Nedelja, Jul 19, 2009

Двоје не одлазе заједно већ остају да дрхте

Само те овај пут зовем

као никада до сада,

свки трептај мог срца

мог гласа

у очима твојим

у даљини

рука пружених 

ка Сунцу

ка теби 

моја љубави,

одлазиш далеко

баш као и ја

и то онда када смо пришли

превише близу једно другоме

додирнули вечност уснама

спојили тела 

у ноћи

у предиван сан

исањан новом зором

наших додира.

 

О како те је лако држати на срцу

испод лептира

са уздахом руже

црвеног цвета немира

по белим чаршавима

и свим латицама

расута црна коса 

у звезду једном рођена 

и заувек остала

да сија из мог наручја,

загрљаја-длана

пољубца.

 

Колико бих те дуго држао

загрљену на киши, Сунцу и снегу,

пустио сваки жути лист

око нас да пада

хиљадама трептаја лептирових крила,

само бих грлио јаче

да осетиш како дрхтим,

да задрхти и твоје срце

погледима који се муте од среће

од љубави која се рађа

и умире

када се одвајамо.

 

Нећу плакати,

узалуд је кишу призивати,

реке су наше матице јаке,

реке су оближња језера туге,

реке су грех којих се кајемо.

На њима смо остављали одразе среће

загрљених пољупцима,

бацали каменчиће да затрепере,

о колико тога знали смо да имамо,

да дајемо једно другоме.

 

Сети се планине са болом у ногама,

сети се тог осећаја

када су погледи пуштени далеко

низ усеке, низ кланце

ка кривудавим путевима доле

и ка небу горе,

колико ти је тада рука

била лака и нежна

на мом образу,

колико...

нисам веровао да ћу те љубити тако дуго

тако страсно

да ће ми и ветар сметати

да ћу се бојати твоје косе,

твоје лепоте, 

да је неизгубим.

 

Толико је тога,

а времена је тако мало остало,

сада сам тога свестан,

ко од нас уме да оде

без сломљеног срца,

ко то уопште може да разуме,

ко једноставно зна да заустави,

запамти у делић свега,

да једноставно остави и да оде.

 

Ја то неумем, не знам и не смем,

али једино знам како куца срце твоје,

истог је откуцаја мог срца.

Зато дрхтимо заједно у овој ноћи испод

чаршава, окренути странама света

са истока и запада,

тамо где се Сунце моје зоре рађа

и тамо где залази дубоко у мени,

где боли и воли.

 

Скупљају се мисли у твоју луку

на месечини младости

коју смо трошили

и чували

у сваком трку због изненадне кише

уз осмехе првих капи

низ улице пусте

смејали се мачки која бежи баш као и ми.

 

Побегли смо превише у себе

љубави моја,

искривили рамове

ишчупали слике наше љубави

неспретно и бахато,

како је то слабо

кроз зид тишине  и ћутања рећи

и осетити бол и тугу оног другог,

исто као у свим драмама

завеса пада на тужна лица

испод шминке и костима

очи плачу сузама влажних додира

у траг времена.

 

Записујеш своју тугу,

ја је читам на мом прозору,

и птица када пролети

она ма пробуди 

баш као и позив у загрљај у сну,

само си ватра моје сенке

силуета у мраку моје туге

љубави.

 

Тако далеко од мене

тако јако сама

тако несигурно чекаш

тренутак када ћу отићи

тако је чудно

док губим

док пролазим прстима по твојој кожи

последњи пут глежњеве стежем

стопла љубим,

будимо се и једно друго гледамо тим очима

сваки пут, последњи пут

и још не одлазимо, понављамо

сваки пут исто кајање,

а зоре-ноћи журе све више између нас 

ко ће нас сваки пут покрити

жаром љубави

ил пепелом страха последњег дрхтаја,

ја не умем да живим без тебе у себи

ја не умем да дишем без твојих плућа

ја не умем да волим без твоје љубави,

ја знам да је сенка моје сенке нестала.

 

Окрени се полако

у очима си поглед сакрила за мене,

знам да није лако

и овај пут

биће задњи пут

пружи ми руку

нек се усне додирну

тихо у мраку под мојим загрљајем приђи ми

обрисаћу сузе пољупцима,

знам колико је тешко

призвати Сунце што залази над хоризонтом

и загрејати море у мраку,

али учини то још једном

магијом своје љубави.

 

Блистај путем срца свога

и веруј очима што чувају драгуљ љубави твоје

у мени оваквом што поново нестаје

и рађа се.

 

Ти си моја звезда

буди јака крај ватре

и поново ће зора,

нећеш морати да одеш јутром

ако га заједно будни дочекамо

као пре. 

 

Нека дрхти лишће, крошње

и сви кровови кућа

од овог ветра немира у нама,

али немој да дрхтиш ти

буди јача и од светлости

и од сваког ожиљка

јер они не боле

више од ове љубави

коју лечимо сами

ти и ја

у нама. 

[Odgovori]

ко од нас уме да оде

без сломљеног срца,

ко то уопште може да разуме ...

Samo onaj ko vole nije,
samo onaj ko ne ljubi vise,
samo onaj slomljenog srca,
u cijoj dusi liju kise.
Krlati, krila ti se pozlatila i pero kojim pises.
Pozdrav.

