Кријем све само да не одеш

Ја волео сам у зору Сунце да сакријем и њено лице рукама да умијем и у сну и кад сам ту пољупцем да је покријем. А морем плове бродови сви су исти на пучини када их не видим, а видим те. И ево ту на обали испод малих таласа котрља се једна шкољка љубави, а у њој два имена заувек остала. И морем плове бродови и наши снови ко облаци сви по реду у љубави један другог сустижу. Ја и Месец сакријем и пољупцем ти очи покријем да га не видиш јер мислиш време је да сада касно је. А морем плове бродови и на небу облаци и ту смо ми на земљи остали

Ово треба да знаш

Можда бих те грлио јаче да си ту и да се смејеш животу и проблемима који ми се котрљају у сусрет. Можда би ме мало жалила кроз осмех који увек буде топао, јер га рукама шириш око мог врата када ти се тужан ил весео вратим. Исто би ти у очима нашао ону сузу која крене када пођем и ону када се вратим. Иста је, тешка је, твоја и моја. О колико вреди свако пролеће и лето, и свака јесен и зима што живи у мени и теби. Пољубац, можда промени твоју јесен и моју зиму, ветар можда склони под своје скуте на трен нашу љубав, а Сунце и ведро небо поново је са пролећем донесе у лето када сви буду ту у свом чудном лету лептира. Ево треперим у сваком погледу на своју сенку како се удаљава од нашег места, жудња за некаквим бескрајем не може да врати оно што иза мене остаје. Колико ти тога нисам рекао и никад нећу умети да кажем, а осећам да све у мени говори. Гледаш ме немо, а видиш како се губим у даљини осећам твој поглед како се лепи по мом телу и како завршава на врху прстију, оних истих који су те и који ће те миловати нежно када се вратим из још једног сећања у придвече шапутања на јастуку и уз обећања да ћу се увек враћати. Зашто у прозору не остане твој лик, зашто се тај тренутак не замрзне мени у сећању, у очима, и поново оживи када му се неиспаван вратим са пута. Зашто ми по том истом прозору пролети по која кап кише као суза на мом срцу онако неспретна и глатка. И кад год јој се окренем замагли и нестане, као да није била ту. Шта да урадим осим да те загрлим заувек као што то до сада једино умем и радим. Ништа није лако у животу, а ни превише тешко за мене и тебе, схватио сам да је део љубави и празнина у којој тумбам празне мисли и дробим тишину рукама. Недостајеш ми, знам да знаш и одлазак и повратак и поверење све се то понавља. Волим те што све то знаш јер си мудра и јер стојиш ту где ти је срце.

ЕВО ТУ

Ево ту,

где руке склопљене

грле једну кап.

 

Ево ту,

на твом прозору

где је ноћ остала,

а светла нестала.

 

Ево ту,

ја и ти на ивици корачамо

несигурним кораком,

у звезде гледамо и

само једна наша је.

 

И једном ја и једном ти

у пољупцу нестали

сви снови престали.

 

Љубим те-будим те

поново зовем те,

волим те.

 

Ево ту,

на јастуку

мирис лета

пролеће заменио.

 

И једном ја и једном ти

у пољупцу нестали

сви снови престали.

 

Љубим те-будим те

поново зовем те,

волим те највише...

 

 

УТИСАК

Хм, нек овај утисак почне са на пример словом (ЖЊ), није то ништа без везе случајно или већ нешто треће, углавном треба осећати и бити срећан јер док сада читате ове речи почиње нешто да кува у стомаку слатко у свима нама јер се очекује нешто лепо и помало смешно.

Е па јесте, управу сам и у праву сте.

Елем ово ће бити слатко, љубав је за мене као мушкарца увек била некако на изглед лака, препознатљива и брзо прихватљива, раније сам се упустао и предавао пре него је и почела већ сам био и била је у мом загрљају.

Сада сам схватио да је она тако непредвидљива, заводљива и врло обавезујућа у смислу заједнички избалансираних осећања у појединим тренуцима у којима се двоје људи чистих срца препознају и опстају.

Дати простора човеку поред себе је велика ствар, омогућити му да се у њему осећа као код своје куће, спустити руку на њено раме и пољупцем отерати страх и несигурност то су само неке врлине оних који знају да воле.

Осетити то и са друге стране и бити без неког посебног разлога у сваком тренутку срећан то је оно чему се треба тежити, ја бар тако мислим.

