ЗАТО ШТО СЕ НЕ СТИДИМ

Зато што се не стидим

испод твојих усана 

да потурим главу

и да ти после беса 

поклоним себе.

 

Зато што се не стидим

да останем дуго

у твом срцу

у твојим очима.

 

Зато што се не стидим 

да својим плесом 

натерам тебе

да волиш друге

да волиш мене

да волиш себе.

 

Зато што се не стидим

да кажем "МОЈА ГРЕШКА"

ја сам крив.

 

Зато што се не стидим

да пустим

ту тешку мушку сузу.


Зато што се не стидим

зато што знаш

да сам тврд

и да ме ни камен

камена неће разбити. 

 

Зато што се не стидим

да волим

и када је за волети касно.


 

 

НЕК МЕ НЕКО ПРОБУДИ СУТРА

Нек ме неко пробуди сутра

нем ме неко позове

нек ми неко упали зелено

нек ме неко пусти да прођем

нек ме неко сети да станем.

 

Нек ме сви забораве

нек ме сви сада оставе

нек сви зажмуре

нек сви схвате да тако треба.

 

Нек не питају зашто

нек се не осврћу око себе

нек не траже мене

нека само осећају. 

 

Ако ме неко пробуди сутра

ако ме неко позове

ако ми упалиш зелено светло

ако се склониш да прођем

и ако се сетим да станем,

 

Ако заборав постоји

и ако ме сви оставе

и ја ћу склопити своје очи

јер тако треба.

 

Нек не питају зашто

нек се не осврћу око себе

нек не траже мене

нека само осећају.

Спој светлости на пластици

Ево га Сунце на тастатури

спој светлости на пластици.

Живот је понекад стварно пун

неживих ствари којима ми

дарујемо живот и смисао постојања.

 

Сада се играм сенке на њој

забавно је, јер јурим свако слово,

а слово по слово моја реч,

а реч по реч моја реченица,

уствари куцам поклон

који већ читате 

а да га нисте ни отворили. 

 

Лепо ми је и

мислим да је тако и Вама,

јер нема политике и свих осталих

страна света у изобиљу глупости

само нека чудна радост и живост тренутка

као да стварам неку радост

леп је то осећај

тако директан мој и ваш

са пролећем насмејан сав у Сунчевом сјају

све јачи и јачи.

На трен ево ме до прозора и сата,

сви су доле и чекају, зову.

Одлазим, видећу вас касније, крените и ви лепо је 

нек пластика остане пластика. 

 

Црни камен поред пута

Нисам хтео да се вратим тамо где је никао коров, тамо где је неко посејао камен. Нисам хтео да загризем оштар ветар и осетим пламен горке мржње коју нисам разумео. Нисам се вратио да бих се окретао и мислио.

"Све ти је као на длану у историји ветрова, све се некако намести да изгубиш кад кајање нема границе и кад све крене да се котрља, просто научиш да живиш са тим. Тако је рекао пријатељ непријатеља мог, нисам га разумео, а нисам ни хтео".

Сада као ни тада ништа није било за сећање већ за заборав. Ето стао сам баш ту због аута, глуп квар и глуп разлог да гризем ову маглу у сећању. Ни сада ми није јасно као ни тада зашто је пријатељ мог непријатеља све то неповезано изговарао без неког посебног реда, "крив сам и нисам хтео да мислим да пружим могућност, али ипак се десило. Сви смо ми робови душе коју други уместо нас прода па нам се све сруши и врати кроз крв нашу. Векови су године, агодине месеци, а ја бројим само дане и мислим тихо и живим у свој патњи". Ја га питам шта ти би човече, што збориш трбухом које какве глупости где ти је мозак, шта си то учинио ил погрешио те ме манташ без разлога да ломим гране нашег другарства преиспитујући каква је то тешка мука тебе снашла и каква ће мене завезати због тебе пред другима? Гледам га сада као и тада скученог под стрејом куће, без иједне речи, бледа лица, очију празних, кад тихо рече дозван мојим гласом, није ништа само ме нешто штрецну наопако из лудости, неки сан бог ће га знати и тако. Окрену се и крену ка кући.

И сада и тада знао сам да је слагао, не што је морао него што је знао да то треба отићи са њим. Поправио сам ауто, још једном погледао у златна слова исписана на црном мермеру поред пута, да сам пушач сада бих само угасио и згазио опушак цигарете, лупио вратима аута и отишао, али пошто сам непушач урадио сам само оно са вратима и отишао од споменика поред пута.

Стојиш Ми на обали снова

Исто тако бистар нечујан и тих

поток мојих бујица

и ветар мојих мисли

према теби тече.

 

Стојиш ми на обали снова

на извору река

на почетку живота.

 

Гледаш ме и гледам те

свет између нас путује

звезде се окрећу у круг

рибе пливају по небу

у мору пролазе облаци

Сунце је прекрило ноћи,

а дани су окупани месечевим сјајем.

 

Стојиш ми на обали снова

на извору река

на почетку живота.

 

Исто тако бистар нечујан и тих

поток мојих бујица

и ветар мојих мисли

према теби тече.

