Све је то љубав 2

Ево сваки пољубац у низу

кад га пишем и љубим

увек је свеж од срца,

сам живи у твом,

стално се трудиш брже да га вратиш. 

 

Пакујем речи у стихове

у строфе најлепше мисли

љубим сваком речи

која ка теби лети,

знам и не знам

да ли ће баш стићи на време,

а време не познајем када те нежно љубим

што спорије да осетиш и осетим

сваки твој и мој дрхтај срца.

 

Како је то лепо када поново волиш 

и упознајеш душу душе у коју си сада ушао

и која се као твоја отворила.

 

На рубу њених усана

нашао сам моју обалу

мој сан

у овој шкољци живота

који плута у плавом мору.

 

Нашао сам те. 

 

И поново баш сваким буђењем

гледам те очи које ми јутром

кажу дођи, а ноћима узми ме

нешто ми топло прође телом

и као да ме загрлиш тада

ја се опет пробудим

са твојом руком на срцу.

 

О како те толико волим

све је то љубав

и на једној и на другој страни јастука

увек исти сан

у сну смо ти и ја

на јави ти и ја

ништа више не постоји

постијиш само ти и у теби ја.

 

 

Све је то љубав

Понекад се сакријем, снуждим и стиснем у празно

ставрно понекад сакријем своје очи и срце

као да их немам у мраку нађем топао мирис

можда и заспим отворених очију,

једноставно не знам нисам сигуран,

чудан сам у сопственом чуду

када бежим од своје сенке

ал и то добије своју круну

и свој крај.

 

Сада сам свој поново у једном месту

на једној земљи која нас све исте рађа

да се котрљамо и штрапкамо насмејани ил тужни.

 

У свом лету са цвета на цвет задовољне пчеле 

и ветар на њиховим крилима у ливади посутој светлошћу

видео сам свој цвет, осетио њен мирис.

 

И сада као и тада љубав је нешто што се осети шапатом погледа

истих наших топлих и превише блиских

замотаних у свакој секунди вечности

како је лако све то памтити и знати

баш као што знамо и ти и ја,

не могу да престанем да те љубим 

иако се у сваком пољупцу будим 

и поново нестајем, трошим и дајем

узимам и бежим, једноставно постао сам овисник

твојих усана, пијан од твојих очију

бесан од чекања једног па другог загрљаја.

 

Шта бих ти све дао да ме јуриш у сваком сну

кад немир и пожуда крену кроз ове жиле

кад јурне живот ко плес у тами

и зора пробуди светлост у мојој роси

кад нам се косе умрсе

кад нам рукави постану тесни

кад из груди крене уздах

и кад га уздахом вратиш.

 

Ако икада небом ухватим корак твој

пустићу Месецу да завра траг,

а Сунцу да ми га јутром нађе.

Тако ћу се изнова будити са росом изнад колена 

и твојим слатким уздасима. 

 

ЗАГРЉАЈ

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Кратак тренутак,

а дуг осећај љубави у срцу,

истинита љубав преточена

Сунцем срца које стрепи

судбином која раздваја и спаја,

овај пут је спојила.

 

Ништа у животу није лако,

па чак и сада када светлом

грлим загонетке вечне.

 

Све су песме остале на ветру,

и игре очију остале на светлу,

једино ми мрак сакрио сенку

и сузу у оку, које више нема.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Стежеш снагом срца

дубином своје љубави,

нисам слутио колика је

док ме ниси још једном загрлила,

баш си брза, волим те.

 

Колико је то лако склопити руке око мене

подићи ме тако високо да ни заборав не може

да дође и и однесе ми то заувек.

Како си знала да је то јаче од пољупца,

а да са пољупцем заједно иде.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Јао како је лако пробао сам и ја око тебе

задржао сам те дуже иако су се руке одвојиле одавно.

Понео сам те са собом знаш већ где, у кутку свог срца

на скривено место на мом јастуку у мојим мислима,

између јаве и сна, знаш тамо где се светови додирују

и лептири у стомаку играју.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Ево још једном сам те празних руку загрлио,

нисам заборавио, само сам те осетио

баш као и сваки пут кад бих те погледао

један дрхтај и сан нестао.

