Помирени својим немиром

Неко је крио свет у мојим очима вешто као ловац сваке моје жеље, мојих погледа. Искрено нисам разумео све те ствари на овом свету баш онако како их други виде, увек су за мене имале посебне скривене боје, топлину са ивице мрака и ону неиспитану границу - посебну драж препознавања блискости и сличности људи који је користе, улазе и излазе, седе и подижу, живе у њој, спавају и устају јутром својих обавеза и жедном жељом промене.

Искре су свака по себи чудо што нас одржава у непрекидној потери, она ме препознаје, она ме зна, она ме губи, она се плаши, она паником прелази границу, она губи нит, она постаје свет у мом мраку, она ме гуши.

Исијавањем по хоризонту који нестаје под велом нових звезда одраста путник у души, задржавајући поглед даљине циља свог, загрли своје биће које га гуши, а очима проба да врати њен сјај, откуцајем срца да отера страх, а топлином тела и додира настави прекинуту нит.

Пољубац, исти, али не као и сваки други искрено подељен у светлу звезда испијен речима опорог вина делио је њу и њега кораком снам, а јавом даљине коју прелазе сада ближи него икад пре.

Очи се играју, буде и разум и душу, причају чудним језиком емоција срца, искуством разума и страхом који се потире:

"Сећаш се јесени лета и јутра и мрака

сећаш се тренутка и трена

сећаш ли се мог и твог уздаха

првог пољупца

песме исписане твојим очима

тада,

сећаш се мене

ево ту

баш као и сада

руком додира

твога образа

и погледа

срамежљивог руменила

дрхтаја тела

усана

жедних пољубаца,

а сада спремних

праштања,

сећаш се...

а сада,

чујем твој страх како куца

видим како ти душа из очију плаче

како се плашиш сваког мог одласка

како ме јуриш и грчевито стежеш

рукама од ветра, зашто?

 

Ко је то у теби окренуо дугу

затворио љубав у границе

мерљиве само пространством 

похлепе презира туђих.

 

Немој дрхтати и плакати 

док те загрљену љубим

упорно у лице.

 

Моја си била и остала срећа,

сјај моје душе

искра, потреба и жеља,

све оно топло и мило

свету у коме се нађох 

телом и бићем човека.

 

Подари још један живот

овај у мени још увек живи

нек крошњом својом

ухвати титрај ноћи ове

са звездом која се роди.

 

Сада када сам поново 

постао и био твој

нитом срца везан

настави самном да ходаш

далеко ка циљу у нама".

Искрено нисам разумео све те ствари на овом свету баш онако како их други виде, увек су за мене имале посебне скривене боје, топлину са ивице мрака и ону неиспитану границу - посебну драж препознавања блискости и сличности људи који је користе, улазе и излазе, седе и подижу, живе у њој, спавају и устају јутром својих обавеза и жедном жељом промене.