Снег пред пролеће
Нисам ти се вратио тако рано
обавио те овим белим јутром
пахуљама што се спустише тако ниско
по твојој коси,
по твом лицу.
И
мисао да моја није
у овој капи пахуље беле
провидне што клизи
осећајући твоју топлоту,
Жмуриш и Ћутиш
као свака моја тишина
и у овом јутру,
а да те нисам задржао
баш као што задржим дах јецаја
бола у себи.
Вратио сам се
баш као што се и ветар врати
и Сунце зађе
и Месец преваром звезда
загреје празнину.
Да кажем
да још увек волим
да останем ту
где сам одувек припадао
да те волим.
