Увек ту поред тебе

Једном

не тако давно

не тако далеко

отворићеш своје очи

у рају 

као сваки цвет

раширићеш латице своје...

 

Једном

и више пута

твоје ће срце

да задрхти

да трепери

док ће дланови образе да греју...

 

Увек ће загрљј да веже чврсто

љубав и тугу

радост и сваку жељу

нашег ока сјај

и у мраку

и у светлу.

 

Остаћу ту поред тебе

и кад окренеш леђа

и кад случајно заспиш

од пољубаца

што те безбрижно грле.

 

Само понекад

кад мисао брже

украде тренутак тишине

ти зажмури

и усне ће моје прићи ближе.

 

Удахни сад ваздух свежине,

пусти ме да те подигнем

и окренем у кругу наше среће,

не плаши се

отвори очи

и сањај у мојим очима дугу.

 

Да престане неће

као ни године

ни сви месеци

ни дани

и ништа што стари

што зри јаче у нама

што прелива  се

расте и шири

вене и гаси,

само део мене и тебе

увек ће да памти,

а други вечно да се смеје

паперјем од сећања,

кишом загрљаја

у ваздуху

и после тебе и после мене

можда прође само време,

и остане твоје и моје име.

 


 

Само реч

Само реч,

једна лиска -

заборављена храброст,

младог сна и јаве -

 

Искреност, давно изречена

под крошњом старог кестена,

дато обећање

и само шапат ...руже ветрова....

 

Ја знам -

погледом те читам,

и ране своје видам,

тешим се да признам,

понос с лица скидам,

 

задњи пут - 

 

образ живота кријем,

као да знам -

испод капута осећам

почиње тишина. 

 

Само реч,

једна лиска -

заборављена храброст-

 

Млад и срећан

слеп да видим време - године и дане

љубав што се каје

 

пред очима - слику како бледи.

 

Само реч,

једна лиска -

 

На четри стране света

празан испод коже

човек не може да чека.

 

Само реч. . .

Да заспиш отворених очију

Могу ти прићи тихо-полако

кораком лаким

прислонити образ на длан док спаваш...

 

Могу ти шапатом рећи тихо-полако

слово по слово 

име - љубави.

 

И опет,

сасвим тихо-полако

на јастуку од свиле

и чаршаву пуном твоје белине

мекша од сна

лакша од пера

пахуља мила

моја горска вила...

....и кап по кап пољупца мог

низ твоју кожу

буди и дише

и жељу више....

да загрли јаче

да приђе ближе

срцу од срца

да стане време

да свет заврти

да све задрхти...

 

Могу ти прићи тихо-полако

кораком лаким

прислонити образ на длан...

док спаваш...

За сан

Зажмури и додирни ме,

нађи тајну мог живота,

Пољуби ме,

удахни свежину

пролећа.

 

Ја сам твој немир са усана,

твоја сенка и бели чаршав времена,

само твоје чисто небо без облака.

 

Између свих ових редова

спава љубав у срцима.

 

Пробуди ме и пожели,

подели осмех

и свет цели,

да само ми

једини

на месечевој обали.

Нешто што се ћути а разуме

Пишем све речи које недостају,

чујем их како дишу-шапућу,

понекад их има много,

а понекад тако мало,

и као да си далеко

и скоро на додир близу,

уснулом путнику

бели јастук од свиле.

 

Путујем и пишем у сну

баш када се окрећеш

под звезданим небом

у свом сјају

тако нежне коже,

путујем твојим жељама,

твојим уздасима,

под твојим сам додирима,

осећам сваки твој трзај,

па поново ћутим

и гледам твоје мисли

како су искрене и срећне,

и свет се окреће

том чудном чаролијом

љубави моја.

 

Само белутак у мојој руци

на обали док стојим,

капи тужне росе

нестају у јутру окупаном светлошћу

у мојој причи

док стварам три таласа

жабицама баченог белутка

што пресеца реку у њеној ширини:

 

- Први талас 

Пробуди се увек у мојим рукама у мом загрљају мојим пољупцем...

 

- Други талас

Сањај као и увек све што нас заувек веже...

 

- Трећи талас

Учини да останем дечак каквог си заволела... 

 

Пишем тако споро и читко као мисао док стварам на рубу твојих усана,

скоро да је осећаш и изговараш...Волим те..

 

Песма за њу

Тиха,

као лахор врти мирисе,

на страни њеног образа

траг мојих пољубаца,

ћути,

а погледом више говори,

кад спава,

буди се само да би ми пришла ближе.

кад ме воли,

све друго заборавља.

 

Зашто те волим,

твоје очи

твоје руке

твоју кожу

твоје срце што тихо куца

у мојим грудима...

 

Волим те зато што 

поред тебе дишем,

у  твојој тишини

у твојим мислима

у твом свету

у твојим сновима.

