ПОКЛОН
Данас сам прочитао коментар на мој пост:"Препознајете ли нас", од Махамаје иде овако
pitanjekrilaandjela, da li bi dozvolio
da "oslikam"
tvoju poeziju ?
МАХАМАЈА
Што да не, то не требаш ни да питаш, некад кад будем ово преточио можда у књигу биће и твоје сличице.
КОЦКАЛОНЕ КУТИЈИЋ за промену
Увек те проклете кутије, склапам их стално сваки сат минута, а минут мог времена, шта је ту тако богато и паметно неко смислио па мени платио године немаштовитости и празнине простора од не знам колико квадрата да постанем махер у томе, и још кад ти неко каже свака част урадио си и више од норме, пих прах и пепео.
Архивирам опет све те папире у свим тим кутијама минут сата мог времена, шта је то у пожутелим хартијама, штампаним мастилом неко нешто тражио, наређивао и објашњавао, пих прах и пепео, пуно тога.
Погледам себе, седим на кутији, читам, ух, прах и пепео, шта је овај написао, које ово урадио, где је сад, не знам.
Ало бре човече ко те терао да размишљаш о глупостима, што би се ја сад шминкао да то могу да решим, није моје, нек се бакће онај који је то радио.
Сви се сад сакупили, растурили и ђене ђене, ајд Јанко и Бранко нек почну овај део, а други онај, а ја ћу оно што је најмање и најбоље.
Јес шио ми га Ђура, ја да грцам, а ти да певаш.
Их бре сви сте наивни нек сви помало, па ће буде много и брзо.
О па ми имамо филозофа хуманисту
Где је, где је,...............здрав разум.......човече
још да чучим ко мали патуљак а да ви идаље лупате глупости пих, нећу, одох
Коцкалоне кутијић, спакуј се и бежи, састанак је завршен, за десет минута сви у џубају.
......И тако ја гулим кромпир, а ови слажи папире у кутије.............
Наравоученије:
Поента је да у животу радиш ситне и мале ствари, да оне имају смисла за тебе, да за друге имају вредност, а да остављају велико духовно задовољство и релативно довољно материјалног богатства.
Исто тако поента приче Коцкалоне кутијић је проток времена у хумору.
Препознајете ли нас????...
Како да не,
ух, ма није ми ништа
што би се окренуо?
Не желим то да урадим.
Их, опет исто,
увек си био тврдоглав
знам да знаш
у себи га кријеш
није то лик кога треба сакрити,
покажи га
то јеси ти
онај прави
што се смеје срцем
што уме да подели срећу и радост
за тугу не желим да кажем
ма, ма не желим да знаш уопште,
не волим те у њој, никада,
ни тада, а ни пре,
рећи ћу једноставно
разумеш је и превише добро,
повредила те је,
закачила и ушла дубоко,
нашла своје уточиште,
прихваташ је од било кога
без обзира ко је и шта је,
препознајете се.
Волим те....,
а то ме боли више.
УХ, МРЗИМ СВОЈУ НЕМОЋ У ТВОЈОЈ ЉУБАВИ.
.........................................................
Шапутао си ми оне снове на јастуку
увек си знао како да приђеш,
да осетиш моје срце,
Зашто је то сада тако далеко?
Зашто је другачије?
Да ли је то старост
спустила гране и украла пупољке?
Да ли је светлост потрошена тугом
коју си увлачио у себе од свих других?
.......................................................
Ти као да си волела сенку у мени,
обрисано огледало,
полуголу истину,
свој други образ,
несебично грлећи љубав
коју ти пружам.
Као да ниси видела све искре
које бојом ноћи постају звезде
под твојим пољупцима.
Опет си ту поред мене
загрљена бићем,
дечаком,
који је од тебе научио да хода.
Ни ти ни ја нисмо довољно јаки сами,
Колико сам пута осетио празнину без тебе?
Колико сам себи пута признао....
Ми мушкарци који волимо
смо велике кукавице
без вас,
то је гола истина.
Не бих знао ништа
ако би ти нестала.
Знам да је туга део мене,
знам добро колико
тебе и колико мене прожима,
знам да је она превише између нас,
знам да си покушала,
знам безброј пута,
ниси ти погрешила,
ја сам,
дозволио сам да остане заувек моја
нисам јој никад дао да пређе на тебе,
прешла је сама
мојом сенком
спуштеним гранама
без пупољака.
