Nedelja, Oktobar 24, 2010
К Р А Ј
Тихо шапућем, док варљиво лето сунчаним даном жури да сву срећу понесе самном на
пут.
Кофери се одавно пакују сами, ствари трче без неког посебног реда, а моји погледи
остају ту негде, где их свака успомена повуче, онако кратко загрли тренутком светлости
на својој кожи. Ко још уме да опише осећај туге и среће, а да не пусти кишу низ своје
лице.
Тако бих те загрлио још једном и поново сваким кораком док одлазим од тебе, али тада
те не бих никада пустио...никада отишао..даље...
Спаваш и сан ти облива лице среће, смежурани обрашчић мог јастука од твоје топле
коже, знам како је топло загрли ти те и прибити уз себе, а јутро је, ја устајем и одлазим
сваки пут и никад ти то тада не кажем да осећам, да су тренуци дуги као један век,
као једно сећање и у себи тихо шапућем..сада и никада више....
Tiho se iskradam dok jesenja kisa prekriva tragove poljubaca i uklanja ostatak nedosanjanih snova...
Ne, nisam nikome rekla koliko je studen i mracan svaki otkucaj zivota kad nema tvoje ruke u mojoj kosi...
Nikad ti necu spominjati magle i grom.
Ne brini, ja sam tu. Sada i nikad vise.
Pozdrav Krilce! Inspirises :)
Samo da te pozdravim, da mahnem i da kazem da nedostajes na blogu !
Kraj uvek nosi tugu... treba znati i otići... i skupiti hrabrost. Srećno!
