Море у чаши

Негде далеко

на плавој пучини

море љушка једну барку

у њој седим и пловим полако.

 

Негде далеко 

у мислима мојим

осврћеш се љубави

и шапатом покриваш тишину

у овом црвеном вину.

 

Пијем је душом 

и клизи лагано у моје тело

опоро и хладно

до дна.

 

Из једне луке у другу,

из моје руке у твоју,

из једне чаше у душу моју.

 

Остављам све 

и мале издаје

иза врата заборава.

 

Поред хриди магла сакрила

твоје очи због немира,

а из страха поглед скрећем

да ме не би препознала.

 

Судбина ко камен у води

што се раствара

веком једног сећања

и пустог заборава.

 

Дуго сам пловио 

и себи руке ломио

у груди се ударао,

али сам изгубио.

 

Барку сам заљуљао

и у мору 

своју грешку опрао.

 

Не брините бацио је чашу на дно мора, бућнуо се и одпливао до обале, да још једном погледа у њене лепе и тужне очи у нади да ће му опрстити.

 

 

 

Колико корака после кише

Колико корака после кише

колико празних барица

колико испрсканих панталона и хаљиница

па ти си луда баш као и ја.

 

Зашто се толико смејеш

зашто ме толико волиш

зашто си луда  и моја

зашто ми пољупцима крадеш душу.

 

Ти знаш да ме грејеш

ти се увек стварно смејеш

ти остајеш да бежиш

испод свих мојих загрљаја и уздисаја

тако си наопака и моја.

 

Ево и облак те јури

и носић те сврби

буди мирна

да те мој пољубац пробуди.

 

Поново отвараш очи и јуриш моју сенку

луда си, загрли ме и стегни јако

ти само знаш како

нек ме твоје руке и тело заголица

луда си волим те

јер си слободна као птица.

 

 

 

Спознаја тишине и туге

Научио сам да је свет тишине и свет туге, као и наша кућа са и без прозора. Ко једном у њу уђе, вечно оставља започете трагове и своју сенку. Није у њој хладно јер неко одмах помисли на то, нити се у њој сливају сузе заборављених жеља и неузвраћених љубави у њој је као и у свакој кући топло и са предрасудама.

 

Често те гледам у својим мислима

када су ми очи затворене

загрљену мојм пољупцима како спаваш.

 

Под образом ти рука коју својом руком стежеш

и вечност срећног осмеха на уснама и образима.

 

Волиш баш као што волети само жена уме.

 

Ниси ми тада далеко, али сваки грч што загрми

низ тело у трену врати онај оштар осећај садашњости. 

 

Не сруши се све, него застане у једном кристалу

пахуљи снега, капљици кише ил зноја у мојој руци, на мојој кожи.

 

Знам зима ће проћи и пролеће ће у моје срце поново да сврати

ал ти прелази вечности у овом златном кавезу живота држе наше душе раздвојене.

 

На обали мора знаш да сам нашао белутак и направио четири жабице,

а твоје лице се смејало док је гледало како камен поскакује на води.

 

Да, знам да је немогуће могуће,

камен на води не поскакује,

али у мојим рукама и у љубави он то чини.

 

На кожи остају трагови,

то знаш ти, то знам и ја,

ми не старимо

само нас видљива копрена чини магловитима 

једно другоме.

 

Толико бих ти причао о овој тишини у овој соби у мојој кући.

 

Ето моја и твоја љубав није рођена као у бајци,

али ми је доживљавамо као такву 

и волимо се бајковито.

 

Покривамо уздасима, плаштом мрака испод месеца,

купамо сунчевим зраком и светлуцавом росом пољских цветова,

ваљамо се у трави свежих мириса исписујемо речи љубави 

невидљивим мастилом боје дуге по нашим телима.

 

Али кад одемо тамо међу наше светове

подељене разлике свакидашњице

измишљене послове,

неко други закуца на моја врата.

 

Не пустим га да уђе, сам отвори,

скочи на кревет или на столицу,

седне и погледа ме.