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

Пробудио сам се у твојим очима,

у твојим рукама, у твојој коси,

са твојим мирисима

у загрљају твог срца и наше љубави.

 

О колика је та вечност у загрљају кад је сви тако лако осете и прецене,

у кратком веку своје судбине и бесциљне беседе коју заборављају када одлазе?

Знам, сви ће рећи, нико не зна, а знају сви. 

 

Нешто као уздах, волим те

ал не изговорих то.

 

У загрљају. 

Истом снагом света

Истом снагом света

и са дугом у очима

да ли знаш

зашто шапат

заборављаш.

 

Када крену зиме и накупе се капи кише

у кристалу на мом длану,

опет се топе.

 

Све те латице црвене и жуте,

беле и розе,

у бојама по свим пољима

исте снаге света.

 

Цветови твојих мириса

кошуља моје светлости,

на рубу твојих усана

пољпци мојих усана,

истом снагом света.

 

Кораци меки ко уздаси 

истом снагом на заласку

у боји мора на починку

твоје и моје очи

сањају

истом снагом љубави.

 

Погоди ти пријатељу мој

колико је јака

колико је чила

та жеља што тиња у мени

ко буктиња

у свакој тами.

 

Истом снагом померам брда

прелети планине и сва мора,

истом снагом рукама крадем месец

гледам како се мења и бледи

осећам да свиће нова зора.

 

Знам да одговор знаш

истом снагом света

истом љубави срца твога

и срца мога.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         

Речи лептира

Чаробна спона у несаници и мојим очима,

залуд покушавам мраком да упалим светла

и опет у тихом грому летим њој.

 

Светла су погашена, а ја их у даљини видим,

снагу у крилима, осећам како се грчи

видим је опет је близу

ал крила постају слаба.

 

Залуд покушавам мраком да упалим светла

и опет у тихом грому летим њој.

 

Не знам да ли смем да зажмурим

да заспим у сан

да ли ће ме ветар тада подићи њој?

 

Залуд покушавам мраком да упалим светла

и опет у тихом грому летим њој.

 

 

ИПАК САМО ПРИЈАТЕЉИ

Уживам у сваком тренутку са њом,

Делим ваздух њеног уздаха,

Гледам лице мог огледала,

Пратим покрете њеног бића,

Мерим вечност њеног погледа.

 

Седимо мирни, а немирни,

Све у неким причама,

Ту смо, а мисли на другој страни дуге.

 

Нашли смо ћуп од злата,

Нико му не прилази,

Гледамо га издалека,

а сувише смо близу.

 

Вода из извора

ко живот из њеног длана

истичу.

 

Моје реке течу туђим коритом,

не смеш да пловиш њима.

Знам, сакрио сам то у соби туге,

у кутку срца, на пустој обали сивог мора.

 

Знам да не постоји милион разлога,

већ само један.

Јесте сувише јак за обоје.

 

Колико је остало откуцаја могa срца

у овом времену, у овом простору,

и за кога, ако не за тебе?

 

Мислим, празна је свака моја реч срца

јер знам да га осећаш, а не смеш га чувати.

Ослушкујем како се граде

нови зидови самоће око тебе и око мене,

ко их гради?

 

Видиш ли како одлазе

по ко зна који пут

птице селице

и са њима ја.

 

Речи ове песме никад нећу пустити

да прошетају твојим уснама,

јер ја не знам зашто је разлог љубав

и зашто је разлог истина

у мраку неког другог разлога

превише јачег који нас раздваја.

 

Зашто кажеш морамо да причамо?

Зашто кажеш компликовано је?

Зашто судиш тамо где нема судија?

Зашто желиш назад у пријатеље?

Зашто не желиш да знаш

да се речи и осећања љубави

не враћају?

 

Тамо где је требало грешку ћутања

исправити пољупцем,

погледом рекла си стани

и стао сам.

 

Гледам ти руке које би да греле,

које би ко моје да љубе додиром

сваки део твога тела.

