Ништа ме није тако узнемирило као поглед у даљини...

...Док капи кише спирају пролеће са твог лица

свако се буди другачије

нико није руком судбине 

животу осмех сакрио,

па и ја у твојим очима...

 

Сваким даном листови јесени жуте - падају

ни ближе ни даље

у твојој сенци

искром ока и милог образа

додир руке спусташ тако ниско,

 

Сањам

топлину што клизи далеко од мене

и ветар је носи...

 

Даље и ближе

даље од погледа,

а ближе од вечности.

 

У киши што крије моју слабост

теку сви светови

сви проходани путеви

све исањане жеље

све победе пораза

и куца самоћа

тако гласно

и тако празно

пуна себе саме.

 

Препознајем исцртане слике

рамове старе - наборано платно

пожутеле слике

шиваћу машину

одјек промаје на вратима старе куће,

пролазе године

ређају се сећања

једно од другог јача

и сада тако искрена.

 

...Док капи кише спирају пролеће са твог лица

ја љубав разумем у њеној суштини

док се душе срећу

на пола пута

својим истоком на западу

пролазност

куца,

образ уз убраз

топлог додира,

загрљај још увек вреди

кад исуше језера,

...Ништа ме није тако узнемирило као поглед у даљини...

 

Нађем себе у овом свету

у тишини

како чучим

наопако окренут

испод моста

и питам се

да ли је могуће

да су облаци као реке

док их гледам како теку.

 

Мојим мислима никад краја,

а почетка се више не сећам

тренутак ме сачека - дочека

узнемирен погледом у даљини

теби се надам.