У центру срца

Журим и никако да стигнем, тркам се са бесмислом туђег смисла и никако да стигнем нисам сигуран да станем или да нестанем у трен, и за трен твог и мог времена, али неко у мени и око мене увек нешто прича-гурка, смеје се и са запетом или без ње, не ставља тачку, не гледа оно што га зауставља, не стаје тамо где се спотичем већ једноставно сија и исијава све добро и лепо, попут погледа и бистрог ока.

Ко ће знати зашто смо тужни, зашто се окрећемо ситницама у бесмислу, померамо исте ствари нашег немира. 

Препознајем се у огледалу у другим очима и губим понеку слику и израз осмеха на твојим пољупцима.

Слични смо, котрљамо се као куглице златне прашине, носимо наше мисли у жељним очима, претварамо светлост у речи и делимо их поново погледима, у јутрима, у ноћима.

И све тако, а да...

 

Није прошла ноћ,

и да се није родио дан,

и да није престала љубав,

и да је стао сат.

 

Да су се руке скупиле

око твог и око мог струка

рамена додирнула,

а усне почеле да љубе.

 

А да није, а јесте

свака песма,

свако слово,

сваки поглед

и свака жеља

остала у нама

подељена слично

а исто,

недоречена

зависна

и ....... 

ма нека је моја као и свако 

јутро 

у твојим очима.