Истина коју желим да ти кажем

Није време ту да нам мери блискост, нису наша осећања само сусрети судбине стварности која се припила дубоко кроз нашу кожу за наша срца. Без обзира на све исписане и неисписане речи или мером свега што ћеш неком пренети, а да га не осетиш у свом погледу, претвара се у чекање - реакцију другог са оне стране парчета папира, са оне стране жице, тренуцима који прерастају у време. И опет ту, заједно се вртимо знајући да што више тражимо од нас самих губимо и предајемо део себе. Кад покушам да саберем и одузмем, да нађем срж свега, све ме врати на тебе, на мој почетак, на тренутак у времену, узајамну блискост коју ћу ти у стиховима рећи...

Сањам те у свету шарених боја и малих немира,

не дам да заспи срце у грудима,

остављам траг сузама на свили твојих рукава,

зору чекам у твојим очима,

плашим се сам новог буђења. 

Ако си полако читала реч по реч упоређујући латице руже које си скупљала ко шкољке на обали тако пажљиво и упорно, добила си од мене истину коју сам желео да ти кажем. 

П.С.

Пре само пар деценија, а мислим да је сада баш сазрело да се искаже, верујем да су и други као и ја имали сличност да овако нешто лично поделе другој половини свог бића.