У центру срца
Журим и никако да стигнем, тркам се са бесмислом туђег смисла и никако да стигнем нисам сигуран да станем или да нестанем у трен, и за трен твог и мог времена, али неко у мени и око мене увек нешто прича-гурка, смеје се и са запетом или без ње, не ставља тачку, не гледа оно што га зауставља, не стаје тамо где се спотичем већ једноставно сија и исијава све добро и лепо, попут погледа и бистрог ока.
Ко ће знати зашто смо тужни, зашто се окрећемо ситницама у бесмислу, померамо исте ствари нашег немира.
Препознајем се у огледалу у другим очима и губим понеку слику и израз осмеха на твојим пољупцима.
Слични смо, котрљамо се као куглице златне прашине, носимо наше мисли у жељним очима, претварамо светлост у речи и делимо их поново погледима, у јутрима, у ноћима.
И све тако, а да...
Није прошла ноћ,
и да се није родио дан,
и да није престала љубав,
и да је стао сат.
Да су се руке скупиле
око твог и око мог струка
рамена додирнула,
а усне почеле да љубе.
А да није, а јесте
свака песма,
свако слово,
сваки поглед
и свака жеља
остала у нама
подељена слично
а исто,
недоречена
зависна
и .......
ма нека је моја као и свако
јутро
у твојим очима.
