Кад неко драг теби зуји у глави

Мој свет саткан од свих нити шарених боја твоје уметности....

Машеш рукама и ногама док по трави зеленој бежим са тобом у рукама....

Смејеш се и плачеш, плашиш као мала девојчица исти страхови и мене гоне,

а њих нема када смо заједно,

ШТА ЈЕ ТО, ТО ЈЕ ЉУБАВ....

 

Јао знам, знам да знаш, увек нешто много

и кад ћутиш мисли ти се преливају из ушију

и морам да устанем да те пољубим, да те смирим,

И ТО, и  ТО ЈЕ  ЉУБАВ.

 

МА бежи, ма пусти ме, идаље причај,

ма чујем ја тебе баш добро, баш онако како треба,

хм...КАКО МЕ ТИ ТО ЧУЈЕШ?...

па овако кратко: ВОЛИМ ТЕ ЉУБАВИ МОЈА,

и ти мислиш да сам ја баш то говорила....

хм између осталог и то је било између редова, (((за мене и тебе најбитније))).

Залутао, заспао и заборавио

Залутао сам брже од снова у твоје зелене очи

Заспао сам превише будан и жељан да те брзо загрлим

Ти си одувек била мени....

Ја сам само тражио дугу...

а мисли су била једра ветру који ми те донео...

Галебова крила

Стена на обали мора

по које зрно песка-пшенице...

бело вино и чисто као душа

Ко зна више од ове тишине што у нама дише.

 

Заборавио сам траг времена на твојим уснама

Сада задовољно лутам у твојим загрљајима

Шта више да кажем: залутао, заспао и заборавио и опет имам све у теби заувек.

За њу

Од ходника па до собе..

где нестају сви твоји трагови..

пратио сам те...

чекао...да се окренеш...да ме пољубиш...

да заспиш и целу ноћ да се откриваш,

да те покривам, да те нежно грлим...

да сањам будан твоје очи, усне, додире,

да спуштам и подижем свилене чаршаве...

да те недам звездама ноћи ни Месецу луталици лажног сјаја.

 

 

Чекао сам и зору да ми се насмеје, а ноћ да ме поздрави...

ћутао сам као и увек у твојој тишини...

ослушкивао будан-сваки твој сан...

мирио твоје кратке трзаје и бесмислене немире

својом топлом руком,

крио сам те срцем које само о теби одувек сања...

 

На мом рамену, по мојој руци твоја расута црна коса 

мирише на све што душа жели да има заувек поред себе,

и тренутак

чаробан

као и сваки други поред тебе,

Светлост сунчевих сестри пада на образе меке,

милује и буди моје мило сањиво...

и те снене очи у њима моје гледају огледало душе твоје...

и грлим и љубим усне и образе

лутам по кожи моје кошуте...

 

Са ивице слатког умора

у загрљају свог анђела 

сањам њене снове.