 

Волим те,

зато што сам сигуран

и несигуран,

али срећан и

насмејан.

 

Волим те, 

без хиљаду оправданих и неоправданих разлога.

У те две речи многе друге неприменто стану.

У сваком загрљају,

у сваком надању,

у свакој срећи,

у љубави. 

 

П.С.

За моју љубав....

Пре кише

Колико познајеш јесен, моју душу што вене као свака сенка светлости на твојим

образима?

Где си сада ти кад остајем да грлим мрак у свим бојама празнине док их ветар размазује

на небу туђих звезда?

........................................................................................................................

Толико простих питања у животу окренутих нама у душе, а ми још увек ширимо

дланове сами себи, а они бели па празни.

Нисам писао сузе што их некад видех у души, благом спонтаношћу још их носим у 

очима и сећању. Све су се ствари вратиле мојим доласком, а твојим одласком, замениле

места, притиснуле исте пријатеље, исте људе својом тишином ћутке да шапућу о нама.

Ништа их није задржало тамо дубоко, да остану, да зарасту. Све је то некако испод ока,

испод свода топле ноћи, опорог вина у једном и другом гутљају, док пишем, размишљам

и гледам у твоје лице и лице оних који су остали. Ту поред овог кестена мешали су се 

мириси пољске траве и црвених ружа из оближњих дворишта. Знали смо колико је

требало времена да израстемо, да се променимо, да одемо једно од другог.

Чекали смо да јесен сазри у нама, онако свесно од почетка не схватајући да....

 

Опет другачије размишљам, а увек исто мислим о теби, када се вратим на овој страни

света, урезаној у кори кестена.

Толико значења свих знакова поред пута и сјај у трави...

 

Да сам те с а м о.... али мање нисам умео..да сам остао, а нисам.

 

Прва измаглица на врховима прстију преко прозора у даљини, тако си говорила, а ја 

држао својом руком твоје танке прстиће према планининским врховима. Све је тако

просто-искрено, волели смо се више него што смо мислили да је довољно. Чекали смо 

мраз да нашара шаре, а ми их топили својим дахом.

 

Киша на улици, немам више времена, затворићу свеску тамо где је остала пича да чека.

 

П.С.

Знаћеш како куца јесен у мојим грудима, баш као у твојим.

 

 

Па нека са летом прође

Ту си као сенка,

само благо скријеш поглед...

...лице јесени што зри..

у мом загрљају,

у мом срцу,

ту баш где си остала,

знаш ли то....

 

Па нека са летом прође

ово пролеће на уснама,

образима,

на кожи...

...ма ко ће га знати

где ће све ожиљци остати,

а нови цветови процветати...

 

Вруће,

да све зидове зноји,

а капи топле росе падају

низ меку кожу

длановима умивену...

ко још зна све оне тајне љубави...

 

И покрет

и пољубац

и поглед

све је у времену

у топлом ваздуху

у овом лету

у правом тренутку...

у трену,

обојеном у црвено...

 

Зашто си тако...

По ко зна који пут...

Другачија, а исто болиш,

зрела јагодо

са трагом шећера у праху...

 

Падам

близу

а далеко од тебе

ти то знаш

ћутиш

трудиш се да заборавиш

и ја сам научио тако

пробудиш се сутра

и јуче је већ далеко,

а личи само на песму,

свака реч

сваки тренутак

тако искрен

на један заборав,

на кору хлеба,

запечену..

па нека са летом прође. 

 

 

За Рођос

Претури ветар сећања

преврне посуде воде испод кровова

што пустају капи кише мимо олука.

Ја се сетим,

дође и прође

свака јесен

свако лето

пролеће

и нови људи

и нови пријатељи,

мимо облака

мимо звезда.

Нисам неко

ко у тренутку стане

испод једног дима цигарете

да ухвати нит

струну,

мисао о животу,

само сам срећан,

а ћутим,

а сви

око мене

разуму

то ћутање,

а кафа се хлади

и мирише

на песак на плажу...

Ето рођендан је пријатељу,

а он неће да батали цигаре.....

Две речи за љубав

Волим те...

рекох ти тихо

у загрљају 

да ветар понесе

сву топлину

да се сакрије Сунце

у крило месечине

да се утопи сутон

у звезде у мору

у мојим и твојим очима.

 

Волим те,

само две речи за љубав

и ја ћутим

мирујем

сањам

и грлим јаче,

само две речи за љубав,

а она заувек траје.

Испод маске

Јел познајеш свет тишине, свет људи што испод својих маски крију своје мисли,

крију своје душе, јел познајеш?

Не познајеш, не познајем ни ја.

Осећам, осећаш ли? Све се руши...

Дрхтиш, дрхтим...