 

МОЖДА

Можда сам те срео када те нисам разумео,

а можда и мало раније, ко ће га знати.

Опет ја нисам хтео нити умео

ал ето сад је то све далеко.

 

Можда ту реч тако чисто изговарамо

и ти и ја, ал све је то прича

у њој се опет купамо и верујемо.

 

Можда то опет не мора ништа да значи

људи читају, пишу, дописују се,

можда и превише помажу

тамо где помоћи не треба.

 

Можда је то тако или тако треба да буде

на супрот свих правила ја опет кажем

МОЖДА, 

можда смо то ТИ И ЈА,

кажем само МОЖДА 

 

Једно ДА и једно Не

Било једном једно ДА и онда је дошло једно НЕ тачка,

не , не нису се познавали, заједно или појединачно, нисам већ сигуран неко од њих је залутао и нешто више и мање рекао у сваком случају јесу и нису се разумели, али ко ће га данас знати сви причају немуштим језиком па тако и они.

Прво је ДА рекло лепа је и виде се осећања која лутају тражећи нешто слично у неком другом бићу. Онда је НЕ  рекло Не то није истина, зашто то увек мора да има неку сличност са оним другим уместо неку разлику која их привлачи. Онда је ДА повукло НЕ, а Не је рекло ДА мораш и ти једном ДА паднеш доле.

 И тако су настала мала слова иза великих.

Овим сам нешто хтео да кажем а можда да неком нешто шапнем, у сваком случају легенда о томе како су настала мала слова је проста. Када су нам речи постале сувише велике, глесне и бучне, писане крупним словима, онда је нека од њих ухватила ову другу и почела да се бије и од толиких силних батина испале су мање па све мање и мање речи да су слова напросто одједном постала мала и утишана. 

СВЕ ШТО ЧИНИ ЖИВОТ

.............................................................. ................................................................ 

....................Додир твога колена туга пола кревета гледам те док спаваш образа врелих

...........................на груди сам те привио љубоморно сакрио

....................................жедан усана боје јагода зрелих

...............................................као сунце после кише

....................................................кад се појавиш

.............................................................све што чини живот мој 

.....................................................................сад си само ти

...............................................................................заувек

............................................................................................................................. 

Ово је песма коју вртим око својих крила од  (Дадо Глишић и Катарина Сотировић - "Све што чини живот")

Увек на твом рамену

Увек на твом рамену сетим се среће,

сетим се да ме волиш

а рукма милујеш руке.

 

Зашто их гледаш

поново окрећеш,

не разумем,

никада ми то ниси објаснила

и ја никада нисам сазнао.

 

П.С. Ако неко зна зашто ти вољена особа гледа руке и окреће их и поново прати линије, нека ми каже, можда научим и више него што мислим да моје не знање зна. 

Јесен у мом граду

ljudska slabost je navika da nadjes nesto drugo i izbegavas nesto trece

 

Јесен у мом граду

 

Једног хладног јесењег јутра лака чипкаста измаглица полако се издизала из града и припијала уз оближње обронке брда. Око врха се као нека копрена, задржавала кратко време. А тада се расплинула, ишчезла исто тако нечујно као што се ноћу спустила.

Кренуо сам у парк док ми је лепршави ветрић мрсио косу. Чудно сам се осећао док сам лагано пролазио поред једне баште мог друга. Приближавао сам се парку и једној клупи. Мало сам залутао и осврнуо се неколико пута и сео. Чекао сам другара. Деца су се безбрижно играла, старији лјуди су седели и хранили голубове, док су се други дивили дечјој игри, смеху и брзини. На изглед је све било исто, али танки лелујави, суви листић који се лагано спустио на клупу. Његова златно жута боја будила је у мени сетна осећања, која су ме подсетила на једну строфу песме која гласи:“Златна поља, златне шуме,

                    Златна јабуко моја,

                    Ко има толико златне боје?

                    Јесен боју злата има“.

Сада је све другачије. Улице су пуне жутог лишћа, птице се спремају на југ, док понеки врабац пролети и мало зацвркуће. У јесен почињу кише и носе се мантили, кишобрани, као неке печурке које се играју жмурке. За мене је јесен плачно доба. Ливаде су жуто лелујаво море, а листови су мале брзе барке. На улицам људи око мене журе, јуре, а саме улице су празне, излози бледи тек по неки пролазник. Небо као бескрајно море скупља своје плаве таласе, а сунце као велика жута лопта расипа своје бледе зраке на земљу. Свуда је јесен, са својим бојама, жутим лишћем и зрелим плодовима.

            Док лист пада и река слабије тече, дан бледи и долази јесење вече.

 

Рађено 08.10.1991.године у Јагодини у среднјој Електротехничкој школи НТ

Разред Е-13, Дејан Ристић

У ТВОЈИМ ОЧИМА

Хеј ово су моје искрене речи и жеље

саставио сам их ходајући ка теби

саплео сам се пар пута и пао

због жеље која корача брже од мог срца.

 

Хеј, ја уопште не вичем, само желим да те чујем

не, нисам глув само хоћу да одзвањаш у мојим ушима

ни воз неће сада да крене, нека сви остану

станице живота и онако су празне

нек време једном украде твог ока трен.

