Моји Пријатељи и друг Панонац
Види друже како пада,
пада као сваки други лист, клас жита, твоје и моје златно зрно светлости...
види види како пада и кап кише и кап пахуље снега на путу
види како тихо нестаје, како тихо у нама мења светлост
осећам како се прелама, како кружи у дубину твоје и моје душе,
види како и она осећа топло светло шарено и бело
па опет жуто и топло се рађа
из Паноније из мора из мисли из очију кад отворим...
Види Фрушку Гору
види ону крушку на самом пропланку
на рубу у даљини са градом села што некад беше
види оног друга у чамцу како сам плови
види тако близу, а тако далеко са Авале Београда мог доброг пријатеља
види како мирно пеца сваку рибу сваку годину сваку вредну сенку сећања некада што беше-
И нема тачке, и нема даље, идемо поново
идемо истим путем живота
идемо јачи
и поред нас ходају и други и млађи
идемо ближе корак у корак,
корак по корак
вратиће се и они наши
и неки нови наши
да плове заједно у корак за корак живота светлости у нама
И сећамо се Домаћице
и сећамо се исписаних речи како нас хране и падају директно у срце
и греју крилима својим ово време-душу што у нама дише за њих.
Без смера и правца светлост се мојим путем шири,
иде далеко и дубоко
и тако високо
напред и назад нема средину где ћу на том путу ја стати баш као и ти мој друже
И код мене и тебе љубав је циљ сам по себи довољан
и да свака ова реч у неком нађе склониште од кише
од снега од заборава, јер он искрено не постоји
а отвара нам очи ко страх,
а и он не постоји, баш као и црни снег
и сува киша
и сува уста што ћуте
и понекад само њену топлу тугу што искрена љубав лечи
ја ширим крила срца свога и летим са свима вама
храбар да први паднем место вас увек и сада
да поновим сваки пут и милион и опет сваки следећи лет
да идаље пишем и причам и куцам у свако срце и зрно светлости
што и у ваздуху дишете увек и сваки пут
док осећам откуцај ове коре земље - мајке што нас чува и држи тако немирне
заборавне у зачарани круг светлости своје топле.
И само понекад, само њену топлу тугу што искрена љубав лечи чувам скривену
да се пробуди у радости кад сам спреман.
Ето пријатељи ту сам и чекам вас да се вратите
кораком својим, Несаницом и свим Надимцима вашим, баш ту иза ових Блака крије се ваша
Светлост да засија са свима вама као пре.
Два дана јесени 21. и 22.11.2025.г
Светлост Сунца јуче је купала јесен у јарко жуту и у боју поморанџе.
Једна сенка око винове лозе у дворишту, једна око високих ружа и једна око капије.
Код прве сенке сетих се слатког грозда беле лозе
Код друге - осетих свеж и опојан мирс парфема жуте руже
и код треће - само свог одласка на пут и звука капије која све сенке претвори у време.
Киша данас пада, спира сенку светлости од јуче, ја још увек држим оком сенке и време у
мислима, а оно још УВЕК куца у сликама,
Укус салдак грозда беле лозе И мирис руже пој саме душе,
а звук капије најављује мој повратак сваки пут,
срећан и спокојан настављм сан.
Да се вратимо на почетак
О Б Л А Ц И
Толико их је ту, испред, близу и далеко, да видим оно што се не види у њима у нама...
Тако дуго вас нема у мени, у нама, а ја живим сам са вама, сваком мишљу.......
на овим страницам, гранама без лишћа што као вене остадоше на небу да лете траговима
мрежом својом моју да праве кроз снове и ....
Сад се вратих у 2008,`09. `10 итд.
читах вас у себи у овом ситном сату
неостадох млад ни вечан
ал еликсир за срећу нађох у овим вртовима
речи које смо размењивали
и ко ће још да се врати
кад зна да га неко овде чека
Поздрав
