Април има своју песму
Две латице ничу из твојих дланова
кожа се од кишних капи буди
дише дубоко сваку мисао моју,
ћутиш у загрљају неба
у мојим рукама
облацима што по дану плове
од твог истока до мог запада.
Тако је лепо сањати вечност
у твојој коси
кроз смеђе влати
очекујем пољубац,
топао длан
- ил образ,
да само око зажмури - пожели
усне да споји
и цвет да процвета.
Април једног почетка
и једног краја
сасвим тихо ова песма нестаје.
