
док пролазим прстима по твојој кожи
последњи пут глежњеве стежем
стопла љубим,
будимо се и једно друго гледамо тим очима
сваки пут, последњи пут
и још не одлазимо, понављамо
сваки пут исто кајање,
а зоре-ноћи журе све више између нас
ко ће нас сваки пут покрити
жаром љубави
ил пепелом страха последњег дрхтаја,
ја не умем да живим без тебе у себи
ја не умем да дишем без твојих плућа
ја не умем да волим без твоје љубави,
ја знам да је сенка моје сенке нестала.
Окрени се полако
у очима си поглед сакрила за мене,
знам да није лако
и овај пут
биће задњи пут
пружи ми руку
нек се усне додирну
тихо у мраку под мојим загрљајем приђи ми
обрисаћу сузе пољупцима,
знам колико је тешко
призвати Сунце што залази над хоризонтом
и загрејати море у мраку,
али учини то још једном
магијом своје љубави.
Блистај путем срца свога
и веруј очима што чувају драгуљ љубави твоје
у мени оваквом што поново нестаје
и рађа се.
Ти си моја звезда
буди јака крај ватре
и поново ће зора,
нећеш морати да одеш јутром
ако га заједно будни дочекамо
као пре.
Нека дрхти лишће, крошње
и сви кровови кућа
од овог ветра немира у нама,
али немој да дрхтиш ти
буди јача и од светлости
и од сваког ожиљка
јер они не боле
више од ове љубави
коју лечимо сами
ти и ја
у нама.
Прича пред буђење
...Волим пролеће,... лето...., јесен и зиму у сваком од нас да изаберем простом поделом осећања узимања и давања.
Волим да пригрлим и да пружим комадић светлости срца- душе која уме песмом нечујних речи да умије земљу наших додира и осуши пољупцима сваког пупољка.
Време корача по крововима, олуцима, каналима, нестаје у нама.
Цветају нам нове ласте, сећам се маслачака, вечност је записана у времену сваког погледа хоризонта и свежине водопада.
Струјим по свему и свуда, испитујем, додирујем, палим и гасим, све своје и твоје ватре, учим увек да волим више, а да мрзим мање.
Купим беле чаршаве са кише, празнином раширене да плове туђим световима, враћам их ко скупљене јарболе са свим пустоловинама.
Обале зелене у својој живости, плаво и бистро таласима море у обале укотвљено.
Јесен жутог лишћа испод шума твојих корака, шапат на ветру пренет нотом виолине месеца под прозором, под звездама, далеко срце куца.
Белином сваке пахуље твога длана, мек у сувој кошуљи очима и образом твога додира, спуштам руком све трзаје и мира немирне, да оставим траг у нама.
Мислим и лутам сваким кораком далеко од тебе, пролеће-лето-јесен и зима.
Ја сам увек испод твог прозора.
Музика тишине-самоће, празнина вапаја нема
исто је у бол
у бег
у проток овог времена
тренутка и немира.
Враћам се као и свако други, теби и себи. Препознајем све облике, исте собе и сенке светлости у нама, пуштам да корак учини своје, да поруке полете теби, исписане кратким речима..волим те, а ти то знаш.. И свако је пролеће-лето, а јесен-зима ове приче пред буђење.
Сањај да ме волиш, сањај да ме љубиш, ја тебе већ сањам.
У центру срца
Журим и никако да стигнем, тркам се са бесмислом туђег смисла и никако да стигнем нисам сигуран да станем или да нестанем у трен, и за трен твог и мог времена, али неко у мени и око мене увек нешто прича-гурка, смеје се и са запетом или без ње, не ставља тачку, не гледа оно што га зауставља, не стаје тамо где се спотичем већ једноставно сија и исијава све добро и лепо, попут погледа и бистрог ока.
Ко ће знати зашто смо тужни, зашто се окрећемо ситницама у бесмислу, померамо исте ствари нашег немира.
Препознајем се у огледалу у другим очима и губим понеку слику и израз осмеха на твојим пољупцима.
Слични смо, котрљамо се као куглице златне прашине, носимо наше мисли у жељним очима, претварамо светлост у речи и делимо их поново погледима, у јутрима, у ноћима.
И све тако, а да...
Није прошла ноћ,
и да се није родио дан,
и да није престала љубав,
и да је стао сат.
Да су се руке скупиле
око твог и око мог струка
рамена додирнула,
а усне почеле да љубе.
А да није, а јесте
свака песма,
свако слово,
сваки поглед
и свака жеља
остала у нама
подељена слично
а исто,
недоречена
зависна
и .......
ма нека је моја као и свако
јутро
у твојим очима.
Помирени својим немиром
Неко је крио свет у мојим очима вешто као ловац сваке моје жеље, мојих погледа. Искрено нисам разумео све те ствари на овом свету баш онако како их други виде, увек су за мене имале посебне скривене боје, топлину са ивице мрака и ону неиспитану границу - посебну драж препознавања блискости и сличности људи који је користе, улазе и излазе, седе и подижу, живе у њој, спавају и устају јутром својих обавеза и жедном жељом промене.