Ево ходамо
ти ћутиш,
Ти као да си волела сенку у мени,
обрисано огледало,
полуголу истину,
свој други образ,
несебично грлећи љубав
коју ти пружам.
Ма, није тако
дај, дођи
па загрли ме јаче!!!
И ја плачем,
и смејем се сузама,
смејем се нама,
МИ СЕ БРЕ БАШ БЕЗ ВЕЗЕ ВОЛИМО ЈАКО!!!!
Ух, ево је и киша, ај да бежимо љубави......
КОРАЦИ У ЈЕСЕН - наставак
У погледу незрелог дечака
Презреног игром лептира
Држао сам лопту
Испод липе пуне мириса.
Грлио ме онај страх
Првог незаборављеног пољупца
Игра ветра, мириса, лептира.
Очима памтио праг тог мермерног камена
Оштре ивице на Сунцу
Исцепане странице мојих песама
Данас пуне туге, а јутром само немира.
И све те звезде свезналице
И ти умеш да одеш
И да се вратиш
Да зажмуриш и да кажеш
Нисмо сви ми тако вешти
Својом вештином.
Снагу лоши људи мере љубављу других
А ја, ја сам те волео, а волим те и сада
Много више него пре.
У њој си остала и оживела
Као нада, као сјај моје душе
И сада те незаборављам
И сада те осећам:
Мирисом јасмина
Слободом лета
Кишом јесени
И прагом зиме.
Била си сва своја и остала
После толико година
На истој граници
На тој станици
Карта без повратка
Детињство у више наврата
Неко је хтео
Неко је смео
Неко је мислио
Да може
Да украде
Тренутак љубави без туге
Да буде богат туђим
Да буде исправан, а грешан
Да подели срце
Да ратом однесе време
Да време унесе заборав
Да заборав испусти лопту
Да се мирис липе изгуби
Да праг изгори
А камен белог мермера поцрни.
Неко је хтео
Неко је смео
Тај неко није успео.
Човек је стасао
Дечак се само изгубио
Причу је неко други испричао
Написао слично туђим
Препознао друге
Препознао себе
Отишао даље
А стигао ближе
Као да се није померао
Руком испод липе
Праг белог мермера додиривао
Мирис липе се ширио
И он је разумео
Очима дечака
Са истог места
У годинама наде
Пар округлих кестена
Две немирне чигре
Лаких корака
Очима дечака
Игру сенке и лептира.
KORACI U JESEN
Ходам границама пролећа
Слободом лета
Кишом јесени
И прагом зиме.
Празним перонима путујем далеко
Даље од тебе, а ближе теби,
Ослушкујем како дишеш
Како те речи тихе држе за руку
За кап среће-љубави срца које умире у овом свету
Свету без циља у туђим очима
Роб роба давно што би,
Сунце испод облака
И кише кад олуја прође.
Ја сам ти остао једини
Пун празног и целог
Део сваког зрна песка
Песка времена
Посутог по твојој кожи
Испод твојих прстију
Танка свила
Опет кап сузе на рубу твојих усана.
Загасито црвенa, тамна, ружа
Бол оног јецаја у ноћи лудила
Искра жеље мрачних демона
Под плаштом украдених пољубаца
Испод твог и мог загрљаја
Остао да живим и лутам
Сам са тобом у грудима
Да куцаш дуго, дубоко
И у свакој сузи
Што падне на твој извор живота
И смрти
Мог сувог корита.
Престао сам да дишем
Широм отворених очију
Сенком твога додира
Заљубљен погледом твога ока
Поново се окренуо срцем
Топлом руком твога образа
Пољубцем.
Телефон звони у три
Ово није песма него неко тумарање у себи, без неког посебног циљ, сем да ето испричам оно што осећам данас, да утопим своја осећања и неке ситне немоћи да променим свет и учиним га лепшим у свим очима људи које познајем.
Као што рекох да све то утопим у топлоти овог дана који је прошао са Сунцем у њеним очима јер то увек запамтим на крају сваког дана, то је оно за чим тежим и чему се надам.
Људе је најлакше језиком и њиховим страховима, слутњама и лажима победити, чак то и сами себи ураде, несвесно и хистерично. Понекад се питам могу ли им помоћи у њиховом лудилу, а да останем нормалан.
