Други део...
... Реч по реч руши тишину и ћути...
... Блиско и далеко у погледу спојено за године између нас,
... хоризонт и сећање...
... Тако топла и наша, бајка, дели и спаја нас од нас самих...
... Странци у свету који гори од потпетица туђих ...
... јако, можда више него што даљина може да дели, а срце издржи...... Латице и ветар оставе вихор тако празан и хладан без свих тих мириса и прођу године
наше ...
... Читам, упијам жељу заборава, ту суву хартију натопљену душом, речима посутим
сећањем ...
... Крив сам - што корачам иза твоје сенке ...
Први део
Ту негде лагано корача мисао у мени...
Блиско и далеко једном речи у погледу спојено, неразумљиво за године између нас,
хоризонт и сећање...
А љубав тако топла и наша, баш као бајка и дели и спаја нас од нас самих...
Играо сам карту више, сигуран у несигурном свету ...
Нашао сам изгубљено у сећању и остао ту сам да га још једном оживим кроз мисао, кроз
крв што венама тече, да мало појури брже, да тело задрхти..Читао сам реч по реч у
писму које није хтело да оде и да се врати са одговором који сам унапред знао...Нисам, а
јесам - волео, јако, можда више него што даљина може да дели, а срце издржи...
Све те латице и ветар оставе вихор тако празан и хладан без свих тих мириса, тако
прођу године и туђе и наше.
Уздах док читам и упијам ту суву пожутелу хартију те речи и пут који кривуда осећам
да се ствара и брише, а ја дишем и застајем...