Искре су свака по себи чудо што нас одржава у непрекидној потери, она ме препознаје, она ме зна, она ме губи, она се плаши, она паником прелази границу, она губи нит, она постаје свет у мом мраку, она ме гуши.
Исијавањем по хоризонту који нестаје под велом нових звезда одраста путник у души, задржавајући поглед даљине циља свог, загрли своје биће које га гуши, а очима проба да врати њен сјај, откуцајем срца да отера страх, а топлином тела и додира настави прекинуту нит.
Пољубац, исти, али не као и сваки други искрено подељен у светлу звезда испијен речима опорог вина делио је њу и њега кораком снам, а јавом даљине коју прелазе сада ближи него икад пре.
Очи се играју, буде и разум и душу, причају чудним језиком емоција срца, искуством разума и страхом који се потире:
"Сећаш се јесени лета и јутра и мрака
сећаш се тренутка и трена
сећаш ли се мог и твог уздаха
првог пољупца
песме исписане твојим очима
тада,
сећаш се мене
ево ту
баш као и сада
руком додира
твога образа
и погледа
срамежљивог руменила
дрхтаја тела
усана
жедних пољубаца,
а сада спремних
праштања,
сећаш се...
а сада,
чујем твој страх како куца
видим како ти душа из очију плаче
како се плашиш сваког мог одласка
како ме јуриш и грчевито стежеш
рукама од ветра, зашто?
Ко је то у теби окренуо дугу
затворио љубав у границе
мерљиве само пространством
похлепе презира туђих.
Немој дрхтати и плакати
док те загрљену љубим
упорно у лице.
Моја си била и остала срећа,
сјај моје душе
искра, потреба и жеља,
све оно топло и мило
свету у коме се нађох
телом и бићем човека.
Подари још један живот
овај у мени још увек живи
нек крошњом својом
ухвати титрај ноћи ове
са звездом која се роди.
Сада када сам поново
постао и био твој
нитом срца везан
настави самном да ходаш
далеко ка циљу у нама".
Искрено нисам разумео све те ствари на овом свету баш онако како их други виде, увек су за мене имале посебне скривене боје, топлину са ивице мрака и ону неиспитану границу - посебну драж препознавања блискости и сличности људи који је користе, улазе и излазе, седе и подижу, живе у њој, спавају и устају јутром својих обавеза и жедном жељом промене.Пази
Пази кад поклањаш срце,
ту љубав што дише у њему,
нежну попут свиле имена
са твојих усана.
Пази кад очима гледаш
лице своје судбине
тај осмех
чуперка
живота
да ти пут не украде.
Пази кад мислима ходаш
на стази његове жеље
посуте светлом
дугиних боја.
Пази на ноћ
пази на дан
на свој и његов длан.
Пази да сутон и зора
срцу приђу
довољно близу,
пази да их роса
и ветар на путу
не заобиђу.
Пази свој сан
и своју јаву.
Ж А Д - заробљена љубав у њему
Као сенка исчезла са жада
камена који под светлошћу Сунца
сија мудрошћу у себи,
а избија зраке прошлости,
измаглице росе
што нестају
као капи
вечног живота
са дланом длана
дахом пољубца
латицом пурпура,
тренутак издаха
и тренутак живота,
часом смрти што у свима
уме да почива.
Полуголе мреже испрекиданих нити борбе за опстанак,
опет истом Сунцу мога мрака прете.
Осушиле су вечност
једног сна,
једне младости,
испијене ожиљцима одрастања и сазревања.
Сумња у ту проклету похлепу понора
датог светом људи и свих наших демона,
искушења и пораза нашег образа,
лика у прашини дуге,
слабог карактера,
и руке што дрхте у загрљају,
у својој вечитој потреби.
Све ми је чудно,
давно усађено
у крај те слике,
поред прозора,
уметност у океану на небу,
у таласу,
неизбежна и смела,
у својој сили стихије,
а испод хриди,
сама по себи порозна,
као жеља нестварна,
и пут неба
спрана кишом пенушавости
перјанице мора,
сестре свежине и наде,
и као воља ходачасника
примирена,
скривена,
а само кајањем,
упамћена.
Покрај пута и прага,
осута да поново никне ниизчега,
лако и замењиво,
на туђој њиви тврде земље,
људским речима уклета
са истих усана
љубав што рађаше,
али семе самог семена
ветар увек посеје.
Туђе су речи зидале свету куле светлости,
прозоре и стакла,
мрака сабласти и тишине...
Сенко без права на помиловање
на жеђ мог живота вечношћу осуђена
душом изгубљене љубави
срца старог камена,
ове ћеш ноћи Зору дочекати,
а ја на колена својим
крик бола пустићу
да ми крши руке и тело.
У себи из срца
браздама времена дуго
по један откуцај,
по једна кап,
по једна пахуља
и суза за тај ЖАД.
Светлост у камену зелене боје,
уклесана нит, једне младости,
једне туге и једне љубави,
дата на дар,
поклон поклона,
живот живота поверен
мудрошћу светла,
шапатом времена
испод песка сећања.