Страх је ових дана постао јак јер ће поједини људи изгубити посао, јер ће им се понудити избор који реално не може бити добар, али тешко је разумети све то, а егзистенција и сналажење у овом времену и та отпремнина није довољна да ти релативно млади људи крену даље.
Навике су чудне ствари, али су навике, то није нешто што учиш и радиш то је бре навика која се стиче, али она мора да се мења и да се измишља нова. Сви се ми мењамо и непостајемо робови старих навика,време нас крцка ако останемо тамо где смо већ били.
Слушам све њих, видим им у очима, осећам кад прођу поред мене, не желе да разуму, хоће да се врати старо, јес да није било добро скроз, ал бар док година прође док се још нешто деси, али шта да се деси?
Побеђени и предати без борбе, таман данас успем још једном лицу да улијем наду и помислим петак је прошао, три сата откуцао сат и телефон зазвони и глас познат, забрињавајући каже....Риле јбг. ови горе зезнули и нису предвидели она места за твоје људе,........ајд видећу, али обави разговор са њима и понуди им Београд, ако прихвате шаљи ми што пре, чекај, дај ми време, дај ми датуме, до кад још могу да јурим, тражим, има ли начина до 13. децембра да их задржим и пробам да решим......хммм...Шта очекујеш да ти кажем, кад и сам знаш, предлоге шаљем у Понедељак, чекај које предлоге, шта је прошло?....Риле журим, сам сам, мене су ухватили ово да радим, чујемо се у понедељак.
И ето распад система таман сам био сигуран да ће остати само пар људи нерешених....
И опет мислим имао сам предосећај још од јутрос, покушао од других током целог дана да сазнам, звао у Београд све и сви су ћутали и нису знали, слушао гласине око мене и сви су имали праве информације и искрено нервирали ме и убеђивали у глупости.
Ја сам побегао у папире и урадио доста тога, али нисам избацио из главе осећај који се нажалост потврдио на крају дана.
Мислим да ће се ипак све решити, наћи право решење, људи су раније знали шта може да их сачека на крају, а о крају се причало увелико целе године. Проћи ће и овај тренутак, идемо даље.
Желим да одем...
Желим да одем даље него пре,
желим да се вратим први
па макар међу задњима био ја,
желим поново да будем твој
иако је свет, твој и мој...
Желим ти да се снађеш
у мраку тишине,
да ветар отера прашину
са полице,
да сиђе туга са те странице...
Желим да читам мисли веселе
све оне срећне, осмехом немирне
љубављу јаком прожете...
...у јесен ватру кише угасе...
Желим да одем
и да вратим се,
кад буре морем
пробуде,
све муње и старе стихове
желим те на уснама
у мојим рукама
са срцем пуним бисера
бела шкољко
моја
једина.
У ствари...
У ствари ја верујем да је лако смејати се,
да је лако прећи мост
мог и твог срца,
да је лако наћи изгубљену светлост
у твојим и мојим очима.
Ја верујем да је пољубац тај који нас буди и успављује
бар ми је мајка то понављала,
ја у ствари верујем да сам те раније познавао
и био твој испод ветра твојих немира.
У ствари ја се тачно не сећам када си проговорила моје име
тако тихо и нечујно да моје срце просто задрхти,
ма у ствари ја сам те одувек волео
иако нисам знао за тебе, а опет сам те осетио.
Јој како је то у ствари просто-једноставно
В О Л Е Т И Т Е Б Е
Љ У Б А В И.
Ма знам да су ти мала и ова велика слова,
ма знам да се не морам правдати,
ма знам да ћеш ме у ствари
ускоро изљубити,
у ствари
стижем.
Теби моја љубави
Ту где прођеш моје срце љубав осећа,
тако топло и брзо удара,
моју ноћ у дан претвара,
сенку на Сунцу испуњава.
Ако знаш и ћутиш
кад ти одлазим,
и то је љубав
не плаши се,
некад је чворовима везана јаче,
а ти само грли и љуби ме.
Један корак напред
срце направи два
назад у твој загрљај.
Кад мислим о теби
не одлазим
већ ти се враћам.
Да знам, а не знам
пао бих,
склопљених очију,
у твом сну
заљубљен.
Колико тебе је
у мени остало,
а никад довољно.
Љубим ти руке,
образе,
усне зреле,
твоје кораке.
И киша престаје
Сунце нове зоре
близу је,
на твојим уснама
и у мојим очима.