Храни се немиром у мојим очима,

страхом по мојим рукама,

кад некад задрхте без твог додира,

ред за редом иза сваког слова упире и понире,

а једноставна реч, а исто тако сложена и тешка.

 

Туга је оно што у тишини кљуца у мени.

 

Лако очекивана из собе у соби у кући

баш свуда уме да се завуче

у најслађи кутак где сам те грлио и љубио.

 

Скривена је и у мојим и у твојим очима

понекад помислим да спава,

некад је заволим јер уме да ме натера да те још више волим.

 

Не могу је изгубити, али није ми драга

јер је увек са предрасудама

таква је рођена и мени самом објашњена.

 

На крају крајева и она је суштина живота

можда свима нама још увек неоткривена.

 

 

 

 

 

 

Да путујемо, посвета мојој Комшиници

Спакујемо кофере

понесемо и оно што нам не треба

навијемо сат

пет пута проверимо све 

и увек нешто прескочимо и заборавимо.

 

Спакујемо стрес 

увијемо га у нервозу ишчекивања за лепим

склопимо очи-размишљамо и већ смо тамо,

о то је исувише добро,

ајмо још једном у круг.

 

Спакујемо кофере

понесемо и оно што нам не треба

навијемо сат

пет пута проверимо све

и увек нешто прескочимо и заборавимо.

 

Спакујемо део себе, бар онај лакши део-покретљив

коме је најлакше да оде и да се врати,

кад помислим тако

да је све у животу лако.

 

Пођемо у сумрак сванемо у дан

ништа лепше и отвореније за срце

које се радује мирисном мору и топлој плажи,

и лимунади у хладу.

 

Комшике срећан пут и луд провод, да бог да, да се превариш и напишеш нешто да се одушевимо овде сви кад направиш свој блог.

Иначе ја ти нећу завидети јер већ сутра кад и ти тад и ја путујем или на југ или на север, где ми дуне: релације су могуће на Бованско језерце и С.бањица тамо нисам био или на Сребрно језеро, али ако ми дођу гости морам у Аква паркић да ладим ногице.

Блогери беж те на брчкање а увече напишите стих....Поздрав

ЗАБЛУДЕ

Ово није умотана ролна папира или неки слатки ролат

ово је ипак живот и наша осећања која ипак расту

у блогосвери у мислима у постовима који се пресипају

из коментара код мене код свих вас

зато што се волимо на чудан начин

путем свих ових жица и струје

колико је само Едисону и Тесли горела сијалица у глави

док се није упалила уживо,

зар је чика Тесла очекивао пренос

празних, бушних и наопаких порука на даљину

или да ћемо га ми сви овде разочарати.

 

Завијене глупости и заблуде

све остало што мислим да је иза нас,

погледајте небо удахните ваздух насмејте се

живот може и монотон да буде,

али ако га прљате сопственом грешкама,

изгубљеним и неосмишљеним речима из мозга и срца,

он ће бити само горак и тежак.

 

Није све у дописивању и писању

има нешто и између редова,

читајте боље.

 

Ви блогери промућкајте мозак нек пише срце,

Ви блогерке не мућкајте мозак већ слушајте срце,

лепота је у границама које се не мере и не постоје

лепота су речи које се чувају по страни

некад их треба само читати, мирисати и чувати.

 

Некад неке ствари што Вам можда крену одмах да излете 

нису окупане како треба па их треба задржати

да не направе хаос без потребе.

 

Лако је живети у заблуди, проблем је тешко се пробудити из ње?

 

Затишје и брод у руци

Нешто ми данас шапућу мисли

гласније него обично.

Нешто ми људи у пуној глави машу

свим проблемима и глупостима,

ја се и данас поново смејем,

а није ми ипак све јасно.

Купио сам јапанке да ми ноге дишу

сакрио сам чоколаду од себе

док непадне мрак па да нормално нестане.

Урадио сам и нисам урадио домаћи

чак и у овим годинама.

