Ево ту међу нама

Ево ту крај мене

цветају све твоје жеље,

пољупци и осмеси.

Баш ту на образ да осетиш

сваки сан моје душе

загрљене твојим топлим дланом,

а плућа да се рашире и удахну јако

мирис твоје коврђаве косе.

И боја зиме

и чиста белина твоје меке коже,

тако топле и нежне

што прстима мојим

задају дуге путање,

А ја лутам као дечак,

сваком се облику дивим

само да питам не смем,

ћутим погледом твојим

и све у њему разумем,

да загрлим јаче,

да пољубим лепше,

да приђем ближе,

и знам и умем,

ја тебе разумем...

Чујем како дишеш,

насмејем се кад неспретно хрчеш

и кад то јутром нећеш да признаш,

када се нападом браниш

па смејеш,

а опет пољубце делиш...

Ма памтим сваки твој покрет

и говор тела 

јер и њега 

разумем,

ти се окренеш - откријеш,

ја то осетим

па те покријем и загрлим

и тако ноћ за ноћ

дан за дан,

Ево ту крај мене

цветају све твоје жеље,

Баш ту на образе да осетиш

сваки сан моје душе...

Мрзим, а Волим те

...Ма мрзи ме више да ти читам и пишем,

да мислим само о теби

и смејем се,

никад више, а ни мање,

шта ког брига,

сва та чиста осећања,

као гласна музика док свира,

ја чујем само своју тишину,

мирис врелог лета,

промене

које недостају,

и укус свежег хлеба.

 

Опет је јутро сакрило мрак испод ока

и оштар ваздух у плућима удахнут страх

од хладноће,

не знам како је то

да не мислим

да ћутим

да очима тражим крај плавог хоризонта.

 

Мрзи ме овде да ћутим,

-помери се с`места,

чујем себе како

у издаху кажем.

 

Опет се враћам

путем уским,

а ободом виоског тротоара,

као утиснуте реке-улице,

течем коритом страних мислим,

не мислим,

а желим да мислим о теби,

кога ја то заваравам? 

 

Окренем се и поново покријем,

али део мене поново зебе

баш као и свака душа без тела

лутам у својим ходницима

зидовима белим од самоће.

 

Мрзим,

а тренутака је тако мало

и погледа у празно

изгубило траг у овом времену,

како се само ова реч почетним словом

излизала, преточила

из беса у тугу

из чежње у патњу

и поново у љубав.

 

Како сам слаб сваком помисли на тебе

и све твоје....

окован вечно твојим топлим загрљајем,

колико је то јако,

а само рећи 

ВОЛИМ ТЕ...

увек и сваки пут изнова...

 

Пробаћу...

Волим те,

сваким погледом ока када га отворим,

када испуним свој хоризонт среће

само једним твојим пољупцем

исихтреним загрљајем

неочекиваном топлином

тела твог,

Волим те

и тако треба,

да дишем на јастуку

у сну поред сваког пајаца и снега кога нема,

да им измишљам слике јелки, ирваса, представе на тргу,

да им скидам маске и бојим им лица у светло-тамно са сузом и без ње,

купастом капом, округлим дугметима и широким панталонама, да им причам

приче, изводим циркусе и да ћутим.

 

Све знам када те ВОЛИМ и када се бојим

и када делим и када желим.,

само једним твојим погледом.....

...ВОЛИМ ТЕ 

 

К Р А Ј

Тихо шапућем, док варљиво лето сунчаним даном жури да сву срећу понесе самном на

пут.

Кофери се одавно пакују сами, ствари трче без неког посебног реда, а моји погледи

остају ту негде, где их свака успомена повуче, онако кратко загрли тренутком светлости

на својој кожи. Ко још уме да опише осећај туге и среће, а да не пусти кишу низ своје

лице.

Тако бих те загрлио још једном и поново сваким кораком док одлазим од тебе, али тада

те не бих никада пустио...никада отишао..даље...