Нек све полако путује
Није тужно кад се окренеш па поново прочиташ.
Није тужно кад заборавиш, већ је тужно кад се сетиш.
Није битно шта кажеш, већ како кажеш.
Битно је да умеш са речима и да те оне добро слушају.
Опет отварам душу и кажем, вероваћу људима.
Напор да учиниш добро је јако велики, тежак и вреди уложити га.
Срушити нешто лепо, показати ону другу страну човека у нама најлакше је.
Обуздати бело и црно да постане сиво није лако, нема границе, нисмо сви исти.
Не желим да ми буде битно нешто што је постало прошлост.
Тражим у људима људе.
Ово је свет саткан неким непровереним правилима, нестварним илузијама, измаглица правих мисли и стварних осећања.
читам и коментаришем нит лепоте у причама и песмама.
Волим да ми на ногавицама од фармерки остане прашина кад путујем.
Прочитах два поста и онда...
Ово је коментар на пост Тужне и Биливера, хвала им на инспирацији...
..."Јесен може да постане чудна бајка, да кише падају капима кроз жуто лишће које се још увек држи и спорије враћа под тежином тако лаке капи која га погађа, да се измакнеш и да га само у тренуцима гледаш како се поново и поново враћа, да ти у подсвести веже неке мисли, врати стари сплет околности, да се подсетиш, и да као ја још синоћ у разговору са колегом одем годинама далеко... Има ту још доста, али опис је важан, некако је преширок, а пун и обавезан, јер ухватити неку сенку да остане мирна на једном месту није никада лако, али...је могуће.
Да, јесен је оборила прво лишће на земљу, не шушти и не крцка, мокро је, вуче се по асфалту, не претвара се у земљу, нема прелаза, непостоји преламање светлости, јер није пало на њу, не постаје део ње, бар не скоро, бар не док га киша не однесе, али постаће поново део светлости.
Ко ће га знати зашто је то добро, зашто је потребно разумети и везати све лепо, приметно, посвећено природи и њеној вечној бајки о животу: како је настао, како смо постали то што јесмо и зашто смо једни од других, између нас тако далеко, зашто се не разумемо и како су покидане те нити...толико простих, а тешких питања, а ја инспирисан Подсвешћу, Јесењом кишом која корача мојим срцем, градом из ког сам се вечерас вратио.
Ни две песме које сам скоро написао (одговор друге на прву) нису могле да изгубе жељу, потребу,порив да поново употпуним себе у једном дану у једној ноћи, да нешто кажем, па ето опет покушавам да урадим то.
Дотакли су ме ваши постови јер су везали две невидљиве нити које описујем, а да их и ја слабо видим и разумем, али покушаћу да их вежем речима, мада их више срцем човек осећа и везује, свако на свој, али сличан начин....
Тако кап која пада са неба, спушта се полако, као и наше мисли, затрпане, али ту негде из наше подсвести имају заједничку припадност условљену годишњим добом јесен-киша, емоцијама-потребом-тренутком у времену-осећајем припадности коју тражимо у загрљају кога тренутно немамо, који фали. Две потпуно различите сфере које се додирују и тиха преиспитивања која почињу док киша пада кроз крошње, а крв струји кроз вене, кораци по лишћу које ћути, одговори који сами ничу ћутке у гомили једног бујицом до другог донети, однети, очима јасно виђене ствари без чулног у склопу човека који то разумом види, али увек душом осећа.
Можда се нешто гаси када долази јесен, можда нешто сазрева и добија коначан облик, али можда је то само прелаз, одговор или једноставно потреба да земља добије воде, да усне пољубе друге или је то једноставно модерна бајка природе и нас у њој, у зачараном кругу, у простим покушајима да себе разумемо, питамо и другима приђемо, можда само тражимо наше тренутке у свом том лишћу и тим капљицама, можда је само реч можда права и једина реч смисао свега написаног, али осећам да ниво туге просто притисне мало јаче када са капљицом кише још један пожутели лист падне"...
Вероватно сам се изгубио у овим редовима, али остала је равнотежа у мени, у вама, да осећамо да је и у туги која се временом кроз капи јесење кише и нашој подсвести и преиспитивањима стално одржава љубављу коју преносимо, коју стичемо и коју морамо да чувамо.