Синоћ сам попио кафу и поново се смејао,

не нисам разумео

само сам имао отворено и чисто срце,

и моје друштванце је то разумело.

Опет смо ходали градом

коментарисали о свему

и о феномену блога

и о доброти

и о искрености

и о личности

и о природи човека,

све ви то знате,

али ја то неразумем

да има људи којима је то проблем,

који жуде да се сакрију у лажи

и у глупости.

Природа човека је тужна, али ја то нећу да Вам кажем

прескочите и једноставно брзо прочитајте.

Колико је само нејасних ствари стојало пред Вас када сте збуњеним погледом тражили свој лик у огледалу одрастања, када сте учили да кажете МАМА ТАТА СЕКА и БАТА.

И зашто тада нису сви постали људи него је неко морао да окрене и окрњи огледало.

Не овде нису такви, овде су само добри људи, које ја познајем довољно, са једним од њих сам се толико слатко испричао да је то невероватно колико смо једни другима блиски и весели.

Ово не може никада постати илузија да неко призна и да неко слаже а да просто не каже волим када ми неко подари осмех макар он био и наопак.

Ово ставрно нема логике и не личи на мене али одраз свакидашњице понекад просто вуче прсте по тастатури да пребирају неке чудне речи и конструкције.

Фали ми песма, саћу је пустити:

 

Страх ми понекад превише близу приђе

 

Када ми говориш ја сањам отворених очију

товје руке како грле меким јастуцима моје срце.

 

Када прилазиш у мраку само те мирисом осећам

кроз тело и врховима прстију тражим твоје срце

како куца у мом наручју.

 

Када дишеш и када гледаш у небо изнад нас

осећам како нас звезде подижу високо.

 

Када се смејеш ја у пешчаном сату видим како се зауставља време.

 

Колико те само безмерно и чисто волим

колико ти пута шапатом у сну дозивам име

колико ти само верујем

да сам постао део тебе.

 

Ако икада направим ону грешку срца

коју само ти можеш да разумеш

пусти ме нека ме савлада туга

и сломи бол, окаје небо

и однесе ветар.

 

Остаће камен, а у њему душа

исклесана вечно затворена.

 

Нек мери откуцај времена

нек броји годишња доба, године и деценије до столећа, а онда

нек ме једном пред свитање

твој облак умије и опрости,

а када смирај дана и почетак вечери куцне

нек се претворим у прах и нек ме поново ветар понесе

и баци у море, можда ћу постати риба

можда ћу ћутањем вернији слуга љубави постати

можда ћу те поново пронаћи...

О вама Блогрима које познајем

Неко је направио цветни врт

неко сакупио небо пуно наде

неко обојио моје стихове

неко ми је рекао да је љубав оно што пишем

неко је од вас приметио нит туге у свим песмама

неко је сложио слике од мојих стихова

неко је рекао да је илузија свет који нас гуши споља,

 

а ја? ја сам схватио да сте то ви који правите цветне вртове у нашим срцима

да сте ви те звездице ситно поређане на своду који сија изнад мојих крила

да сте ви ти који бојом ваших мисли шарате весело и кувате мирисно

да сте ви ти који пишете кроз мене о љубави

да сте ви ти који осећате,

а када то чините ви осетите понекад и моју прикривену тугу

ви сте ти који су сликом мога стиха удахнули живот

ви сте ти који једину стварну илузију живота држите живом. 

Једно јуче

Једно јуче загрљено

остало у срцу да расте,

једно јутро пробуђено

будило твоје очи снене.

 

Моја рука руку твоју љуби

моја усна усну твоју умива

на мојим раменима

твоја коса расута.

 

Једно јуче поред мене спава

дише кроз речи и стихове

као никад до сада.

 

Једно јуче поред мене спава

 

Све је то што нас веже и завеже чврсти и лако

Све се лепо скоцка у једно

руке се склопе једна преко друге

и магија крене, прсти се додирују

и усне спајају.

 

Све је то

а као да није

тако дуго и кратко.