Објашњење: Шта све понекад видимо у заробљеној светлости кристала и тој тајној нити коју у себи носи.
Искрени страх
Ко даном још уме да сања ноћ,
да се плаши светлошћу хоризонта
по плавој пучини звезда ноћи
у месечевој лађи
што шкољкама својим
откривају бисере вечности?
Понекад то будем ја,
не зато што немам
њен образ,
њено око и срце
што куца у мени,
не зато што сам заборавио
да се смејем,
смејем се ја,
нисам заборавио,
умем и да променим стих
неке песме у нама.
Плашим се,
јер препознајем
тренутак радости,
тренутак среће,
тренутак љубави,
живот у рађању,
покрет усана,
игру прстију,
и њене тихе кораке...
...плашим се
јер све више разумем...
Плаши ме чекање,
плаши ме откуцај времена,
плаши ме тренутак прошлости,
осећај старости,
и терет искуства младих година,
плашим се
одрастања детета у мени,
плашим се разумног загрљаја,
само понекад преварене сузе
ока твог на мом рамену,
плашим се сенке
испод руке
што нестаје покретом.
Плашим се да стојим сувише дуго,
плашим се кад отворим врата туге,
кад ме загрли бол
и ожиљак прошлости опече.
Када се дан бронзом обоји
и реке људи крену
пут улица врелих,
када се устаљене обавезе
вежу на трен
празнином канцеларија и хала
до сутрашњег дана,
тада већ циљем до тебе
решавам свој страх.
Стигао сам,
ту поред тебе,
осетио пољубац
како буди љубав и топлину срца,
како нас погледи
мислима среће вежу.
Ничег се више не плашим,
почињем поново све да волим,
да те дуго чекам и сачекам,
да откуцај времена у теби и мени остави траг,
да нас тренутак у прошлости поново врати на почетак,
да осећај старости уз тебе спорим корацима дође,
да терет искуства младих година прославимо само осмесима,
да се деца у нама заувек играју,
да су нам сузе избистриле очи и донеле мир,да су сенке остале у магли иза нас,
да нас понекад затекне пролећна киша,
да тугу делимо радошћу,
да ублажимо бол ожиљка прошлости,
да једноставно волимо.
Ко даном још уме да сања ноћ
и да му звезде остану у очима?
То само можемо
ти и ја љубави...
Поклон
У друге истине кренем
да верујем,
пробам-станем Сунцем образа твојих
и усана меких
додиром твојим.
Из жеђи, твог ока сјај
не видех добро,
а по облаку кише
душа већ снива.
Другом истином вођен
по своду пророка
у рукама држах твоја стопала
да небом заувек ходе,
по трагу судбине
имена твојих
родослов наш.
Нађох спокоја глас
у песку празнине
зрно истине,
другим речима вођен
из мора у планине,
талас и ветар
носе промене.
Откуцај сата
шум лишћа
жубор реке
звук звона
и моје речи љубави
именом твојим записани.
Удахни ме
Удахни ме
погледом откључај сећање
ми били смо
једно без другог
зима и пролеће,
Удахни ме
једном кад трешње цветају
у зору по роси пољуби ме
додиром косе на образу
милуј полако
док звезде одлазе,
удахни ме.
Понекад слични, а исти...
У овом дану,
нисам те видео
твоје усне љубио,
као да сам сан
изгубио.
У овој ноћи
моје очи
сјај су потражиле
звездом сјајном
тебе замениле.
У овом свету таштине
моје си склониште,
киша од Сунца,
светлост испод облака,
тајна само срцу искрена.
По неким речима,
по неким људима,
по свим тим причама,
падаш-устајеш,
бориш се и предајеш,
по свим тим причама
као и ја
дајеш осмехе,
кријеш сузе,
прелазиш мостове,
шириш руке
до туђе победе.
На крају дана
у свакој ноћи
после света
и речи људи
грлиш и љубиш
опрашташ
именом својим
своју тугу заборављаш.
Само понекад када тражиш
Понекад те тражим,
залутам,
помислим да клизиш временом,
сенком старих немира
у мени ствараш нова лудила.
По лицима људи
видим траг живота
како нестаје,
љубав је реч,
зар она не остаје?
Понекад те тражим,
залутам,
помислим да клизиш временом,
страном своје истине,
а моје судбине.
Даном личиш на анђела,
ноћима се кријеш у звездама
и сновима.
Лака као жеља,
јака као свитање,
залуташ,
у моје срце,
испод јастука,
топла рука,
дуга коса
и мирис јасмина...
Понекад,
ал скоро увек
спустим своја једра
на твоје усне
јер знам,
љубав је само реч
и нешто више,
што даљину
загрљјем кида
и тишину
пољупцима гуши.
Никад се тугом не превија
већ радошћу привија,
уз младу лиску
упрто дрвце да сачува
пут неба и пупољак пролећа.
Понекад ме тражиш,
залуташ,
вратиш се кораком мојим
у своје одаје,
где ме твоје срце
увек сакрије.
Тако те познајем,
тако те пожелим
док путујем
и само понекад останем
у сновима да верујем
облацима што пролазе
и носе све ове наше немире.
