Прича пред буђење
...Волим пролеће,... лето...., јесен и зиму у сваком од нас да изаберем простом поделом осећања узимања и давања.
Волим да пригрлим и да пружим комадић светлости срца- душе која уме песмом нечујних речи да умије земљу наших додира и осуши пољупцима сваког пупољка.
Време корача по крововима, олуцима, каналима, нестаје у нама.
Цветају нам нове ласте, сећам се маслачака, вечност је записана у времену сваког погледа хоризонта и свежине водопада.
Струјим по свему и свуда, испитујем, додирујем, палим и гасим, све своје и твоје ватре, учим увек да волим више, а да мрзим мање.
Купим беле чаршаве са кише, празнином раширене да плове туђим световима, враћам их ко скупљене јарболе са свим пустоловинама.
Обале зелене у својој живости, плаво и бистро таласима море у обале укотвљено.
Јесен жутог лишћа испод шума твојих корака, шапат на ветру пренет нотом виолине месеца под прозором, под звездама, далеко срце куца.
Белином сваке пахуље твога длана, мек у сувој кошуљи очима и образом твога додира, спуштам руком све трзаје и мира немирне, да оставим траг у нама.
Мислим и лутам сваким кораком далеко од тебе, пролеће-лето-јесен и зима.
Ја сам увек испод твог прозора.
Музика тишине-самоће, празнина вапаја нема
исто је у бол
у бег
у проток овог времена
тренутка и немира.
Враћам се као и свако други, теби и себи. Препознајем све облике, исте собе и сенке светлости у нама, пуштам да корак учини своје, да поруке полете теби, исписане кратким речима..волим те, а ти то знаш.. И свако је пролеће-лето, а јесен-зима ове приче пред буђење.
Сањај да ме волиш, сањај да ме љубиш, ја тебе већ сањам.
