Тихе речи живе у нама
Ево ту, по ко зна који пут стојим, док душа трепери, понављам се, бледим и пред тобом ћутим. И сви моји неисањани снови и наше руке пребирају додире далеке, пришао бих ближе, ал даље не могу везују нас сенке,
и шта смо ми једно другом дали и узели?
Твоја слика и све што је на другој страни остало у пар речи:
"Врати се тамо где смо остали срећни", ништа више, али довољно...
Понекад се питам да ли је само довољно оно дневно свакоме дати од себе део и бити срећан што си жив међу свима, звучи стереотипно, мада већина око нас из својих шкољки чак ни то мало нема да да, у сваком случају осећам и мислим да није, фали ми део иза те стране фасаде од живота.
Та тиха реч ФАЛИ МИ, или недостаје ми, и онда узмеш старе ствари, слике у мом случају
и окрећеш и нађеш ону која ти фали...
Па чак и пар редоваовог текста учини да све те кратке, али у себи прочитане речи
још живе у нама и испуне тренутну празнину... "Врати се тамо где смо остали срећни", ништа више, али довољно...