 

Чекамо у тренуцима тишине

да свану неке нове речи

неке празне зоре...

 

Осмехом глупу тишину

прелазимо бледим погледом,

не знамо ко више губи,

а губимо нас,

сваким погледом нашим

у којима се од сада срећемо,

само пријатељу мој.

 

Тако си лепа...

Тако си лепа свежином нове зоре

покривена новим пролећем

сваког лета моје зиме

велом тајни

искрене љубави

из мог у твом срцу.

 

Без реда на станици живота

стојим иза теба у мирису твоје коже

ноћ ми притиска дланове и диже руке, 

а очи траже твоја светла у мом мраку

та два бисера у мору љубави коју осећам

покривен твојим уздасима на овој стени живота

као данас и сутра свако ће поћи и одлетети,

али ја нећу,

моја су крила код тебе вечно остала

оног дана и оне ноћи.

 

Тако си лепа док читам веселе риме твога срца

осећам те и дрхтим сваким страхом кога не познајем,

тако си лепа и тако си близу, а плашим се да те не изгубим.

 

Тако си лепа, а ја срећан да то осетим 

прстима својим додирнем твоје танке струне

у коси таласи узбуркани најлепши снови,

а ветрови пролазе кроз дан и кроз ноћ.

 

Чувам те срцем и браним сваким погледом, својом сенком

на хоризонту прелазим из дана у ноћ чежњом коју осећам

кад ниси ту поред мене.

 

Тако си јака и тако грејеш моје срце

осећам како растеш у мени 

како се будиш и протежеш своја крила.

 

Тако те љубим уснама по мекој кожи

сваки пут изнова да не оставим траг

стално се враћам и опијам

опијумом љубави и твоје нежности.

 

Ставићу место Сунца твоје очи у мојим очима

 

Ставићу место Месеца твоје очи у мојим очима

 

Бићеш мој дан и моја ноћ, желим да будем слеп

за све само не за твоје очи

ту сам нашао уточиште и мој чаробни брег

никад више не желим да изгубим

моје светло и моју таму.

 

Тако сам богат 

ти си моје највеће богатство

ја сам и слуга и господар

то још нико никада није био

то не постоји.

 

Тако си лепа свежином нове зоре

покривена новим пролећем

сваког лета моје зиме

велом тајни

искрене љубави

из мог у твом срцу.

 

 

 

Празна дворишта

Полуголе истине и речи без трага

у ветру и ватри, у ожиљцима,

хриди без снаге и мора

да у њих удара,

Сва та празна дворишта

сва та тужна згаришта

све измишљене среће

у нашим главама

сва та силна лутања

и сви ти срушени мостови

и све те снеке људи што тумарају.

 

Светло и туга иза ограде

од мојих и твојих корака

што их чујем и нечујем

испод прозора где је некада

била кућа пуна уздаха.

 

Ноћ и шапат у мирису шуме

испод моста, близу потока

у даљини воз на шинама

звиждуком растерује маглу

између брегова и птице селице.

 

Заборављам име и презиме

све своје снове и све године

не знам да ли ме волиш 

и да ли престаје.

 

Празна дворишта  и туђе ливаде

носе нове изданке из пепела вечности

из сузе детета живот човека.

 

Празна дворишта и сенке испод кестена

нове клупе и столице

и на столу румене јабуке

ко чврсте песнице.

 

Празне приче и бесмислице

у мраку, на друму и бездану

са звездама

у завади и заблуди

и небрига бриге на месецу

са и без трага ожиљку 

на најлепшем цвету,и на латици

кап росе на листу

из ока у сумраку

 

Празна дворишта остају.

 

 

Једно писмо

....Писмо је само туга која се носи у џепу тешког капута. Једном када га обучеш тешко га скидаш са себе, просто срасте, ја ти то не желим, ни теби ни неком другом. Гране које се суше сваким пролећем када љубав понесе ветар туђих немира и удари кроз тебе, тешко шта прође и остане. Имате у себи и једна и друга много више да пружите него да завијате у једну ил две ноћи пораза ваше победе.Време на крају туђег рачуна испрси цех срца у броју ваших година. Нек љубав чак и после ових речи донесе одлуку срца.