Спаваш и сан ти облива лице среће, смежурани обрашчић мог јастука од твоје топле 

коже, знам како је топло загрли ти те и прибити уз себе, а јутро је, ја устајем и одлазим

сваки пут и никад ти то тада не кажем да осећам, да су тренуци дуги као један век,

као једно сећање и у себи тихо шапућем..сада и никада више.... 

 

 

Једна за ноћ и једна за трен

Кажу опет ће проћи,

опет ће доћи

једном за ноћ

једном за трен...

 

И све моје ствари

и игре у тами

шапат на ветру

и туђе усне

што други љуби.

 

Једном за ноћ

и једном за трен,

кажу живот ће проћи..

 

Другом је лако,

а мени тако

срце кидаш полако

остављаш снове

да изгоре.

 

Кажу нестаће жеље,

оживеће сенке

свака друга

огледало твоје,

једна за ноћ

и једна за трен...

 

И све нека прође

нек нестану жеље

на обали мора

таласом вођен

у дубине мора

кажу живот ће проћи

кажу нестаће жеље

оживеће сенке

свака друга - огледало твоје,

једна за ноћ

и једна за трен.

Увек ту поред тебе

Једном

не тако давно

не тако далеко

отворићеш своје очи

у рају 

као сваки цвет

раширићеш латице своје...

 

Једном

и више пута

твоје ће срце

да задрхти

да трепери

док ће дланови образе да греју...

 

Увек ће загрљј да веже чврсто

љубав и тугу

радост и сваку жељу

нашег ока сјај

и у мраку

и у светлу.

 

Остаћу ту поред тебе

и кад окренеш леђа

и кад случајно заспиш

од пољубаца

што те безбрижно грле.

 

Само понекад

кад мисао брже

украде тренутак тишине

ти зажмури

и усне ће моје прићи ближе.

 

Удахни сад ваздух свежине,

пусти ме да те подигнем

и окренем у кругу наше среће,

не плаши се

отвори очи

и сањај у мојим очима дугу.

 

Да престане неће

као ни године

ни сви месеци

ни дани

и ништа што стари

што зри јаче у нама

што прелива  се

расте и шири

вене и гаси,

само део мене и тебе

увек ће да памти,

а други вечно да се смеје

паперјем од сећања,

кишом загрљаја

у ваздуху

и после тебе и после мене

можда прође само време,

и остане твоје и моје име.

 


 

Само реч

Само реч,

једна лиска -

заборављена храброст,

младог сна и јаве -

 

Искреност, давно изречена

под крошњом старог кестена,

дато обећање

и само шапат ...руже ветрова....

 

Ја знам -

погледом те читам,

и ране своје видам,

тешим се да признам,

понос с лица скидам,

 

задњи пут - 

 

образ живота кријем,

као да знам -

испод капута осећам

почиње тишина. 

 

Само реч,

једна лиска -

заборављена храброст-

 

Млад и срећан

слеп да видим време - године и дане

љубав што се каје

 

пред очима - слику како бледи.

 

Само реч,

једна лиска -

 

На четри стране света

празан испод коже

човек не може да чека.

 

Само реч. . .

Да заспиш отворених очију

Могу ти прићи тихо-полако

кораком лаким

прислонити образ на длан док спаваш...

 

Могу ти шапатом рећи тихо-полако

слово по слово 

име - љубави.

 

И опет,

сасвим тихо-полако

на јастуку од свиле

и чаршаву пуном твоје белине

мекша од сна

лакша од пера

пахуља мила

моја горска вила...

....и кап по кап пољупца мог

низ твоју кожу

буди и дише

и жељу више....

да загрли јаче

да приђе ближе

срцу од срца

да стане време

да свет заврти

да све задрхти...

 

Могу ти прићи тихо-полако

кораком лаким

прислонити образ на длан...

док спаваш...

За сан

Зажмури и додирни ме,

нађи тајну мог живота,

Пољуби ме,

удахни свежину

пролећа.

