Četvrtak, Jul 16, 2009
Прича пред буђење
...Волим пролеће,... лето...., јесен и зиму у сваком од нас да изаберем простом поделом осећања узимања и давања.
Волим да пригрлим и да пружим комадић светлости срца- душе која уме песмом нечујних речи да умије земљу наших додира и осуши пољупцима сваког пупољка.
Време корача по крововима, олуцима, каналима, нестаје у нама.
Цветају нам нове ласте, сећам се маслачака, вечност је записана у времену сваког погледа хоризонта и свежине водопада.
Струјим по свему и свуда, испитујем, додирујем, палим и гасим, све своје и твоје ватре, учим увек да волим више, а да мрзим мање.
Купим беле чаршаве са кише, празнином раширене да плове туђим световима, враћам их ко скупљене јарболе са свим пустоловинама.
Обале зелене у својој живости, плаво и бистро таласима море у обале укотвљено.
Јесен жутог лишћа испод шума твојих корака, шапат на ветру пренет нотом виолине месеца под прозором, под звездама, далеко срце куца.
Белином сваке пахуље твога длана, мек у сувој кошуљи очима и образом твога додира, спуштам руком све трзаје и мира немирне, да оставим траг у нама.
Мислим и лутам сваким кораком далеко од тебе, пролеће-лето-јесен и зима.
Ја сам увек испод твог прозора.
Музика тишине-самоће, празнина вапаја нема
исто је у бол
у бег
у проток овог времена
тренутка и немира.
Враћам се као и свако други, теби и себи. Препознајем све облике, исте собе и сенке светлости у нама, пуштам да корак учини своје, да поруке полете теби, исписане кратким речима..волим те, а ти то знаш.. И свако је пролеће-лето, а јесен-зима ове приче пред буђење.
Сањај да ме волиш, сањај да ме љубиш, ја тебе већ сањам.
Сањај да ме волиш,
сањај да ме љубиш,
ја тебе већ сањам.
a ko te ne bi sanjao,
a ko o tebi ne bi mislio,
a ko s tobom ne bi sladoled jeo
dečače sa osmehom u očima??
Dolazi mi u san,
budim se sa osmehom,
dotičem poklonjeni cvet
smešim se grani lipe pod prozorom...
ustajem i trčim po rosi
osećajući prste u kosi
gužvam prstima sreću
gubim se u belom oblaku
april se smeši jeseni
vrelina leta me miluje
sklapm oči sećanja naviru
pružam ruke nestaješ
kapljice kiše obraze kupaju
vetar se igra mojim nemirom
oluja besni, munje sevaju...
ne, nisi to ti... nema te..
nikad nisi ni postojao...
sve je samo želja, san, mašta...
mora da je tako
hoću da je tako
biće tako...
"Strujim po svemu i svuda,ispitujem,dodirujem,palim i gasim,sve svoje i tvoje vatre,ucim uvek da volim vise,a da mrzim manje."
Prelijepo...
Nazvrljas i ispadne ovako.
Kako li bi bilo kad bi ozbiljno seo da pises:))))
Ja sam uvek ispod tvog prozora,
kao stari ulicni svirac
sto u jesenjoj noci
na violini tuzno svira:
"...gde mi dusa spava,
nikad neces saznati.
Pokrice me draga,
zuto lisce ljubavi..."
Poz Andjelko :)
home page
komentara i saveta, zelim da pomognem mladima.