Чекам те у сваком погледу, сваку твоју реч да чујем,

да не размислим да ти кажем,

да ми требаш,

да те тако волим, а да није случајно и изненада,

да ти исто тако имаш нешто да ми кажеш,

а опет и ти ћутиш,

Испод маски, испод погледа...

 

Куца време испред нас, 

испод наших цупкања,

погледа у страну у празно,

нико никоме не пружа руке,

ћутимо тишином гужве понети у стајању

док мисли бесно лутају слепим улицама...

 

Знам да знаш зашто ми је тешко

знам да си моја, да ме волиш,

знам, а ништа не знам,

на који то начин да потврдим

да ми не сломиш наде

са страхом једно у друго

опет гласно ћутимо,

а маске се смеју...

 

...Па како да те разумем,

зашто да верујем....

 

Понекад човек залута у нове ситуације, једноставно се у тренутку заборави, нађе се 

на супротној страни и шта онда?

Треба да сачека:

1) Семофор за зелено,

2) Возило да прође,

3) Да се врати назад,

4) Да зажмури и пожели,

5) Да устопира,

6) Да седне?

Нема тачног избора, сваки је део маске коју носимо.

Откуд ти...

...Ти...

Откуд ти када сам те сакрио

покрио

украо од себе далеко

од очију

од срца

од меких додира

усана

пољубаца-што се сливају 

нежним рукама

око мог врата

кроз косу

милују немир

дана

свих месеци

свих ових година...

Откуд ти?

баш сад, да се вратиш

да ме нађеш,

да ме снађеш,

поново,

исто

у оној

у овој ватри,

у причи без краја

песми без почетка,

откуд ти љубави?

 

Како је то лутати,

чувати

и крити те твоје усне

од мојих

реци ми само

у пар ситних корака

ка мени,

у пар кратких пољубаца,

у пар дрхтаја

твог и мог загљаја...

Откуд ти

у овим капима росе

мојих и твојих очију...?

Кад ти неко фали јако

...Дођох,

на врху твојих усана

свежим

влажним 

прстима од кише

од росе црвених јагода

јутром умивених

сањивих

очију, твојих...

 

Дирнух,

нежну

белу 

меку 

топлу 

кожу

твоју,

траг среће с рамена 

зрно росе

што се котрља низ кичму,

а зора по образима бриди

и ти се будиш

смешком,

пружаш руке

грлиш

љубиш

не престајеш,

не престајем,

а као да сањам

увек мирис јагода

мирис росе на твојој кожи

и још се будим,

и још увек лудим

за ветром у срцу

пожуде у грудима

и само страст

да ломи тело

у зори сваког јутра

и само ноћ

да мири јецај немира...

 

Да умем,

ал не умем,

да дођем,

истом улицом прођем,

тишину

и тугу

заборав сваке среће,

памтим

да боли

да гори,

сваки ожиљак сузе

моје и твоје

росе

у твојој коси

на рамену 

низ кичму

како трне

и грчи се тело

клупко

празнине

грашак тишине....

волим те јако,

ја умем само тако.

За мог младог пријатеља од вечерас до бесконачности

Ти срце нађи,

испуни га

својом љубављу - младим немиром

и зажмури,

поново полети небом

као  птица,

крилом однеси облаке....

и нек руке наше,

буду загрљај сигуран.....

 

 

Пада нема,

- никада,

ни суза од камена

на твоме длану - једна жеља,

љубав од пепела

постала....

 

Ти срце нађи,

и веруј,

храбри не крију - своје трагове

други их виде,

као победе....

.....као поразе...

 

Пада нема,

- никада,

ни суза од камена

на твоме длану - једна жеља,

љубав од пепела

постала....

 

Буди ми срећна...МАЛЕНА

Тренутак љубави

Насмеј се љубави...чекам твој осмех..то ми треба да ми даш...

да, баш тај тренутак....

гледам те онако 

шеретски,

сасвим задовољан,

чекам твоје јагодице 

на веселим образима

да направе

румену заобљеност....

 

Загрлио сам те око струка,

смејеш се тако лепо

тако топло,

в о л и м    т е,

док пољупци силазе са усана низ твоје,

усне, образе, меку кожу

док дишеш брзо

док те подижем и носим

док живимо наше снове

док тренуци наших мисли

постају стварност,

дубоко пролазим,

остајем погледом, телом

твог тела

део тебе....

в о л и м сваким пољупцем више...дуже

и још од тебе тражим много више,

неразумну дозу љубави.

 

Пролазим прстима кроз твоју косу,

скоро сваки пут исто

нежно и полако,

али увек је другачије

лепше, спонтаније,

мирније миловање

него пре...

 

Како је лепо предавати се

твојим меким уснама, рукама

док ме покриваш својим голим телом,

фигура богиње на белом чаршаву

то си ти у мојим очима,

љубав и разлог мог постојања.

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 ... 27 28 29  Sledeći»