 

Ја сам твој немир са усана,

твоја сенка и бели чаршав времена,

само твоје чисто небо без облака.

 

Између свих ових редова

спава љубав у срцима.

 

Пробуди ме и пожели,

подели осмех

и свет цели,

да само ми

једини

на месечевој обали.

Нешто што се ћути а разуме

Пишем све речи које недостају,

чујем их како дишу-шапућу,

понекад их има много,

а понекад тако мало,

и као да си далеко

и скоро на додир близу,

уснулом путнику

бели јастук од свиле.

 

Путујем и пишем у сну

баш када се окрећеш

под звезданим небом

у свом сјају

тако нежне коже,

путујем твојим жељама,

твојим уздасима,

под твојим сам додирима,

осећам сваки твој трзај,

па поново ћутим

и гледам твоје мисли

како су искрене и срећне,

и свет се окреће

том чудном чаролијом

љубави моја.

 

Само белутак у мојој руци

на обали док стојим,

капи тужне росе

нестају у јутру окупаном светлошћу

у мојој причи

док стварам три таласа

жабицама баченог белутка

што пресеца реку у њеној ширини:

 

- Први талас 

Пробуди се увек у мојим рукама у мом загрљају мојим пољупцем...

 

- Други талас

Сањај као и увек све што нас заувек веже...

 

- Трећи талас

Учини да останем дечак каквог си заволела... 

 

Пишем тако споро и читко као мисао док стварам на рубу твојих усана,

скоро да је осећаш и изговараш...Волим те..

 

Песма за њу

Тиха,

као лахор врти мирисе,

на страни њеног образа

траг мојих пољубаца,

ћути,

а погледом више говори,

кад спава,

буди се само да би ми пришла ближе.

кад ме воли,

све друго заборавља.

 

Зашто те волим,

твоје очи

твоје руке

твоју кожу

твоје срце што тихо куца

у мојим грудима...

 

Волим те зато што 

поред тебе дишем,

у  твојој тишини

у твојим мислима

у твом свету

у твојим сновима.

 

Волим те,

зато што сам сигуран

и несигуран,

али срећан и

насмејан.

 

Волим те, 

без хиљаду оправданих и неоправданих разлога.

У те две речи многе друге неприменто стану.

У сваком загрљају,

у сваком надању,

у свакој срећи,

у љубави. 

 

П.С.

За моју љубав....

Пре кише

Колико познајеш јесен, моју душу што вене као свака сенка светлости на твојим

образима?

Где си сада ти кад остајем да грлим мрак у свим бојама празнине док их ветар размазује

на небу туђих звезда?

........................................................................................................................

Толико простих питања у животу окренутих нама у душе, а ми још увек ширимо

дланове сами себи, а они бели па празни.

Нисам писао сузе што их некад видех у души, благом спонтаношћу још их носим у 

очима и сећању. Све су се ствари вратиле мојим доласком, а твојим одласком, замениле

места, притиснуле исте пријатеље, исте људе својом тишином ћутке да шапућу о нама.

Ништа их није задржало тамо дубоко, да остану, да зарасту. Све је то некако испод ока,

испод свода топле ноћи, опорог вина у једном и другом гутљају, док пишем, размишљам

и гледам у твоје лице и лице оних који су остали. Ту поред овог кестена мешали су се 

мириси пољске траве и црвених ружа из оближњих дворишта. Знали смо колико је

требало времена да израстемо, да се променимо, да одемо једно од другог.

Чекали смо да јесен сазри у нама, онако свесно од почетка не схватајући да....

 

Опет другачије размишљам, а увек исто мислим о теби, када се вратим на овој страни

света, урезаној у кори кестена.

Толико значења свих знакова поред пута и сјај у трави...

 

Да сам те с а м о.... али мање нисам умео..да сам остао, а нисам.

 

Прва измаглица на врховима прстију преко прозора у даљини, тако си говорила, а ја 

држао својом руком твоје танке прстиће према планининским врховима. Све је тако

просто-искрено, волели смо се више него што смо мислили да је довољно. Чекали смо 

мраз да нашара шаре, а ми их топили својим дахом.

