Мрзим, а Волим те
...Ма мрзи ме више да ти читам и пишем,
да мислим само о теби
и смејем се,
никад више, а ни мање,
шта ког брига,
сва та чиста осећања,
као гласна музика док свира,
ја чујем само своју тишину,
мирис врелог лета,
промене
које недостају,
и укус свежег хлеба.
Опет је јутро сакрило мрак испод ока
и оштар ваздух у плућима удахнут страх
од хладноће,
не знам како је то
да не мислим
да ћутим
да очима тражим крај плавог хоризонта.
Мрзи ме овде да ћутим,
-помери се с`места,
чујем себе како
у издаху кажем.
Опет се враћам
путем уским,
а ободом виоског тротоара,
као утиснуте реке-улице,
течем коритом страних мислим,
не мислим,
а желим да мислим о теби,
кога ја то заваравам?
Окренем се и поново покријем,
али део мене поново зебе
баш као и свака душа без тела
лутам у својим ходницима
зидовима белим од самоће.
Мрзим,
а тренутака је тако мало
и погледа у празно
изгубило траг у овом времену,
како се само ова реч почетним словом
излизала, преточила
из беса у тугу
из чежње у патњу
и поново у љубав.
Како сам слаб сваком помисли на тебе
и све твоје....
окован вечно твојим топлим загрљајем,
колико је то јако,
а само рећи
ВОЛИМ ТЕ...
увек и сваки пут изнова...
Пробаћу...
Волим те,
сваким погледом ока када га отворим,
када испуним свој хоризонт среће
само једним твојим пољупцем
исихтреним загрљајем
неочекиваном топлином
тела твог,
Волим те
и тако треба,
да дишем на јастуку
у сну поред сваког пајаца и снега кога нема,
да им измишљам слике јелки, ирваса, представе на тргу,
да им скидам маске и бојим им лица у светло-тамно са сузом и без ње,
купастом капом, округлим дугметима и широким панталонама, да им причам
приче, изводим циркусе и да ћутим.
Све знам када те ВОЛИМ и када се бојим
и када делим и када желим.,
само једним твојим погледом.....
...ВОЛИМ ТЕ
