Снег пред пролеће

Нисам ти се вратио тако рано

обавио те овим белим јутром

пахуљама што се спустише тако ниско

по твојој коси,

по твом лицу.

И

мисао да моја није

у овој капи пахуље беле

провидне што клизи

осећајући твоју топлоту,

Жмуриш и Ћутиш

као свака моја тишина

и у овом јутру,

а да те нисам задржао

баш као што задржим дах јецаја

бола у себи.

 

Вратио сам се

баш као што се и ветар врати

и Сунце зађе

и Месец преваром звезда

загреје празнину.

Да кажем

да још увек волим

да останем ту

где сам одувек припадао 

да те волим.