Двоје не одлазе заједно већ остају да дрхте

Само те овај пут зовем

као никада до сада,

свки трептај мог срца

мог гласа

у очима твојим

у даљини

рука пружених 

ка Сунцу

ка теби 

моја љубави,

одлазиш далеко

баш као и ја

и то онда када смо пришли

превише близу једно другоме

додирнули вечност уснама

спојили тела 

у ноћи

у предиван сан

исањан новом зором

наших додира.

 

О како те је лако држати на срцу

испод лептира

са уздахом руже

црвеног цвета немира

по белим чаршавима

и свим латицама

расута црна коса 

у звезду једном рођена 

и заувек остала

да сија из мог наручја,

загрљаја-длана

пољубца.

 

Колико бих те дуго држао

загрљену на киши, Сунцу и снегу,

пустио сваки жути лист

око нас да пада

хиљадама трептаја лептирових крила,

само бих грлио јаче

да осетиш како дрхтим,

да задрхти и твоје срце

погледима који се муте од среће

од љубави која се рађа

и умире

када се одвајамо.

 

Нећу плакати,

узалуд је кишу призивати,

реке су наше матице јаке,

реке су оближња језера туге,

реке су грех којих се кајемо.

На њима смо остављали одразе среће

загрљених пољупцима,

бацали каменчиће да затрепере,

о колико тога знали смо да имамо,

да дајемо једно другоме.

 

Сети се планине са болом у ногама,

сети се тог осећаја

када су погледи пуштени далеко

низ усеке, низ кланце

ка кривудавим путевима доле

и ка небу горе,

колико ти је тада рука

била лака и нежна

на мом образу,

колико...

нисам веровао да ћу те љубити тако дуго

тако страсно

да ће ми и ветар сметати

да ћу се бојати твоје косе,

твоје лепоте, 

да је неизгубим.

 

Толико је тога,

а времена је тако мало остало,

сада сам тога свестан,

ко од нас уме да оде

без сломљеног срца,

ко то уопште може да разуме,

ко једноставно зна да заустави,

запамти у делић свега,

да једноставно остави и да оде.

 

Ја то неумем, не знам и не смем,

али једино знам како куца срце твоје,

истог је откуцаја мог срца.

Зато дрхтимо заједно у овој ноћи испод

чаршава, окренути странама света

са истока и запада,

тамо где се Сунце моје зоре рађа

и тамо где залази дубоко у мени,

где боли и воли.

 

Скупљају се мисли у твоју луку

на месечини младости

коју смо трошили

и чували

у сваком трку због изненадне кише

уз осмехе првих капи

низ улице пусте

смејали се мачки која бежи баш као и ми.

 

Побегли смо превише у себе

љубави моја,

искривили рамове

ишчупали слике наше љубави

неспретно и бахато,

како је то слабо

кроз зид тишине  и ћутања рећи

и осетити бол и тугу оног другог,

исто као у свим драмама

завеса пада на тужна лица

испод шминке и костима

очи плачу сузама влажних додира

у траг времена.

 

Записујеш своју тугу,

ја је читам на мом прозору,

и птица када пролети

она ма пробуди 

баш као и позив у загрљај у сну,

само си ватра моје сенке

силуета у мраку моје туге

љубави.

 

Тако далеко од мене

тако јако сама

тако несигурно чекаш

тренутак када ћу отићи

тако је чудно

док губим

док пролазим прстима по твојој кожи

последњи пут глежњеве стежем

стопла љубим,

будимо се и једно друго гледамо тим очима

сваки пут, последњи пут

и још не одлазимо, понављамо

сваки пут исто кајање,

а зоре-ноћи журе све више између нас 

ко ће нас сваки пут покрити

жаром љубави

ил пепелом страха последњег дрхтаја,

ја не умем да живим без тебе у себи

ја не умем да дишем без твојих плућа

ја не умем да волим без твоје љубави,

ја знам да је сенка моје сенке нестала.

 

Окрени се полако

у очима си поглед сакрила за мене,

знам да није лако

и овај пут

биће задњи пут

пружи ми руку

нек се усне додирну

тихо у мраку под мојим загрљајем приђи ми

обрисаћу сузе пољупцима,

знам колико је тешко

призвати Сунце што залази над хоризонтом

и загрејати море у мраку,

али учини то још једном

магијом своје љубави.

 

Блистај путем срца свога

и веруј очима што чувају драгуљ љубави твоје

у мени оваквом што поново нестаје

и рађа се.

 

Ти си моја звезда

буди јака крај ватре

и поново ће зора,

нећеш морати да одеш јутром

ако га заједно будни дочекамо

као пре. 

 

Нека дрхти лишће, крошње

и сви кровови кућа

од овог ветра немира у нама,

али немој да дрхтиш ти

буди јача и од светлости

и од сваког ожиљка

јер они не боле

више од ове љубави

коју лечимо сами

ти и ја

у нама.