Пријатељима јер ја других људи на овом свету немам
Да могу сада би вас окупио све око мене, ставио под ову небеску капу испод Венере да погледима тражимо звезде, огледала наших очију, да ширимо руке и осмехе, да се препознајемо, да нам душе дишу радошћу живота, да се сећамо и да сањамо, да осећамо наша бића, да спознајемо природу око нас и кроз нас што пролази, да волимо ову земљу што њоме ходимо, да је пазимо и да будемо вечно захвални њему који је по њој ходио и поново се са ње уздигао, јер ми смо деца његове деце и стално се рађамо и умиремо, падамо и уздижемо.
Поново по ко зна који пут хвала Вам од срца.Чуваћу своју љубав у којој се купам и живим, делићу је са Вама на овај начин и гураћу овако дивна осећања код вас да живе као и код мене,тераћу вас да радите лепе ствари, да гледате свет отворених очију и срца баш као и другог човека или жену поред вас.Наћићу хармонију и нит сваке вечности и човекове судбине у његовом бићу и поделити је са Вама драги пријатељи.
Ево речима својим градим кућу из снова
личи на свачију и прозор и врата и кров,
у њој ћемо живети сви,
и баш ти и ти и ти,
сви једнаки и непоновљиви,
другачији, а исти
у својој судбини.
Ево праг је чист и зелен
и димњак од црвених цигли
и кућа стоји на брду поред њиве,
а поред њиве шума,
а у шуми птице,
а изнад птица небо,
а на небу Сунце.
Ово није за тебе љубави
Ово није за тебе,
Ово нису моја осећања,
Ово сам огољен ја
и само моја душа
што искром пали ватру
у твом нежном срцу
и твојим кестен очима,
Ово ипак није песма за тебе моја љубави...
Сувише те волим да ћутим
у самоћи јутра које нас раздваја.
Будим се сам ових дана
после викенда и слатких немира,
није ми лако, верујем није ни теби,
ал живим у једној истини
да оком својим видех срећу у теби највећу.
О како су ми руке тешке и ноге се вуку,
одлазим даље од тебе, хладноћа брише топле трагове,
нестајеш тамо где сам остављао пољупце.
У ветру и твојој коси сад памтим твоје уздахе,
корачам тешко уз степенице
размишљам, мало још само 8 часова да прође брже
па да се вратим трчећи грлом у јагоде.
Ово нећеш знати, а признаћу свима
волим те више од свега на свету,
волим те трагом својих пољубаца,
оних што волиш док плешу по твојим бедрима,
волим те у увојку твоје косе којом прекриваш моје лице
док се руке играју у ваздуху испред наших очију
волим те у сваком погледу који се сретне у мраку и засветлуца у нама,
волим те од рођења такву иако си била на другој страни света,
а сада под мојом кожом живиш.
Ово није песма у којој ћеш наћи моје очи
ово сам ја,
само додир на твојим уснама
сладак укус немира
лептир шарених крила
ваздух у твојим плућима
откуцај сата
суза на јастуку због утехе
један преко потребни поглед топлине коју волиш и која ти највише прија,
свежа пена после бријања и мирис који остављам на твом образу,
осланац без кога твоје тело не жели да стоји.
Ово није песма за тебе љубави
јер ме ти сувише добро познајеш
после свих ових узалуд написаних редова
о љубави и мојој души коју сам већ
давно поклонио теби.
