Сви ми бројимо у себи

Половина овог што у мени живи,

много згужваног-испегланог,

 

Ти познајеш моје ћутање

и сваку враћену реч,

 

Није тешко, али се само на час заборави,

удахни, зажмури и кад бројање престане

настаће тишина.

 

Ветар ових врелих дана баш глуво дува

шта да ти откуцам да се насмејеш, да ме пожелиш?

 

Ето и после ове поруке

још више ми требаш,

све је тако чудно и споро,

а ништа се није променило

сем што се даљина поново појавила

између нас, али на кратко.

 

Фале ми наше сенке у кухињи

и много тога сличног...

 

Половина овог што у мени живи,

много згужваног-испегланог,

 

Наше ћутање у загрљају

и свака враћена реч пољупцем.

 

Није тешко, али се само на час заборави,

удахни, зажмури и кад бројање престане

настаће тишина и бићеш ту у загрљају.