Nedelja, Mart 03, 2013

За две кафе

Нисам хтео да ћутим,

нисам желео да одем,

а ветар, хтео је да дува јаче...

Опет ту у разуму своје сујете

делим и узимам исто што и пре,

ћутим као по протоколу,

разум,

и није тешко да заборавим,

а све време трпим другу страну себе,

ко по историји исписаној...давно,

нек ми неко ако сме у лице

каже то је судбина

тако је суђено,

само је ред дошао на тебе,

уради - учини да нестане,

да прође као свака вест од 24 часа,

а сваки час, као минут твог и мог живота...

Да

ценим те итекако 

више него себе,

сенку своје сенке,

јер по ожиљку сећаш ме,

да боли - боли,

не цепа се живот човека као вест од 24 часа,

сваки крај минута

вечност једног сата,

а чекања је било много

времена мало.

--------------------------------------------

Прошло је неко време, надам се добро и за мене и за тебе. Ако је та судбина избор сличан мом, драго ми је да ћеш читати ове редове. Пошто пијемо кафу, а речи напросто желе да их чујемо, признаћу ти да ти се дивим. Да, деле нас велике разлике, толико мени  и теби небитне, али оне су на неки начин и разлог мог и твог опстанка. Сада се све мења једним даном ноћи, надам се већ колико пута ту бирану реч употребих да се никада више нећемо срести у истим условима. Желим ти све најбоље...поздрав

Песму разумеш, она је и разлог да ти се јавим, такав је договор.