Испуњен сам
љубављу и тугом,
срећом што уздише иза свакок ћошка,
временом које се мења,
морем и далеким обалама,
насмејаним лицима
и празним лукама,
Ма ко ће га знати,
још ветар дува у мојој глави,
али кад год станем,
кад год се окренем,
кад зажмурим
и поново отворим очи
свуда си ти
моја љубави.
Можда се зато без разлога плашим,
можда тугу сам од себе призивам,
можда си зашла дубоко под кожу.
Знам да те увек тражим и кад си ми близу,
у загрљају,
уз образ,
у пољупцу,
Никад довољно да сама реч изгуби потребу да се поново и поново каже.
Осећам...
Испуњен сам љубављу и тугом,
срећом што уздише иза свакок ћошка,
временом које се мења,
морем и далеким обалама,
насмејаним лицима
и празним лукама,
Ма ко ће га знати,
још ветар дува у мојој глави,
али кад год станем,
кад год се окренем,
кад зажмурим
и поново отворим очи
свуда си ти
моја љубави.
Можда се зато без разлога плашим,
можда тугу сам од себе призивам,
можда си зашла дубоко под кожу.
Знам да те увек тражим и кад си ми близу,
у загрљају,
уз образ,
у пољупцу,
Никад довољно да сама реч изгуби потребу да се поново и поново каже.
Колико и Зашто
Колико те познајем када ћутим у мраку,
колико те знам у мислима што лете,
колико су загрљаји важнији од среће,
колико сам велико дете поред тебе,
зашто се смејеш када се збуним,
зашто ме држиш и када падам,
зашто те сањам када си далеко,
зашто ме сузе превише боле?
Кад кажем колико-мислим на много,
а и то много је увек мало и никад довољно.
Кад се питам зашто, ја видим љубав
како се бори за нас.
Нек јесен учини оно што мора
И тако са првим мразом,
и првим хладуњавим ветром,
са пожутелим листом,
са кишом која пада,
са простим одговором,
јесен је дошла,
ја корачам испред своје сенке.
Много је мој капут почео да крије,
да гуши изблиза све оне додире који су остали,
који ме греју, а који су твоји,
разумем га,
шета улицама по киши која би да их спере.
Ето, јесен је, нек носи оно што мора,
ал нек ми остави лето,
нек ми остави пролеће
у твојим очима,
тако га волим,
тако те љубави моја волим.
Вратио сам се поново
истим корацима
на место где смо се први пута срели,
и гле поново стижеш кад срце задрхти,
али ту си у мом загрљају,
у мом пољупцу, подигнута, вртим те у круг од среће.
Кажеш, јесен је, нек носи оно што мора,
ал нек ми остави лето,
нек ми остави пролеће
у твојим очима,
тако га волим,
тако те љубави моја волим.
Нешто што је остал: Петак....
...У петак је била колективна прослава у кафани Лађа Француска у Крагујевцу. Само ћу рећи да смо се сви лепо провели. Такође, наводим да сам се вратио кући у 17.00 часова и одмах заспао. У суботу у 10.00 часова отворио сам очи.
Много сам размишљао и ништа нисам закључио сем да ме леђа боле од спавања, да сам се добро одморио и да сам гладан.
Све сам средио и испунио дан.
Среда и Четвртак
У среду сам тражио слободан дан, одвезао сам бабу у Рибарску бању јер татков ШКОДИЛАК не се пење узбрдо брзо.
Четвртак је био дан за дизање тензије, али то сам држао у границама нормалног и окретао све на смех и зафрканцију, иначе сутра је петак и прослава, која има и добро и негативно значење, али то није за јавност.
У суштини људи ме увек изненаде својим ситним мислима, пакостима и подметањима и на крају ми је све смешно, не дотиче ме…
Вечерњи излазак и дружење уз екстра смех ми је пријао, напунио батерије и припремио за спектакуларни крај компликоване недеље коју нисам тако описао.
Ма била би она спектакуларна да нисам у недељу дежурни, али елем то тако треба, и песма за крај почетка, дуго је није билo:
Тако некако…
И лето дође и прође
људи се смеју.
Јесен је на вратима и прозорима,
Мраз стидљиво штипка,
Брава од аута ујутру је хладна,
Полазим, одлазим, долазим,
Старе навике пријају,
Али некако ми је тужније
Лишће, земља, Сунце...
И да, има много облака
у киши и без ње.
Ма људи се смеју и сада
и ја се смејем.
Све је тако, некако
Због равнотеже….