....Писмо је само одраз емоција, мог лика у твом огледалу, спора река Панонска. У њему имаш и немаш, све као жути лист јесењи, мио ти је док пада на срце, а када падне онда си већ стигла до краја. Крај писма је као и крај дана у ноћи наших немира и чудна магија док нам око и поглед не залута шумом неког позива ил СМС-ом пријатеља, тад нам је он најпотребнији. Обично задрхтим кад ми се срце спусти у пете и заголица страх свих страхова да жутим летом без јесени у зиму после лета пређем кораком детета. Тога се највише плашим, као и зубара (  ово друго је глупи страх са разлогом, на њега не обраћај пажњу, на њега морам само да обратим ја ).

...Елем писмо је и туга која се пише бледим рукописом...

...Писмо је и весела срећа која није могла брже да стигне, већ је морала писмом...

 

Разлога и нема, истине су ту негде у нама и између нас, тражимо их

Узми или остави

заборави или одговори

у прах све претвори

и нестани.

 

Све ово понекад нема смисла, људи се растају састају, воле и неволе. Увек их неки ђаво тера да нешто погреше. Можеш да кажеш да је тако, и јесте тако. Шта ми све знамо и у шта сигурно верујемо? Ја верујем у заласке и у зоре. Мислим да се тада нешто завршава и да нешто почиње, мислим да се тада везују светови, мислим да је то плима и да је то осека, мислим да су нам тада осећања и мисли једно. Мислим да се тада сви враћамо назад на оне најлепше ствари у животу, на оне које су свима нама исте, на љубав према деци, породици, пријатељима и најдражим особама, на сва та дивна сећања и тренутке среће.

Мислим да одатле црпимо сва богатства наше душе коју ево сада овде показујемо. 

Кад кажем узми или остави мислим на прилику да живот учинимо лепшим, мислим да човек нађе другог човека. Кад кажем остави милим да неки људи имају јачу перцепцију и више ствари око себе и да у њих не треба улазити без позива и њихове добре воље , већ их треба оставити да постигну своје циљеве јер су им амбиције велике, они ће онда прићи, узети и поклонити. 

Кад кажем заборави или одговори, мислим на све наше и празне и пуне речи на ветру и без њега у свој својој метафори и персонификацији кроз догађаје и друштво у коме живимо. Ил се уклопимо ил се не уклопимо (заборави или одговори). Мислим да се већина уклопи и поклопи, а мали део, нажалост успротиви и одговори, ја сам ваљда у овој малој гомилици.

Кад кажем у прах све претвори и нестани, мислим да свако има и познаје своје границе, ех кад их кажем људи побегну, када их виде кажу ништа посебно, а када их осете онда сам овакав, онакав, али увек коментарисан површно и прихватљиво, па људи смо, волимо да прича ради приче носи све наше празне бродове ка неким богатим обалама.

Ја ето такве све глупости у једном дану, недељи, месецу, години, деценији, столећу које нећу доживети у прах претворим.

Зашто нестанем, једноставно учим себе да будем умерен и да светла треба гасити полако и не палити их одмах на позорници живота, публика се брзо засити, а глумци почињу да личе на статуе и силуете сенки које се крећу у круг.

Нестанем зато што желим да побегнем у своје богатство са богатством што сам можда добио и од вас овде у свим коментарима или не, углавном повучем се и одем у неку другу причу.

Нестанем зато што се надам и зато што желим нови дан да откријем.

Нестанем зато што морам да се припремим за ново сутра.

 

П.С. Поздрав пријатељи.... 

 

АКО ПОНОВО

Ако ме данас сретнеш у пролазу

окрени главу на другу страну,

и насмеј се.

Ако ме опет грешком окренеш

ил поруку пошаљеш,

само пређи на другу страну

где срце познаје

нашу љубавну драму.

 

Ако ме поново упознајеш

и скрећеш погледом руке,

ако ме поново јуриш у мраку

стигни ме пољупцем.

