Ponedeljak, Avgust 21, 2017
...Очију наших странице душе чешљам у твојој коси....
Да ли ико од нас залута дубоко у јесен у маглу, да срце-разум помрси, да се нити-меке руке толико препознају, у два бића загрле и заувек заволе, да светлост просто исијава из окена из његова и њена два бљештава огледала супротстављена.....очију наших странице душе чешљам у твојој коси....
Пуста острва белином пешчаних чаршава обојених само нашом живом кожом, плутају и боре се у вис да досегну из мора љубави што рони наше обале песком времена што тихо из плиме у осеку претвара дан у ноћ, гаси жеђ и буди глад душе наше....очију наших странице душе чешљам у твојој коси....
Да, све се у нама реком живота препозна, лутамо рубовима или сваким почетком удахнемо поново твоје и моје име, мирис сваке боје љубави док не процвета, негде у средини истина подебља ожиљак ил два, ал путем ходаш боса, а пут до мог срца, твоја је стаза живота.. очију наших странице душе чешљам у твојој коси....
Koliko nežnosti provejava iz tvojih redaka, koji se pišu u prozu, a ustvari su poezija...
Zapljusnuo me okean nežnosti. :-)
Ona dva ogledala nisu suorotstavljena, samo su nasramno postavljena.
Хвала на лепим коментарима Анета и Ласто
Слушао сам песму од Сергеја Ћетковића и одлутале мисли у љубав
Oduvek sam odmarao oči na redovima koje pišeš.
Vazdušasto i mirisno.
I ćirilicom naslikano.
Хвала Друже на подршци, фали нам онај Панонски барон да дуне ветров своје риме и прозе некако се наше море смирило...