До душе нисам баш будала да се нон стоп смејем, али смејем се, мада волим будале које се нон стоп смеју, у сваком осмеху има среће ако то нисте знали.

Љубав то су њене очи, није то магија која те опчини, засени и подигне већ нешто дубље што загрли то исто код тебе или те прими под своје скуте, стегне јаче да осетиш да си потпуно сигуран.

Када добијем потврду у пољупцу који уме да се искриви час на једну па на другу страну, има их разних (сви су одлични од вољене особе) и да врло често шетају по целом њеном меканом телу осетим да престају речи већ погледи и наше мисли комуницирају.

Ништа не бих мењао, само се трудим да све то одржим, ма не да одржим него да претворим у много веће, лепше, јаче и веселије, желим да како ми (ја и она) цветамо, да и сви људи око нас цветају...Пример да све ово око мене функционише ЦВЕТА ево потписујем:

- две свадбе скоро у Прибоју, (моје колеге се ожениле);

- трудна је жена мог најбољег друга;

- трудна је моја другарица и свадба је 9. јуна;

- моја другарица скоро добила посао;

- моја комшиница има леп призор у теретани, има тога још, али под утиском сам пољупца, тако да ћу сада да зажмурим у нови сан.

 

Све вас поздрављам, па ово и није било смешно, али весело је.....

 

 

Ево ту су ми мисли поред твојих пољубаца

Ево ту поред тебе лежим

мислима ка теби бежим

ко свила руком милујеш

прстима душу додирујеш.

 

Опет те по ко зна који пут  гледам,

испитујем сваки део твог тела,

сваки младеж и свако слатко место

љубоморно љубим,

ти то знаш и смејеш се.

 

Ништа више не умем да кажем,

а тераш ме све да ти причам,

а шта ти требам више рећи

о љубави моја једина......,

свете мој у коме живим и дишем......,

захвалан сам ти што постојиш......,

све је то већ изречено

и ти то знаш, али увек вреди чути

и мислити на то,

ја мислим. 

 

И опет ћутањем тишину покријем

уснама својим прођем преко твојих,

пољубим и заборавим

све што око нас постоји

и то сам ти рекао без да сам реч потрошио,

а трошио бих све што имам и немам

само за тебе.

 

Дуги су дани и ноћи кад ниси ту,

а врзмаш се и дрчно шириш у мојој глави,

мисли ми твоје помрсе моје у свакој поруци,

ставио бих те на длан, да се смејеш

и да ме у свим тим ноћима грејеш.

 

Не путујем далеко, али ако бих морао

отишао бих ближе, на сам ћошак заборава

ако постоји,

сумњам да би ме заборавила, а лако нашла.

 

Ништа више није као једно и само око мене,

празно је само место на коме си лежала

и јастук са мирисом твоје косе.

 

Где год да си пошла и где год ја пођох

ми путујемо заједно,

носим те у свом срцу Малена и љубим. 

ДЛАНОВИ

Спустим поглед доле

отворим ти бледо црвене дланове

ка себи и ка небу,

и као да бели голубови полете

од топлине коју прислониш

уз моје образе.

 

Уснама их љубим,

отворене и поново

склапам прсте своје у твоје у њима.

 

Богат сам и волим те,

у длановима који дишу

игром наших душа

видим све небеске границе.

 

Покриваш ме њима

доносиш снове

односиш кише

читаш ми срећу

милујеш.

 

Љубим их исто

сваки пут полако

и лако милујем сваки прст

длана твог и нежне руке

од свила брезе у мом загрљају.

 

Љубим дланове и видим судбину у њима

записану хиљадама година

хиљадама сањаних снова.

Опет

Опет ти спустим на раме руку

завирим у душу и оставим пољубац,

да додирне твоје мисли

и врати поново лепа осећања. 

Сваки сан тако почне

и јутром побегне.

Опет видим твоје лепо лице

како се смеје мојим пољупцима,

да ли има нешто лепше од тога.

Гледам те пуним очима

некако озбиљно 

сваки пут кад ме дирнеш у душу.

Срећан сам и ти то знаш и ћутиш

на мојим грудима.

Руке нас само стежу и грле,

а мисли и љубав лете неким својим летом. 