 

Ја склопићу сваку играчку

којом си рушила наше снове.

Нећу те молити, само ћу прићи

и пољубити те.

 

Ако те поново дрско заволем

погледом својим кроз прозор

нек ме киша вечито криви

сваком капљицом среће на лицу.

 

Ако икад престанем да плачем у себи

ти приђи ми, ил трчи од мене.

 

Ако те икад упознам кроз снове

ноћи ове, нек буде дан.

 

Ако постоји далека звезда,

даља од среће

ја донећу ти је.

 

Ако си се љутила, сада си опростила.

 

Ако сам се смејао, данас сам и тугу спознао.

 

У ветар нико не иде,

он само прође кроз нас.

 

Ако некада станем поред тебе,

а стаћу сад, и опет учинићу то

тако дрско и са пољупцем.

 

Ако те мој загрљј не врати

врати ће те моје срце.

 

И ако на крају заспим

опрости ми то,

заспао сам само због тебе,

да поново сањам исти сан.

ЗА све БЛОГЕРЕ

Ноћас ћу од вас да побегнем

сакрићу моје снове

пронаћи ћу поново

моје тајно место

моју тачку у свемиру

мој почетак у свитања

и мој крај у заласку.

 

Не нећу Вам ништа рећи

ал чуће те, видеће те

и горе и доле, било где,

жубор потока и рађање звезде

исто је, лепо је. 

 

Ма ноћас ћу и са Вама у ваше срце да побегнем

опет тамо где сам већ бежао

где ми је суза бежала и срце летело,

ма наћи ће те ме сигурно

морам да слетим ту испред Вас

да Вас пригрлим својим крилима по ко зна који пут

сваки пут.

 

Можда само један траг да оставим за све оне

што су сада или после отворили очи

у сну или јави да ме нађу

јер ја ћу њих сигурно наћи

у ватри или снегуу води или на земљи

свуда ме има, а највише у Вашим срцима.

 

 

 

Иза мене пролазе Цигани

 

Иза мене пролазе Цигани

одвозе старе ствари.

 

Корак би да кренем

ал нешто ми неда

у рукама као камен

можда само жеља остала.

 

Да подигнем главу 

да закотрљам очима

по свим прозорима

сивих кућа и кућица.

 

Није све у мени заспало

нешто се и пробудило,

Сунцем иза ових облака

испод мојих крила.

 

Ти би да ме загрлиш

још једном да осетиш,

да си ближа знала би

како куца у мени.

 

Писмо у забораву

................Загрлим је и она почне да стеже и не да ми да одем, а већ је касно да останем. Рука ми дрхти, одвајам се од ње и боли, а погледи беже и плаше ме. Све је могло да буде другачије и боље требало је издржати још који тренутак док нам речи нису постале прејаке...ипак свуда је падао снег и ледио све око нас.

   Док су ми кораци по улици од леда пуцкетали, знао сам да сам све даље од среће и да већ сада постајем празан и сам. У мени је било нешто тешко као земља и нешто врело као жар и гушило је све. Једино што сам имао био је то живот, али какав?

   Дах се мешао са маглом, снег је почео јаче да пада и да крије туђе кораке.

Нисам остао да бих размишљао, сажаљевао сам себе док ми се траг губио у снегу, ходао сам према стану.

   Дани и године пролазе, није лако пратити туђе снове, облаци као лађе на мору и само једна звезда на северу, путују, све је другачије.

   ......................................................................

Неко је богат...

Неко је богат самоћом коју носи у себи,

Чува је себично и заборавља само у сну,

а сан ако дође ил оде опет исто,

трагом упртих очију у празно

ето то је то

самоћа.

 

Немам шта да загрлим

сузу једино сакријем у себи.

 

Понекад тако гласно одзвањају  моје мисли

да их једноставно видим пред очима. 

Неко је богат самоћом коју носи у себи,

ја је понекад понесем пријатељи моји, 

а волео бих да ме она заборави.

 

Неко је богат самоћом коју носи у себи,


 

«Prethodni   1 2 3 ... 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29  Sledeći»