Смирај дана-бајка

Normal 0 MicrosoftInternetExplorer4

Исто, као пахуља низ образе да до колена у води ходим, док лебди твоја сена изнад мутне воде. Моје мисли сад утеху траже, преко мора и планина, далеко од твојих очију. Не познајеш границе света, а шириш руке да ме обухватиш са свих страна без страха да ти живот крене оштрицом од стакла низ немирне реке, вреле крви што венама мојим теку. Тај уздах низ уморно тело моје, жеђ без усана твојих, капи пољубаца, капи живота некад и сад, што трнутак у времену остави запис првих погледа, скривеног увојка, танке меке беле коже од свиле, сваког нежног додира са прстију твојих, траг љубави на први поглед, истинито и чисто, само то осећање у срцу, у мислима стоји док сат откуцава своје, само ме то држи јако и слабо с друге стране овог немира. Да издахом сакријем све боли рата душе, све поразе, све погрешне изборе и сва освртања сопствене сенке, увек би још толико остало да чека и да гуши. Ветар односи време изнад нас даље и даље, доноси друге кругове пакла и невоље које нам судбина спрема иако јој ја, не верујем. Тако далеко, а тако близу да је исто толико тешко и лако рећи: волим те... и само чекање...док рат не престаје.

 

Јавио ми се јуче и рекао да ће данас отпочети пребацивање, ми смо чекали, само смо то могли, као и све остало, а то остало свело се на тако мало и много-непрекидно размишљање у заседи, у непознаници оне зоре свитања у сваком човеку, кад само он открива: ко је, од чега је. У рукама држи хладно и грчи га у себи, снебива се и гуши, а зна да сваког чаша то постаће ватра коју ће он пустити да неког или њега самог прогута, исход је исти у узроку и последици.

 

Изнад нас самих у рову у заседи ватре живи свет тотално исти и другачији од свега сличног што познајем, ипак се рађа и умире са криком добре наде и тако се котрља и прати нас наша срећа ил проклетство. Само се појавиш ту као нечија жеља, никнеш из семена од пре, научиш да волиш, да мрзиш, да живиш, али не умеш да умреш сам, неко се труди јако дуго да нам то покаже...Сад сам остао сам у себи у оном тренутку, јер нешто је шушнуло даље и сви су очекивали команду од мене.

Мисли се вратише, оне исте од пре као рој брзих пчела, приземан и брз, унапред припремљен, вратићу се себи самом поново кад све ово прође. Окренух се нагло командиру друге гупе, дадох три кратка знака да пресретне и затвори други крај пута и да чека мој знак, ја направих покрет осталима да крену даље замном, плен није имао куд, само је остало то да схвати.

 

Ко би и о њему размишљао, постојале су све потребне информације, где ће и како ће, а када ће, то је била грешка, у сваком случају лов постаје плен сопственог плана. Ипак ја нисам био сигуран, али претпоставио сам да иоле луд и глуп ово не би могао да покуша и да изведе сем без доброг разлога, мислио сам у себи, временом ће, као и неприликама схватити очигледне грешке које чини и пре него буде касно, одустаће, одступиће од своје намере, само је питање времена и после колико губитка.

 

Сви су знали да ја нешто чекам, да оклевам, али нису знали шта, гледали су само у мене, у бледу тишину и прилике које прилазе, чекали су мој знак да ватра почне, да смењујемо живе мртвима, да поредак ствари правимо ми сами, судије-кривци, полубогови и људи, за неки виши циљ окупан у крви предака, затровану мржњом и нетрпељивошћу. Неко је рекао политика је продужена рука рата, а наши политичари-лидери, само жедни власти и богатства са нашим животима на олтару ил губилишту историје спремни да нас принесу као нове жртве за рад циља и вечног мрака. О како су широка врата пакла....пустих да мисао мине и прилику да се окрене са тачке без повратка јер како сам претпоставио, касно је схватио њихов вођа да је упао у заседу и ватра поче са свих страна.