 

Све тако грли и воли 

и не знам зашто тишина 

тако ћути и стоји,

трен трена и тренутак живота

све је то у некој магији.

 

Башта са најлепшим цвећем,

балкон са ког марамица лети,

испуштен цвет са литице,

и нешто још што срце љубављу стеже,

али када му мирно приђеш

оно се са поклоном да цело.

 

Све то није бајка коју живимо

коју осећамо 

коју чувамо

све је то неко наше 

моје и твоје

док се котрљамо 

по свиленим чаршавима живота.

Када би...

Када би речи мирисале и имале боје,

када би руке могле да певају,

када би се додири видели,

када би срце говорило, а мозак ћутао

када би се погледи чули

када би  заборав имао мирис,

ја би вечно волео и све разумео...

 

Ова песма посвећена је једном Лептирићу на кога сам случајно налетео, кога сам упознао читајући његове постове, који су ме одушевили и који ме је научио како да направим блог на који дефинитивно нисам залутао, а много сам добио.

Ја знам да сада није никакав јубилеј нечега што је морало да прође по неким правилима, нити је нека посебна прилика, али сам осетио потребу из свог срца да се захвалим Батерфлају-Биљи.

Лептирић хвала ти пуно!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

 

Шта значи волети

Шта значи волети?

То и није неко питање,

сви, па и ти одговор знаш,

носиш га у себи 

од кад си се родио.

 

Шта значи волети?

То и није појам

то је живот 

и треба га живети.

 

Шта стварно значи волети?

То сигурно нису две речи 

које само кажеш

особи коју волиш,

то је много више:

то се осећа,

то се носи у себи и на себи,

ти си опседнут тиме.

 

Шта значи волети?

Ја никад нећу сазнати, и умети

да одговорим до краја јер је

живот сувише кратак за једну вечност,

а ми нажалост живимо само њен део.

 

Колико би сада објашњавао рађање,

колико би причао о животу,

шта би уствари рекао о љубави,

шта значи волети?

 

И строфе су понекад кратке

а требају бити пуне, богате и дуге

шта значи волети?

 

Не понавља се једино љубав

она се само рађа у сваком бићу.

Ми живимо да би волели,

шта значи волети?

 

 

Ову песму никада нећу завршити

оставићу је вама драги БЛОГЕРИ

да је сваком строфом  допуњавате

................................................

 

И друга страна истине која се воли на сопствени начин

Неко је данас ухватио дугу

у њеном оку

у њеној коси 

Неко је данас осетио мирис

на њеном телу

у њеном додиру

Неко је данас остао сам

она је отишла на кратко.

 

Неко је разумео тишину

у њеном погледу

у њеном кораку.

 

Неко је погледао у себе

и видео срце без ње

и у њему само празнину.

 

Неко је помислио то је живот

Неко је схватио нешто, али није разумео

Неко је погрешио, па се враћао

Неко је отишао даље, јер га је време понело са собом

Неко је нешто написао, а да ништа није рекао

Неко је ослушну оно што су други причали

Неко се поново окренуо и зажмурио

Неко је у сећању све то поново осетио

Неко се ускоро срео и поново заиграо

Неко је без опреза поново платио 

Неко се згрчио, а неко је отишао

 

Да ли познајеш тог неког?

 

Да.

 

Шта је живот - него збир свега што крене узбрдо и низбрдо у времену, у годишњим добима, кроз плиму и осеку, кроз мала бића која нешто говоре између себе, која се воле и не воле и која ходају и лете сама од себе из својих гнезда и чаура изађу у дан и заспу у мрак па се поново пробуде.

Шта су осећања - него збир тренутака у времену која се урезује у наша срца и нашу кожу и која нас вежу неком бором на лицу или раном у срцу.

Шта је знање - него искуство да све што долази, пролази и одлази остане покривено трагом наших корака (некад трапавих, а некад озбиљних).

Шта је љубав - него истина да човек човеку буде пријатељ душом и телом.

 

Неко је тамо стао и читао ове речи

Неко је о њима размишљао

Неко их је углавном прочитао.

