Откуцаји

Разумем,

ноћи ове,

приђем сенком скривен

испод пазуха...

 

Нећу ти рећи ни шапатом

у твојим очима наћи,

само траг тишине,

са усана слатких вино зрелог грожђа,

што убраше беле-круте руке човека.

 

Чекајући,

да све зажмури у овом свету од плиша за мене и тебе

бројим пољубце као звезде.

 

Пловим,

телом твоје жеље-загрљаја и саме чежње,

а своје спутане снове гушим,

кад дође време...

 

Неизговарам,

а праштам ћутањем бића, што чучи у мени,

волети, а неумирати

колико јаког у животу има са усана

у речи

Љубав

што 

шуми у нама.

Тако мало, а јефтино за вечност

Пут до твојих руку беше дуг,

сада су око мене,

грле ми душу топлином својом,

избацују страх од празнине,

од оне самоће у нама.

 

Склапамо очи своје,

у загрљају ћутимо

и на трен пољубимо једно друго.

 

Загрљени, тако брзо мислимо,

а ништа не смислимо,

само стегнемо јаче

и док трен прође

и пољубац подсети

да смо срећни

и сами,

ипак мисао да је тако мало увек довољно за све остало....

 

Не осећамо, само стојимо на њој,

а она се врти.