Пријатељима јер ја других људи на овом свету немам

Да могу сада би вас окупио све око мене, ставио под ову небеску капу испод Венере да погледима тражимо звезде, огледала наших очију, да ширимо руке и осмехе, да се препознајемо, да нам душе дишу радошћу живота, да се сећамо и да сањамо, да осећамо наша бића, да спознајемо природу око нас и кроз нас што пролази, да волимо ову земљу што њоме ходимо, да је пазимо и да будемо вечно захвални њему који је по њој ходио и поново се са ње уздигао, јер ми смо деца његове деце и стално се рађамо и умиремо, падамо и уздижемо.

Поново по ко зна који пут хвала Вам од срца.Чуваћу своју љубав у којој се купам и живим, делићу је са Вама на овај начин и гураћу овако дивна осећања код вас да живе као и код мене,тераћу вас да радите лепе ствари, да гледате свет отворених очију и срца баш као и другог човека или жену поред вас.Наћићу хармонију и нит сваке вечности и човекове судбине у његовом бићу и поделити је са Вама драги пријатељи.

 

Ево речима својим градим кућу из снова

личи на свачију и прозор и врата и кров,

у њој ћемо живети сви,

и баш ти и ти и ти,

сви једнаки и непоновљиви,

другачији, а исти

у својој судбини.

 

Ево праг је чист и зелен

и димњак од црвених цигли

и кућа стоји на брду поред њиве,

а поред њиве шума,

а у шуми птице,

а изнад птица небо,

а на небу Сунце.

 

 

 

Ово није за тебе љубави

Ово није за тебе,

Ово нису моја осећања,

Ово сам огољен ја

и само моја душа

што искром пали ватру

у твом нежном срцу

и твојим кестен очима,

Ово ипак није песма за тебе моја љубави...

 

Сувише те волим да ћутим

у самоћи јутра које нас раздваја. 

Будим се сам ових дана

после викенда и слатких немира,

није ми лако, верујем није ни теби,

ал живим у једној истини

да оком својим видех срећу у теби највећу.

 

О како су ми руке тешке и ноге се вуку,

одлазим даље од тебе, хладноћа брише топле трагове,

нестајеш тамо где сам остављао пољупце.

У ветру и твојој коси сад памтим твоје уздахе,

корачам тешко уз степенице

размишљам, мало још само 8 часова да прође брже

па да се вратим трчећи грлом у јагоде.

 

Ово нећеш знати, а признаћу свима

волим те више од свега на свету,

волим те трагом својих пољубаца,

оних што волиш док плешу по твојим бедрима,

волим те у увојку твоје косе којом прекриваш моје лице

док се руке играју у ваздуху испред наших очију

волим те у сваком погледу који се сретне у мраку и засветлуца у нама,

волим те од рођења такву иако си била на другој страни света,

а сада под мојом кожом живиш.

 

Ово није песма у којој ћеш наћи моје очи

ово сам ја,

само додир на твојим уснама

сладак укус немира

лептир шарених крила

ваздух у твојим плућима

откуцај сата

суза на јастуку због утехе

један преко потребни поглед топлине коју волиш и која ти највише прија,

свежа пена после бријања и мирис који остављам на твом образу,

осланац без кога твоје тело не жели да стоји.

 

Ово није песма за тебе љубави

јер ме ти сувише добро познајеш 

после свих ових узалуд написаних редова

о љубави и мојој души коју сам већ

давно поклонио теби. 

 

Ако си ту

Ако си ту и гледаш док корачају

ова слова ко војници

на папиру испред твојих смеђих очију.

 

Ако си ту и ако дишеш ветром мојих уздаха

загрли ме крилом анђела.

 

Ако сте ту и звезде сијају

на овом Сунцу и нашем Месецу.

 

Пролеће и моја кошуља

миришу на зреле јабуке,

Пролеће и сви смо ту

путници без кофера. 

 

Ако си ту и ако дишеш ветром мојих уздаха

загрли ме крилом анђела.

Близу си и и ја то знам и осећам

Близу си баш као и сваки додир сна у овом мору које се таласа нашим животима. Путујеш у сновима и поново се рађаш у свакој зори мојих огледала. Гледам те у тишини угашених пољубаца у трептају сваког удисаја и издисаја, лепа си.

Кожа ти је мека, а душа тако чиста и топла као гнездо у коме сам склопио своја крила и нашао мир. Да ли је то љубав ил нешто више када додиром прођеш кроз моје срце, венама протечеш као бујица и склоопиш своје и моје очи пољупцем.

Тако смо млади, а ја се плашим старости и растанка, не видим те далеко од себе никада, а опет трчим у мислима, волим те.

