OBLACI

За њега

Нисам схватао како то можеш да читаш тишину са немих усана,

да пратиш мимику покрета,

поглед у очима,

да ћутиш у мојим мислима,

али био си писац Месеца и део светлости овог Сунца.

Читао сам те тихо у својим мислима,

гутао речи 

и поново ослушкивао

премеравао их

па кад кад додиривао.

Некако су те исте речи

дисале пером твоје руке

покретом из кратких линија

из трзаја тела,

уздаха и издаха.

Увек једна за другом

нова слика

одвојена од прозора

испред кога су

и облаци бежали.

Па нисам остао сам без тебе

и други су те примили

у своје схватање овог света

баш као и ти његове стубове

да држе спратове човечанства.

И прагови остају иза тебе

као шине

испуцале травом између колосека.

Некако у другима 

и док си био ту са

нама,

видело се,

знало се,

да пролази светлост

у твојој призми 

на другога.

Ко би ти отворио врата

исписао прве странице

и срећом и тугом,

па опет све то замотао животом

у једну велику породицу.

Не знам,

не осврћем се често

лутајући са тобом,

а већ смо отишли предалеко.

Ето баш ова тишина

како је сада нарасла,

претворила се у росу,

а ти још једном причом

пишеш своју судбину

у нама.

СХВАТАМ...

...опет ме боље познајеш него себе и сада када нисам ту,

ту поред тебе, да делимо можда љубав, а можда само тугу.

Знам, само причам, а причом својом бежим даље од тебе

и то баш увек кад прстима кренеш по кожи,

кад пољупци почну да греју, да ме топе,

да усне искреност дају нашим лицима у мраку,

на светлу у свету у коме други воле...

Ти себе спушташ, спутаваш и губиш

због мене,

а ја вредан тога....

можда свако чекање....

свако надање...

на корак од истине.

Ја сам недовршена реченица упућена теби,

ја те волим, а ти ме волиш више...

Од свих жена у овом тренутку

у овом времену највише вредиш.

Колико је тога да се речима никад није рекло

између нас самих...

Сада тек схватам како ме обликујеш својом љубави

како престаје бес твојим загрљајем

твојим и мојим ћутањем.

Знам како те боли тишина,

ја сам њен прави бол,

осећам је,

избледеће...

Колико је прошло од јуче,

од прекјуче.. од нечега-

до сада, ако се верује и чека,

воли и предаје,

не знам, али пробаћу то схватим.

Чекаћу твоје очи,

чекаћу и твоје усне

и руке на свом врату

загрљај, пољубац можда...

Признаћу ти све

и страх ће да нестане

када кренем

када се вратим теби

па нек и погрешим

и нек буде касно

макар и тај поглед

који ми поклониш

вредеће за један живот више.

Бар да...

Бар да ти шапатом приђем

да истиснем даљину

да те волим

да у сан уђем твојом жељом

у велика цветна поља,

на рубу усана мирис

у очима Сунца

да потиснем све кишне облаке

да те заволим јако

као да сам ти близу

загрљен твојом сенком

неосуђен

да своју казну служим.

Бар да ти шапатом кажем све своје мисли

да потрошим време,

да дишем мирис твоје коже,

да признам,

да вратим,

да отворим твоје срце.

Бар да залутам сваки пут

овако далеко

и ....

да ти се вратим,

и кад је касно,

кад је прекасно

увек ће

бар да постоји

да шапатом 

нешто у нама вечно гори.

Хајде да...

Хајде да поделимо љубав

ево ти узми одмах моје срце,

ја ћу твоје очи,

хајде да поделимо срећу,

ти ми поклони своје очи поново,

а ја ћу ти поклонити пољупце,

хајде да поделимо топлину,

ево мој ка твом загрљају иде,

хајде да мењамо снове

и да желимо најлепше жеље,

ево жмурим ка твојим уснама

зажмури и ти.

Сјај у сећању

Шапућем тихо по ко зна који пут твоје име, изговарам у трзајима док се будим и поново

враћам у вртлог, у твоје биће својим бићем. Не знам да зауставим, не умем да ти

побегнем,

да се вратим тамо где је све почело, где сам заборавио своје име, пружио ти руку,

после тог погледа у твоје лепо лице и те мале усне и симпатичне образе испод кратке

плаве косе...