Comment by talas (07/19/2009 17:53)

[Odgovori]

А бре Таласе кад пре стиже да даш коментар,,,,

хвала ти велико и пусти неки талас дужи већи овде слободно да га још више разумем, не познајем све речи и сва осећања у свима нама, али умем да поделим

поздрав

Comment by krilaandjela (07/19/2009 17:59)

[Odgovori]

Ha ha ha, protrcim i pogledam, gde mi se svidi svratim.
Tek sada shvatam poentu tvoju,
ti uvek imas olovku svoju,
iz krila prepisujes sum,
i divno, divno, oslobadjas um.
Pozdrav.

Comment by talas (07/19/2009 18:09)

[Odgovori]

"Колико бих те дуго држао

загрљену на киши, Сунцу и снегу."

"ја не умем да живим без тебе у себи"

Ja bih pala da mi neko ovako nesto napise...
Tuzni su rastanci, a tekst me je oborio sa nogu... talas je vec naucio da mastam kroz slova :)
Pozdrav za tebe
***

Comment by behappy (07/19/2009 18:47)

[Odgovori]

Andjelko, ti znas kako ja placem?
E sada placem tako.....

Comment by casper (07/19/2009 19:13)

[Odgovori]

Ko ne voli, a može,
ne zna šta propušta.
Ko je voleo i izgubio
zna koliko je duboka
njegova tuga...

Comment by sanjarenja56 (07/19/2009 19:22)

[Odgovori]

Ja citam vec 17-ti put i ne znam sta da kazem.Ne znam sta da napisem...Da izdvojim deo? Kako? Cela pesma je savrsena. Prelepa. Povezana.
"Ти си моја звезда

буди јака крај ватре

и поново ће зора,

нећеш морати да одеш јутром

ако га заједно будни дочекамо

као пре."

Pozdrav Andjelko, ovoga puta si cini mi se, prevazisao sebe.

Comment by nesanica (07/19/2009 20:16)

[Odgovori]

Буди срећна

шта ти друго могу рећи

хвала

Comment by krilaandjela (07/19/2009 20:56)

[Odgovori]

Добри душе

обриши невидљиве сузе, насмеј ме својом дугом

Хвала

Comment by krilaandjela (07/19/2009 20:57)

[Odgovori]

Сањарење

све је ту у нама, а понекад и у пријатељима који то искажу на неки својствен начин.

хвала на коментару

Comment by krilaandjela (07/19/2009 20:59)

[Odgovori]

НЕСАНИЦЕ

ма нисам, ја не знам да пишем, умем само ваљда да оно што осетим у себи у вама у тренутку просто без реда или већ како сложим и покажем како мени изгледа.
Понекад има нечег и превише, али тако је то, никад волети није било тешко и лако.

хвала

Comment by krilaandjela (07/19/2009 21:02)

[Odgovori]

E sada se ne bih slozila. Voleti je UVEK bilo i tesko i lako. apravo voleti je lako, govorimo o jednostranom osecanju. Kada govorimo o ljubavi e onda je i tesko i lako. Uvek tu nekako treba da se usklade dvoje. Poz:)

Comment by nesanica (07/19/2009 21:19)

[Odgovori]

Pesma natopljena čežnjom... joj samo mi je to trebalo...

Comment by poluuspavanka (07/19/2009 21:29)

[Odgovori]

Ne, ne zovi me noćas
Srce mi treperi
Sve vapi
Za tvojim dodirom

Ne, ne šapući noćas
Nek lahor vetra
Sakrije tvoj glas

Ne , ne potsećaj na čas
Kad oka videh tvoj sjaj
Ali suzu u mom
Ne vide ti

Daleko si, a tako blizu
Tu si , a nema te
Srce je prazno
A ti si u njemu

Ruke su bile previše blizu
Dah se preplitao sa mojim
Telo je tek dodirnulo tvoje

Noći, ne budi tamna
Zvezdo sijaj ponekad i nama
Meseče dovedi ga na moj put
Zašto je na mene tako ljut

Priznati ti nikad neću
Da polja su zelene zbog tebe
Da žita se zlate zbog tebe
Da mnore huči zbog tebe

Dodirni me, oseti leto u meni
Pomiluj me oseti žar u meni
Zamrsi mi kosu, miriše na tebe
Dosdrni mi telo samo je tvoje

Ne, ne odlazi
Noćas kao jasika treperim
Ne, ne odlazi
Talas nek zapljusne obale

Ne, ne odlazi
Ako odeš, nestaću zauvek...

Comment by anam (07/19/2009 21:53)

[Odgovori]

Jao Anam, ovu pesmu sad da iskopiras i da objavis na svom blogu, da mogu da komentarisem kako je prelepa i kako pogadja. Poz.

Comment by nesanica (07/19/2009 22:06)

[Odgovori]

Полууспаванко

Чежња је увек само један део нас, али онај неостварени

хвала

Comment by krilaandjela (07/19/2009 23:11)

[Odgovori]

Jeste, čežnja je izgleda veći komad mene :)

Comment by poluuspavanka (07/20/2009 09:26)

[Odgovori]

zasto je tako daleko i tako sama? zamahni krilima,preleti planinu i budi pored nje.jedan pogled,jedna rijec,zagrljaj,cutanje.,samo je to potrebno..i ona ne drhti vise.pozdrav

Comment by dana (07/23/2009 09:12)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me