Тихе речи живе у нама

Ево ту, по ко зна који пут стојим, док душа трепери, понављам се, бледим и пред тобом ћутим. И сви моји неисањани снови и наше руке пребирају додире далеке, пришао бих ближе, ал даље не могу везују нас сенке,

и шта смо ми једно другом дали и узели?

Твоја слика и све што је на другој страни остало у пар речи:

"Врати се тамо где смо остали срећни", ништа више, али довољно... 

Понекад се питам да ли је само довољно оно дневно свакоме дати од себе део и бити срећан што си жив међу свима, звучи стереотипно, мада већина око нас из својих шкољки чак ни то мало нема да да, у сваком случају осећам и мислим да није, фали ми део иза те стране фасаде од живота. 

Та тиха реч ФАЛИ МИ, или недостаје ми, и онда узмеш старе ствари, слике у мом случају

и окрећеш и нађеш ону која ти фали...

Па чак и пар редоваовог текста учини да све те кратке, али у себи прочитане речи

још живе у нама и испуне тренутну празнину... "Врати се тамо где смо остали срећни", ништа више, али довољно...