(Само си застала са њом без неке посебне намере да причаш или слушаш,

већ да убрзо кренеш даље. Она је причала са мојим другом, а ја сам ћутао и само у тебе

гледао без неке друге мисли сем да те икако додирнем)

Није то судбина, то стално говорим себи и ваљда знам, била си неко ко ми је доказао

да могу поново да волим, да будем повређен и да једноставно одем.

Све је то део мене у мени, осећањима, изразом лица, дубином погледа у мојој души

везано временом,

једном сјајном звездом,

њеном светлошћу.

Изгарамо игром туге и среће, љубави која нас води, која нас враћа и која нас сећа.

Прелазимо често исте мостове, кривудамо старим путевима и увек у тами нађемо

белу светлост ка којој лептири лете.

Све се у мени враћа, па и заборавом исплива, уобличи на длану, низ образ ил парче

хартије испуњено речима.

Није то ништа слично сликама из албума, оне не говоре загрљеним рукама како

да поново грле, да поново воле али једноставно само личе.

Пут сваке моје песме,

нит сваке моје мисли

извезен

испреплетен

светлошћу

сваке њене искре

упућен на звезде у сазвежђу

на један месец

на једно Сунце

само ту где су ми границе

туге

границе среће

где могу и умем да волим

да својим

и твојим

немирима

будим и успављујем

ветрове заборава,

Сјај по коме свој пут препознајем

и тебе заувек волим,

кривудам

пловим

нестајем

и у теби се поново

препознајем.

Лепа, а ипак само жеља

Ноћас потражи моје усне

приђи им тихо

ко пахуља сувој кожи,

на мом рамену 

своју нежну руку спусти

и загрли све немирне снове.

Ја сам те чекао дуго

сваке ноћи

у сваком смирају дана

несигуран

маштао

сновима

пловио морима

толико далеко,

а увек за корак 

ближи теби.

Ноћас си

у сјају звезда пресвучена

и осмехом и срећом

моја једина жеља.

Заљубљени дан

Заљубих се у тебе поново ових дана баш када није требало, баш када реших да те само волим овако - некако, полако истом мером од прекјуче, шаљиво, смешно, увијено... Заљубих се твојим загрљајем још више него пре, ма ниси крива ти, ти то још и не знаш, ма нећу ти рећи отићи ћеш одмах у шопинг осетићеш погрешно, а ја само љубав по џепу. Их та љубав из приче од пре у свакој саткана строфа, низ перли бисера и мала немирна шкољка у мору, изгубљен Аладин и несрећна принцеза, богати жељом да се заједно вежу, сваки сан исти, пробуди се Дејане, како баш сад да се још више заљубиш у њу. Па теби ништа бре није јасно, само се смејеш изврћеш стварност, а она те чека и само гледа, докле ћеш тако...

Пред сан

Моје богатство, моји снови,

речи којих се понекад бојим да кажем

и кроз шапат јако се чују

из срца из плућа узму ветар планина

зашкрипе кроз моје уши

на рубу усана застану

и поглед их изведе из мене.

Како себи да верујем, а теби да предајем

речи као сан,

знам волети је лако и тешко,

ко што волиш ти, волим и ја,

сваким даном све више

у недостајању траг наше љубави.

Имам страну света коју нико не види,

коју нико не познаје,

није она празна,

велика је и широка,

пуна неба у очима дечака,

дубока даљином реке Дунав

ил сваке друге реке пред њен залазак испод Сунца и плаветнила бронзе.

Имам увек спреман сан за твоју душу, за твоје срце,

мек јастук пун жеља, пун среће за тебе љубави.

Толико тога умем да имам, да променим, да дам,

да прилагодим теби и себи

зарад ове даљине између нас.

Све се некако скупи кад ти пишем,

кад време одлаже сусрет,

кад обавезе гурају своја спора тела

на мој шалтер,

признајем чак и у њима понекад своју празнину отворим

у неком од безбројних редова самоће.

Не признајем тугу, а тугу у очима други виде.

Пролазим богатством својим

свако вече и свако јутро,

кажем ти:....

сада заспи, а сутра ме пробуди...

Загрлим јастук и пустим дах

да напуни празну собу,

моји су снови са твојим сада далеко,

спремамо их једно другом док почиње лето.

Већ сутра пред свитање

роса их у измаглици враћа

погледу оног дечака

и уснама твојим.

За један клик-откуцаја ближи

По ободу овог сјајног монитора

трче мисли,

сливају се стихови у реду

понекад их немам много,

а и нису мирни

да би ти их пренео

све без да се неки од њих

не претури, окрене и побегне

попут малих мрава

беже свуда од мене.

