Откуцаји
Разумем,
ноћи ове,
приђем сенком скривен
испод пазуха...
Нећу ти рећи ни шапатом
у твојим очима наћи,
само траг тишине,
са усана слатких вино зрелог грожђа,
што убраше беле-круте руке човека.
Чекајући,
да све зажмури у овом свету од плиша за мене и тебе
бројим пољубце као звезде.
Пловим,
телом твоје жеље-загрљаја и саме чежње,
а своје спутане снове гушим,
кад дође време...
Неизговарам,
а праштам ћутањем бића, што чучи у мени,
волети, а неумирати
колико јаког у животу има са усана
у речи
Љубав
што
шуми у нама.
Тако мало, а јефтино за вечност
Пут до твојих руку беше дуг,
сада су око мене,
грле ми душу топлином својом,
избацују страх од празнине,
од оне самоће у нама.
Склапамо очи своје,
у загрљају ћутимо
и на трен пољубимо једно друго.
Загрљени, тако брзо мислимо,
а ништа не смислимо,
само стегнемо јаче
и док трен прође
и пољубац подсети
да смо срећни
и сами,
ипак мисао да је тако мало увек довољно за све остало....
Не осећамо, само стојимо на њој,
а она се врти.