Све су ми речи и реченице исто започете и завршене, препознајеш их погледом, осећаш срцем, ја их не изговарам, оне те саме додирују, милују и љубе. Тако су просте и проширују се, никада се неће усложити, али их има све више и више како ти прилазим, како ти провлачим руке кроз косу, како те привијам себи и како се претварају у шапат само двеју речи: ВОЛИМ ТЕ, и престају да жуборе и смирене пониру ту у теби где Сунце и светлост извиру.

Близу си баш као и сваки додир сна у песку овог времена,

Близу си баш као и ова дечја игра без граница,

Близу си ми и ја то знам и тако осећам.  

Чекајући

Чекајући у својој души,

у лету док дрхтим и гледам

очима тужним

у веселом мраку, 

једно Сунце ми се смешка

образима дира ми крила и диже високо.

 

Месец већ односи облаке,

ја ти одлазим, а ти ми се враћаш

кроз мисли кроз додире,

тело још дрхти у страсти.

 

Ноћ је била кратка испод

ових звезда што нестају тихо

баш као и ти.

 

Гледам напред, а видим све позади,

враћам се, а одлазим

баш као и ти

сваки пут и опет чекам

тепајући твојој и мојој души

у шапату ветрова

у историји времена

у песку ових таласа

што их наше душе у љубави праве. 

ЕТО ТУ У РЕЧИМА СРЦА

Ето, једна је година прошла у тумарању и у грешкама које сам тражио и које су постојале дефинитивно.

Праштао сам свима и себи, можда и превише дуго, купао се у свом болу што је понекад прожимао сваки делић ове коже из које сам по ко зна који пут желео да искочим. Нисам се надао некој великој срећи, на небу сам видео облаке како се скупљају и у њима проналазио свој бес и свој гнев. То није било огледало, а ја сам се ипак у њему огледао.

Можда су зарасле ране, а ожиљци престали да пеку.

Чињеница је да се време променило, променио сам се и ја, она ме је променила.

ВОЛИМ ЈЕ.

........................................................................................................ 

Прошле ноћи рекао сам јој да не желим више да лутам и да тражим срећу,

НАШАО САМ ЈЕ У ЊОЈ.

Рекао сам јој да не желим више да је упознајем, да сада просто ЖЕЛИМ ДА ЈЕ ЗНАМ И ДА ОНА МЕНЕ ЗНА.

Рекао сам јој да у свим песмама које сам писао, нема ничег на почетку и на крају већ у целини, у облику, у суштини, у бојама, у додиру, у љубави тог тренутка који се сам уписује у вечност, у грљењу, у љубљењу, у светлости у њеном трептају.

Рекла ми је све ћутањем и још са две речи које су довољне за све што бих ја истртљао у налету емоција, а рекла је само:

"ВОЛИМ ТЕ".

То је мудрост рећи, а све осетити обострано и бити испуњен.

Људи, пријатељи сада стварно могу да летим, а мислио сам да то не умем, да то никада нећу научити, стално сам падао.

Нека данас остане без песме мој Блог, нек уместо ње у свима Вама проструји нека ваша песма и ове две речи од било кога који Вас и ваше све воли, јер ја Вас волим све.

Поздрав, одох сад у њене снове и пољупце да се купам.

 

..,а у мени ти..

У кораку на улици

у ниском лету срца мог

нашао сам изгубљене пољупце

и уснуле усне на својим образима.

 

Стао сам срцем

да помирим срећу и љубав.

 

На твом рамену спустио главу

далеко већ на седмом небу

на твојим грудима

у постељи од звезда.

 

Све сам то већ видео, сањао и радио

као да сам се поново родио

и очи отворио у твојим очима.

 

Одавно те познајем и знам,

одавно те љубим и волим. 

 

Мудра си,

течеш као тиха река мојим венама.  

 

Ето,

постојиш у овом мраку

да палиш моја светла,

да дишеш мојим плућима,

да видиш мојим очима,

да чекаш да се пробудим

и да поново заспим

у твом наручју.

 

 

 

ТИ

У мом оку живиш

прођеш као сенка

мирисом без трага

нестане ми сета

и кад срце тражим

додирнеш ми струне

глас у мом гласу

високе су хриди

сад је море мирно

и песма што ме буди

опет на твом длану

срце куца моје

крилима у ветар

летиш мило моје

граница и нема

само бројим зоре

таласе у песку

време сад је стало.