Не, нисам расејан

само невидљиве пахуље снега

падају на моје срце,

а оно куца даље

ритмом тишине,

знаш ти то добро сада

на јастуку меком од снова

и пристојне даљине.

Знам да су ти очи пуне

и моје су...

..за тренутак застанем

у неком стиху,

вратим се погледом

да прочитам поново

ту празнину што тугом

притисне јаче,

ударим тастер и оставим тачку.

Ако птице одлете

..Чујеш, т и ш и н а,

сва је ретко јасна, чиста и бела,

платно од свиле мојих и твојих сенки,

ако птице одлете,

изгубићу пролеће у твом пољупцу

и ветар ће јак поново бол да пусти

из дела душе где си руку своју

некад држала дуго.

Ако птице одлете,

шапат у сну

на јастуку од латица ружа,

и сви загрљаји у нама

почеће да бледе,

да их крије сенка,

да их ноћ шаље звездама,

бићемо сами у ћошку

поред прозора,

Ако птице одлете...

Чујеш, н о ћ,

после заласка пада,

опет тихо у нама,

пали сваку звезду,

фењере на улицама уснулог града,

Ако птице одлете,

поново ће кише

из ока мог и ока твог,

поново ће даљина

подићи мост,

испод кога ће тећи немирна река,

Ако птице одлете,

неће бити пролећа...

Чујеш...

ако се птице врате,

шта ћу ти онда,

и пре сам лутао сам

у неком свом свету,

тражио змајеве и пусте бајке,

заволео те тренутком

и ранио љубављу дубоко,

шта ћу ти тада,

искрен после лажи

да ћутим поред тебе.

Чујеш...

ако се птице врате

иди даље,

скрени са овог пута,

лако је стићи далеко,

а тешко је остати довољно близу

у нама самима...

Чујеш...

ако птице ипак одлете

и ако забораву нема краја

нек нам ветар напуни једра

до новог пролећа

биће још свитања у нама...

Део душе

Ето,

колико те волим у свету,

у целој стакленој башти,

на рубу срца сваке латице лета,

са образа сузе коју

невидљиво пустам

на свој длан у мраку

на своје празно крило,

вештом руком ноћи

смрзнуто срце

и кристални поглед ока 

у кишу што капима

мори тугу на улици

испод фењера месечевих звезда.

Ето,

колико је благих тишина

притиснуто у мени

твојом љубављу,

мислима,

даљином далеке

меке косе

пуне росе у свако свитање

без тебе.

Издишем тешко пољупце прошле

ћутим,

читам поруке неме

пловим,

буром које нема

ветром у плућа

белих чаршава празнине.

Ето,

колико те волим у свету,

у целој стакленој башти,

на рубу срца сваке латице лета.

Крајичак мојих снова твојом звездом вођен...

Од како је кренула јесен, срушила снове, пустила кише низ своје лице, спрала улице

и пустила маглу у моје и твоје очи....

Од како сам заборавио срећне снове, све оне шарене лептире, лета на бронзаним 

заласцима...

Од како те је јесен узела под своје, покрила жутим лишћем, успорила срце да куца моје...

Све до сада свирао је блуз у души, а иста је пратила сенком откуцаје заборава...

Све до сада краичком ока и на рубу усана осмех од неког времена...

Све до сада, ни тренутак тишине ни тренутак самоће...

Све до сада са прозора људи у гужви живота...

А онда тренутак јесени зимом срце заледи,

а зима исправи луле испод обрва,

зарумени образе,

изоштри ока поглед,

а онда хладноћа потражи свако лето у нама,

у ноћ у дан зарије своје хладне зубе...

И сам, сведок своје тишине, љубави у магли веран,

враћа ми пролеће најлепше снове,

И ја те поново волим љубави рођена у мени и њој,

сазрела летом своје душе,

мирисом пољског цвећа,

убраног из дворишта твоје душе.

Нико на свету нема завет снова

као ти и ја,

једно другом путујемо кроз време,

порукама претвореним у дане, месеце и године,

меримо време, нашу праву љубав.

На трему ове стварности

која не пролази

плесни пар у нашим очима

плеше валцер,

окреће снове 

као странице књиге,

у окрету сваком нађу се пољупци

мог и твог живота...

Лични печат

Вечерас сам део тебе и ти део мене,
дишемо преко океана
истим таласима
спутани светиоником наше вечности.

