Април има своју песму

Две латице ничу из твојих дланова

кожа се од кишних капи буди

дише дубоко сваку мисао моју,

ћутиш у загрљају неба

у мојим рукама

облацима што по дану плове

од твог истока до мог запада.

 

Тако је лепо сањати вечност

у твојој коси

кроз смеђе влати

очекујем пољубац,

топао длан

- ил образ,

да само око зажмури - пожели

усне да споји

и цвет да процвета.

 

Април једног почетка

и једног краја

сасвим тихо ова песма нестаје.