Сви ми бројимо у себи
Половина овог што у мени живи,
много згужваног-испегланог,
Ти познајеш моје ћутање
и сваку враћену реч,
Није тешко, али се само на час заборави,
удахни, зажмури и кад бројање престане
настаће тишина.
Ветар ових врелих дана баш глуво дува
шта да ти откуцам да се насмејеш, да ме пожелиш?
Ето и после ове поруке
још више ми требаш,
све је тако чудно и споро,
а ништа се није променило
сем што се даљина поново појавила
између нас, али на кратко.
Фале ми наше сенке у кухињи
и много тога сличног...
Половина овог што у мени живи,
много згужваног-испегланог,
Наше ћутање у загрљају
и свака враћена реч пољупцем.
Није тешко, али се само на час заборави,
удахни, зажмури и кад бројање престане
настаће тишина и бићеш ту у загрљају.