Две су хриди једног копна,
различите обале песка
и поплочаног камена,

само

Лични печат моје љубави,

Насловна страна мог живота.

Хладно је, још се питам, памтим даљину, талас

док се плима и осека смењују,
прилазиш-прилазим,
одлазиш-одлазим,
Сунце-Месецу,
Месец-Сунцу.

Ја сам у твојој тишини,
а ти у мојој,
признајем
нисам глув,
осећам дрхтај,
видим север на југу,
светлост своје таме
и таму твоје светлости,
црно смо белог,
а бело црног,
волимо, а то нас боли,

измешани у трагу овог времена,

заједно, а сами

очима у звезде испод неба

испод облака

кише пољубаца сенки

твог и мог

празног додира,

а време

слива ожиљке дубоко

у нама.

Шта ћу ти ја испод чаршава месечине,
ту поред тебе,

лични печат љубави моје

насловна страна живота мог.

Љубав од пре

Лист је у пролећу веран само свом пупољку, чека га, пркоси ветру, пуста сузама

сваке кише да влаже усне миле моје драге, да се појави росом на грани моје руке,

да отвори латице у мојим плућима, да из њих почне моју љубав да удише. Понекад

су стихови везани као листови младог стабла издигнуте крошње ка небу рукама 

подигнутим високо. Звезде су везане мојим очима, Сунцем сваке дуге, низ образе

њене клизе пољупци, уснама и меким нежно заобљеним раменима, свилом загрљаја

око струка, сваки год у овом времену заједно са њом рођен љубављу од пре...

Белином њене коже осећам зреле мирисе лета које ће доћи, немире брзих река,

равнице испуњене житом јесени зрелог грожђа, љубав од пре ће можда проћи...

Листу је у лету пупољк цвета поклонио боје дуге, а сваком кишом умио уморне

руке и мирисима својим испунио моја плућа. Сазрева јесен у нама љубави моја,

а твоја коса на мојим грудима још увек и од пре покрива ожиљке туге. Како је свакој

пчели на твом цвету, како је теби у мојим плућима, чујеш ли срце латицо моја,

пупољком листа љубави од пре?

Све ме је вратило теби,

једна страница једног стиха,

из једне  свеске

из сваке речи,

а опет

Љубав од пре

никад једном посађена 

да прође у нама.

исписаног времена.

Видим свет како гори у мојим очима, а на твојим уснама

...Длановима твојим топим лед са образа

умивам снове пусте

из вихора вео бео

на чврстим грудима снива....

Ако ми те ноћ скрива мирисима ружа

латицама јасмина,

и светлима белих свица

низ златна поља пшенична,

и твоје дуге густе косе

свија под месечевим звездицама,

Ако те она мени не да

испод свих облака

испод кише и Сунца

ова земља 

ова кора изнад корења

испод кладенца

мирна поточна речица

свежа и умилна.

Ако ми те сутон

у бојама сакрила,

а својом кожом испод мисли срца

мимо разума што ми сан разбија

очи отворила.

А очи у њеним очима,

а усне на њеним уснама,

из очију пут срца топлина низ тело

низ руке, прсте, да оде,

да се кроз њу мени врати. 

Нек буде тако

да ми се не да

да живим са њом.

Скривена

верна

у свакој сенци

ока мог

док жмурим у туђем мраку

мрака се свога плашим,

ал искри једна искра у срцу мом

искром њеног ока.

Ако ми те сутон

у бојама сакрила,

а својом кожом испод мисли срца

мимо разума што ми сан разбија

очи отворила,

нико те неће сакрити

мом срцу твоје срце затворити.

Не вене,

не чезне ни цвет са латицама

ни ветар не носи лишће док не сазре мириси,

цветови пупољака наших душе.

Оком твојим моје око срећу нађе,

уснама твојим моје мир немира снађе,

да дрхтим и руком и срцем,

без твог своје смирим.

Ако ми те сутон

у бојама сакрила,

а својом кожом испод мисли срца

мимо разума што ми сан разбија

очи отворила,

нико те неће сакрити

мом срцу твоје срце затворити.

Прелази пролеће летом у јесен и зиму,

мења нам наборе на кожи,

истеже и продубљује црте живота,

боре се насмејане успављују и буде.

Ноћ у сутону као барка у заливу

свезана на мирној води

плута у месту

скривена од таласа,

сачувана само за тебе.