БИО Сам Гост
Није ми тешко да ти вратим реч за реч, једну празну нетакнуту струну,
ту белу нежну свилу срца која затрепери само твојим погледом ока...
Знаш, а не знаш мисао већ која се вековима премишља у нама свима
обавијена, а проста - скривена, а јака....Љ У Б А В....
Исто тако прочитао сам очима све те мисли других на једном сплаву среће и весеља,
у Београду, у Бечу, у Берлину, у Лондону, Њујорку и тако даље....
сваки пут исти изрази лица како та Нова година дође у тренутку украде и врати
све наше исто што душа носи, а мозак одваја и спаја.....
И осмех кад се подигне лицем у лице, ја видим само Госта у нама како се окреће, одлази и долази...
Био сам гост у свакој Новој, само су ме тренуци чинили срећним, а догађаји тужним,
некако корачао сам поред судбине у коју не верујем,
само сам је заобилазио својом упорном вољом, мењајући све око себе и самог себе - полако.
Дошао сам изненада у празно и нестао у бело, мрак је само покрио тренутак, сећам се заљубих се давно и остадох заљубљен заувек и то заувек живи у мени и куца полако,
све се мења - неко то упорно понавља, а мисли су исте остале и она у њима, док срце куца под кожом и дише некад тако гласно, а некад уме и да заболи.
Још само ветар кад кад промени правац, са обале удари оштро у лице, врати ме један
корак назад од тебе, а облак сакрије грешку, ја се вратим у стан ишарам белу страницу
и себи ко госту скувам кафу, седнем преко пута твоје, полако пијем и гледам у другу
шољу пар секунди, устајем и потурам исти ишарани папир испод твоје шоље, гледам у њу,
гледам кроз њу, у то празно што слику ствара, и речи исписане оживе, као да их чујеш
док их руке пишу, окрећеш се заборављаш мирис косе, који ми милује лице, пролазим
поред тебе, неопажаш поглед, а он се лепи за тебе, док се под под нама окреће, плес траје, а магија не престаје, у два срка и два корака ближи теби и коначно падаш у моје наручје, руке ми се зноје, а сигурно држе те, извијаш се тако глатко и нежно у заносу
плеса која зору не може да пробуди, вара сваку кап ноћи и магли прозоре зиме, одузимаш
дах који губим, а онда отвараш очи док тело полако исправљаш према мени и мом лицу
добијаш тако складну фигуру и љубав од тог тренутка почиње, а плес као да престаје.
У трен се друга рука твојој ближи преузима те и односи ветар...плес те води даље, несвесно некој новој обали, да је таласом освојиш, покориши и заборавиш...
Био сам само гост и испијао још једну у низу јутарњих, поподневних и вечерњих кафа
које су чиниле живот подношљивим, видљивим и на око сличним другима...