 

Мукли јауци у бледој тишини ноћи, завршено и пре него је почело, пар њих је продужило агонију живота који су им други наметнули, наћи ће неку другу свежу земљу да крв своју смире, баш као и ја и ми остали бременом историје старог света, оца, брата и сина свога, ако се не пробудимо из ове ноћне море.

 

Није било живих да остану, да проговоре и мојих је мало остало, али ни они не говоре, говоре њихове очи и тишина бледа као лед ледена из душе некад што беше људска.

 

Смењују се ноћ и дан и године расту у нама, смењују се периоди и наша осећања, враћамо се тамо одакле смо отишли, дижемо порушено из пепела, цветамо у њиховим очима, са краја душе, а тај крај у нама љубав давно позајмљена сада узвраћа као нова нада. Деца расту и њихове игре са нама и у нама и по њима све врлине и мане пуцају сваког новог дана-ноћи, силазе сузе и среће и туге у нама. Родитељи се љубе и грле, понекад плачу, па и то узме ово ново време, ја у судбину не верујем, а она се деси и полете неке друге птице високо.

 

Не тако далеко од мене, имао сам  старог пријатеља из времена од пре, живео је скромно, рекао би: човек се вратио себи и поново постао оно што је и био. У оном времену спасао ми је живот, ја сам од тада постао његов дужник и вечни пријатељ. Стекао је особу вредну себе и двоје добре деце, вредним радом свој дом и пристојан живот. Идила и благостање никад није могла да буде реализам, канап се кида тамо где је најтањи па тако и нечији живот за само пар хиљада евра. Једна проклета ноћ и цела породица нестала слично и са осталима. Временом сам све открио, узрок и последицу оног тренутка од пре: вратићу се себи самом поново кад све ово прође,....и вратио сам се, сада познајући бивши плен именом и презименом, оцем-брата и сина његовога, довољно далеко да га у душу исто тако знам ко што сам познавао мог старог пријатеља.

 

Нико, нек не верује и не треба да верује, јер је само човек могао да постане таква животиња......и паде на исту ону земљу моје тело, моја крв да залечи стару рану и моја плочица од плена са наличјем свих имена од пре и после свега, као привезак времена, ни мукли јаук у бледој тишини ноћи.

 

Нек нико, не верује и не треба да верује, јер је само човек могао да постане таква животиња.

 

Смирај дана, ово си морала да прочиташ и да знаш јер дете које расте у теби мора да живи живот. Ја, ја сам само неко други који је погрешио давно и давно сам нестао за тебе, али сам те волео и увек ћу вас волети више.

 

Тамо где су се редови помешали мислима мојим пробаћу да ти расплетем, нећеш ме више никад наћи ма колико то болело. Ја ћу временом да живим све више у њему како буде растао, претпостављам.

 

Задње мисли и редови увек су ми били у срцу зато их и пишем теби као СМИРАЈ ДАНА, јер ноћ другачије памтим, увек је светлост и тама, ја бирам светлост, речима.....Исто, као пахуља низ образе да до колена у води ходим, док лебди твоја сена изнад мутне воде. Моје мисли сад утеху траже, преко мора и планина, далеко од твојих очију. Не познајеш границе света, а шириш руке да ме обухватиш са свих страна без страха да ти живот крене оштрицом од стакла низ немирне реке, вреле крви што венама мојим теку. Тај уздах низ уморно тело моје, жеђ без усана твојих, капи пољубаца, капи живота некад и сад, што трнутак у времену остави запис првих погледа, скривеног увојка, танке меке беле коже од свиле, сваког нежног додира са прстију твојих, траг љубави на први поглед, истинито и чисто, само то осећање у срцу, у мислима стоји док сат откуцава своје, само ме то држи јако и слабо с друге стране овог немира. Да издахом сакријем све боли рата душе, све поразе, све погрешне изборе и сва освртања сопствене сенке, увек би још толико остало да чека и да гуши. Ветар односи време изнад нас даље и даље, доноси друге кругове пакла и невоље које нам судбина спрема иако јој ја, не верујем. Тако далеко, а тако близу да је исто толико тешко и лако рећи: волим те...