 

Хеј зашто плачеш када ти се радујем

хеј, гледај ме као да ти долазим

пусти да ти пољупце делим брже од суза

за њих ће увек бити овог лудог времена.

 

Ја нисам видео лепше очи и тужније срце

ја нисам хтео то да ти признам

ја сам умео да те волим

зато сам се плашио да ти то кажем,

сада сам ти то рекао мојим и твојим очима.

 

Хеј, пробуди се, отвори своје очи

видиш већ ти долазим, вратио сам се

не, не треба ми огледало имам га у твојим очима

знам, прашњав сам и згужван, али твој.

 

Зашто ме тако гледаш, па љуби ме више

Зашто стојиш и пропушташ лептире да други краду

укради онако како ја крадем поглед твој.

 

Хеј ово су моје искрене речи и жеље

саставио сам их ходајући ка теби

саплео сам се пар пута и пао

због жеље која корача брже од мог срца.

 

 

П.С. СРЕЋАН ВАМ ОСМИ МАРТ и сваки други дан!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! 

Рам у времену

Са руба времена и мојих усана

далеких мора и туђих обала,

у свету оних који се сећају

расла су поља црвених ружа.

 

На обали снова ту изнад мора

у кући лептира

Принцеза је сањала.

 

На своду вечности 

по палуби прошлости

јуре твоји и моји кораци.

 

Са руба времена и мојих усана

далеких мора и туђих обала,

у свету оних који се сећају

расла су поља црвених ружа.

 


 

У МИЛОСТИ ВЕТРОВА

Играш светлости и таме

у милости ветрова

кроз кошуље вечности

и твоје очи.

 

Отвараш их, затвараш

и мој сан и нови дан

кроз пахуље и бели снег

шириш руке грлиш све.

 

У милости ветрова

кроз кошуље вечности

затварам очи.

 

Играш се светлости и таме,

поново 

На мосту љубави

сви катанци

остали.

 

У милости ветрова

кроз кошуље вечности

затварам очи.

 

У  овом сну на јави

сваког трена чекам те,

да пробудиш птице

и покренеш реке

да звезде сијају

у мојим очима.

 

У милости ветрова

кроз кошуље вечности

моја сенка чекала и заспала. 

Додирни је, пробуди је,

она твоја ја је.

 

И пази уме и да нестане

у милости ветрова

кроз кошуље вечности.

ХТЕО САМ ДА ВАМ ПИШЕМ

Хтео сам да Вам пишем

трагом свога срца

оком моје душе, 

али нисам.

 

Плашио сам се онога

шта ћу Вам рећи

шта ћу Вам открити,

прећи ћу границу

и прићићу више

него што је дозвољено.

 

А опет ово је само једно писмо

које нажалост не могу послати,

ипак га пишем у сенци

за њега нико не зна

макар ћу касније

разумети боље своја осећања

која гајим према Вама.

 

Поштујем Вас и ценим

увек сте ми били ту

када је требала мудрост жене

несебична помоћ и разумевање

прибраност и свет самоће

и једна невероватна смиреност

и склад узајамног разумевања

и поштовања.

 

Завредели сте захвалност

сваког људског бића.

Сада осећам и мислим

да нисам био ту

када Вас до сада нисам приметио

на овај начин.

 

Учтивост и моја уштогљеност 

неће ми дати за право да Вам приђем,

поцрвенеће моји образи

када Вас будем видео

ја то знам,

и шта онда

који гест ће бити са Ваше стране

да ли ћете разумети то,

свеједно, али није.

У сваком случају

волео бих да нисам допринео

оваквој ситуацији.

 

Разум два срца и песму коју би написао

за нас двоје сада тајим,

машту покривам стварношћу ситуације,

бременом тајни и скривених погледа.

Видећу, можда ће се нешто окренути,

знаћете и сами, бар се надам томе,

ево већ сада размишљам

када ће моје очи поново срести Ваше. 

 

Хтео сам да Вам пишем

трагом свога срца

оком моје душе, 

али нисам.

НА РУБУ ТВОЈИХ УСАНА

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

Рукома сам те загрлио јаче

погледао у очи тако дубоко и чисто

видео твоје срце како брзо куца.

 

Спустио сам нежно руку кроз твоју косу

прошла је као кроз зрело класје 

и стисла твоју.

 

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

Учинила си исто, магично, а стварно,

опчињен лепотом твојих очију

твојом душом, твојим уснама,

дрхтао сам и као да бежим без корака,

несигуран у себе због тебе,

поклањаш ми себе.

 

Велико је то, плаши ме. 

 

О да ли ћу ти испунити снове,

дане и вечери, твој живот и ....

 

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

Ту сам поред тебе не бежим

стојим, грлим и љубим,

суза краде наше уздахе,

срећан сам и кријем је рубом рукава

да не видиш, да не питаш.

 

Целог свог живота чекао,

тражио те и нашао случајно.

 

На рубу твојих усана 

моја љубав заспала.

 

«Prethodni   1 2 3 ... 22 23 24 25 26 27 28 29 30  Sledeći»