Ветар носи децембарско вече 2017. године
Прођох путем по ко зна који пут
учиних себи још једно дежурство у низу других
и једна мисао - да само заспим без непотребних редова
дочеках себе у телу које се са страхом буди
први корак левом ногом
и очи препознају контуре прозора и светлости
завесе се не шире, а свет у мене гледа
постајем свако други у својој глуми
текст се по шеми понавља нијансом сиве
и моје очи више чују него што виде
и више причају него што ћуте
знам да ћу ускоро отићи у 15.00 - само крај радног времена.
Ветар носи децембарско вече
испраћа нешто што беше сваки други и трећи низ дана у години
остајем исти - осећајно трајан у свему што пролази
и емоцијално растројен у свету који губи
све више својих вредности исчезлих и правих
свршених глагола.
Љубав као да се сакрила иза свих ових редова,
али извући ћу је само за њу и за све вас баш онако како умем све лепо да делим
...И сада сам у раскораку
више твој него свој...описујем себе у свету око мене...
видим лице које се умива у твојим очима
сија звездом твоје душе и уснама од греха мири све мирисе тишине...
Тајну поклањам свима који је траже
љубав је делити и део пахуље - секунду њеног топљења
- дише уздахом твог издисаја - срца откуцај
само у времену - чаролији ....
Тишина у немиру зиме
Пао је као и сваки до сада...
Из загрљаја...
Дахом твог уздаха...
Створен..
нестао дубоко...
низ литице где литице не постоје...
право на твоје и моје лице...
снег...
и сваки пољубац...
сећам се док бео... ПАДА..
Падам и ја...
Попут рањеног...попут самог...заборављеног...
у својој и твојој тешини...
грабим да ме што пре нема...
да нестаном топлотом твог и мог заборава...
Пахуља лична и безлична...страном твог и мог немира...
оивичена, тако тешка тако лака...
заувек ишчезла...сама.