 

 

 

 

Ако склопиш очи

Драга моја...

 

Ако склопиш очи, зажмуриш на трен, а ја у мислима осетим то,

нећу ти никад опростити и бићу вечно твој непријатељ.

 

Драга ако окренеш леђа Сунцу које те греје све ове године

због само једног пољупца, што несмотрен својом дрскошћу

оставих на твојим уснама, ја бићу ти вечни пријатељ.

 

Ако драга моја у загрљају нађеш све што си некад имала 

и поново ово гнездо покријеш својим крилима,

ја бићу ти вечно захвалан и твој.

 

Ја знам да ти нисам са оволико мало речи

рекао збогом, а ни хвала.

Нити сам рекао приђи и љуби ме више,

али сам ти чиста срца отворио очи и раширио руке

да ме разумеш док грешан падам пред твоје скуте.

 

Зато што сам се једном уплашио без твог додира на рамену

и без загрљаја да ћеш склопити очи и без мене отићи на онај свет.

 

Зато што сам  пољупцем хтео да купим сјај у оку и у срцу.

 

Зато што повратак није изгубљен круг и бачено време

у коме смо се кајали и мерили наше гордости и предрасуде

већ смо и после свега само тихо тразжили ону нит која нас је спојила.

 

Писао бих ти сада снове окићене Пролећем, ластама и букетима најлепших цветова, али ја то нећу,јер већ сутра донећу их у твој загрљај. Било би добро да писмом помирим немире ових речи у души, али и то је далеко од истине, знајући и признајући себи колико те волим, само би продужио агонију сваким словом у сваком покрету руке и откуцају срца. Не могу ти рећи да си моја јер бих те присвојио као ствар, толико сам себичан да чак ни дељење у овом свету нема разумну дефиницију за мене, једноставно си ми прирасла потребом да живим и дишем поред тебе, да ритмом твојих корака отварам своје капије успеха.

Ја стао сам овде на пола папира у праѕно и лебдим твојим крилима до нашег скорог сусрета......

 

 

ЗА РОЂЕНДАНЦА

Осмехом отерај досадне људе

рукама јако замахни око себе и изнад главе

нек крила твоја рашире Сунце

и твоје очи (ти напиши које боје).

 

Са образа нек јагодице задрже осмех

док свећице трепере и плаше се ветра,

а он нек крене, нек стане време и слика једна.

 

Поклон из руке милије и најмилије нек крене

са загрљајем и пољупцем јаким

око врата загрљенаа вечно буди

добротом твог блог другара.

 

Срећан рођендан ВЕСЕЛА

Драги пријатељи

Драги моји пријатељи и Ви што ћете то постати

у само пар тренутака и корака који Вас деле

до дугмета СЕНД саћу Вас развеселити.

 

Пре само пар часова седео сам и смиљао 

најлепши начин, најлепшу жељу

нешто најлепше, што може само да зближи

све нас у једно

и схватио сам да се то не може смислити,

али да се то ипак може постићи 

писањем писама.

 

И прво као и увек направим грешку 

зезнем мејл на ЈАХОО каои што сте приметили

али после се исправим и дам свој лични

и све крене одлично,

и ево утиска.

 

Драги моји пријатељи

и Ви који то постајете сада

примио сам два мала писамца

од два велика, огромна срца

овде нису стала, али у писму јесу.

 

Толико су мила, простодушна, весела, са жељама,

тако чиста обичним речима написана, ведра и пријатељска,

пуна подршке и разумевања са моје стране одмах загрљена 

и вечно сачувана.

 

Писма су дубока и када су кратка

она су нешто баш лично

умеју дуго да трају 

да кажу више и мање

ал да само знају особе које их пишу

јако нас повезују,

писао сам их и сада их пишем,

верујем им и знам како је 

када само она остану

док се тамо са другог краја

у мој крај поново не појаве те особе.

 

Поздрав Сонатици и Пинокију.

Мој мејл је људи rizlideki@ptt.yu будите упорни и позлатиће Вам се