 

Киша на улици, немам више времена, затворићу свеску тамо где је остала пича да чека.

 

П.С.

Знаћеш како куца јесен у мојим грудима, баш као у твојим.

 

 

Па нека са летом прође

Ту си као сенка,

само благо скријеш поглед...

...лице јесени што зри..

у мом загрљају,

у мом срцу,

ту баш где си остала,

знаш ли то....

 

Па нека са летом прође

ово пролеће на уснама,

образима,

на кожи...

...ма ко ће га знати

где ће све ожиљци остати,

а нови цветови процветати...

 

Вруће,

да све зидове зноји,

а капи топле росе падају

низ меку кожу

длановима умивену...

ко још зна све оне тајне љубави...

 

И покрет

и пољубац

и поглед

све је у времену

у топлом ваздуху

у овом лету

у правом тренутку...

у трену,

обојеном у црвено...

 

Зашто си тако...

По ко зна који пут...

Другачија, а исто болиш,

зрела јагодо

са трагом шећера у праху...

 

Падам

близу

а далеко од тебе

ти то знаш

ћутиш

трудиш се да заборавиш

и ја сам научио тако

пробудиш се сутра

и јуче је већ далеко,

а личи само на песму,

свака реч

сваки тренутак

тако искрен

на један заборав,

на кору хлеба,

запечену..

па нека са летом прође. 

 

 

За Рођос

Претури ветар сећања

преврне посуде воде испод кровова

што пустају капи кише мимо олука.

Ја се сетим,

дође и прође

свака јесен

свако лето

пролеће

и нови људи

и нови пријатељи,

мимо облака

мимо звезда.

Нисам неко

ко у тренутку стане

испод једног дима цигарете

да ухвати нит

струну,

мисао о животу,

само сам срећан,

а ћутим,

а сви

око мене

разуму

то ћутање,

а кафа се хлади

и мирише

на песак на плажу...

Ето рођендан је пријатељу,

а он неће да батали цигаре.....

Две речи за љубав

Волим те...

рекох ти тихо

у загрљају 

да ветар понесе

сву топлину

да се сакрије Сунце

у крило месечине

да се утопи сутон

у звезде у мору

у мојим и твојим очима.

 

Волим те,

само две речи за љубав

и ја ћутим

мирујем

сањам

и грлим јаче,

само две речи за љубав,

а она заувек траје.

Испод маске

Јел познајеш свет тишине, свет људи што испод својих маски крију своје мисли,

крију своје душе, јел познајеш?

Не познајеш, не познајем ни ја.

Осећам, осећаш ли? Све се руши...

Дрхтиш, дрхтим...

Чекам те у сваком погледу, сваку твоју реч да чујем,

да не размислим да ти кажем,

да ми требаш,

да те тако волим, а да није случајно и изненада,

да ти исто тако имаш нешто да ми кажеш,

а опет и ти ћутиш,

Испод маски, испод погледа...

 

Куца време испред нас, 

испод наших цупкања,

погледа у страну у празно,

нико никоме не пружа руке,

ћутимо тишином гужве понети у стајању

док мисли бесно лутају слепим улицама...

 

Знам да знаш зашто ми је тешко

знам да си моја, да ме волиш,

знам, а ништа не знам,

на који то начин да потврдим

да ми не сломиш наде

са страхом једно у друго

опет гласно ћутимо,

а маске се смеју...

 

...Па како да те разумем,

зашто да верујем....

 

Понекад човек залута у нове ситуације, једноставно се у тренутку заборави, нађе се 

на супротној страни и шта онда?

Треба да сачека:

1) Семофор за зелено,

2) Возило да прође,

3) Да се врати назад,

4) Да зажмури и пожели,

5) Да устопира,

6) Да седне?

Нема тачног избора, сваки је део маске коју носимо.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 ... 28 29 30  Sledeći»